Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Званична и полузванична медијска позиција Србије према кризи на истоку Европе: смисао и бесмисао балансирања
(ДЕЗ)ИНФОРМАТИВНА АРЕНА Официјелна Србија се неко време, налик ноју који гура главу у песак, правила да не примећује да се нешто необично догађа на истоку Европе. Тако је покушавала да се не замери ни Русији, ни САД и савезницима и клијентима те велесиле, који се понекад понашају као да су већи католици од папе. Такво понашање Београда, без обзира што често делује отужно, геополитички је разумљиво. Довијамо се да избегнемо громове. Међутим, црвена линија за то је да у покушају избегавања проблема не одемо предалеко у воде бесмислица и лажи. Али о томе ћемо касније.
Сада је време да се осврнемо на нашу информативну сферу у контексту заоштравања руско-америчких односа. Своје ћутање званични Београд је покушао да компензује медијским играма путем којих би све глобалне чиниоце помало задовољио. То су старе, по разним питањима већ код нас добро испробане, (дез)информативне „ријалити“ комбинације, које имају за циљ да се вештачки створи представа о дубинској подељености српске јавности у вези с разним битним питањима, те потреби да из унутрашњих, „демократских“ разлога власт у вези с њима остане неутрална (ако већ из неких других разлога не намерава да се определи).
Медији блиски државном врху су, нема сумње дириговано, али уз уважавање афинитета људи који у вези с њима доносе оперативне одлуке, подељени на оне који су наклоњенији Москви и оне који на неки начин заговарају западну верзију актуелних дешавања. Слично ствари стоје и са аналитичарима и другим јавним коментаторима. У медијску арену су на упадљив начин – под условом да превише не критикују политику нашег естаблишмента – пуштени и лобисти или искрени приврженици НАТО-у, и симпатизери Русије. Док у тако створеном гладијаторско-медијском борилишту лети перје, Београд иза кулиса свакој страни вероватно шаље поруку да му је ближа, али мора да води рачуна о друштвеном амбијенту.
САОПШТЕЊЕ И ПАЦКЕ Таква игра, без икаквог званичног експонирања, ипак не може вечно да траје. У једном тренутку је и наша власт проценила да мора да се огласи у вези с оним што је названо руско-украјинском кризом. Тако је издато саопштење Министарства спољних послова у коме, после позива да се конфликт мирно разреши, између осталог стоји: „Потенцијална ескалација сукоба на релацији Москва–Кијев би се негативно одразила на спољну политику Србије, имајући у виду да се ради о нама два пријатељска и братска словенска народа. Србија није ни на који начин део политичког или било каквог другог конфликта између Русије и Украјине. Нисмо и нећемо бити део проблема, а спремни смо да будемо део решења које ће подразумевати смиривање тензија.“
Американци – за разлику од Руса који су задовољни и нашом каквом-таквом неутралношћу јер су свесни окружења у коме се налазимо и не желе да се суочимо с додатним тешкоћама – суштински њу не прихватају, већ нас виде као још некултивисани део НАТО дворишта. Зато су на саопштење МСП муњевито, иако у дипломатским рукавицама, реаговали нескривено негативно. Стејт департмент је поручио да поздравља позив Србије за дипломатским решењем и да Вашингтон такође њему тежи како би био избегнут рат између Москве и Кијева. Али, како нам је уз то с немалом дозом прекора речено, „нема једнакости између понашања Украјине и Русије“. За Вашингтон је, што се и од нас набусито очекује да прихватимо, „Русија агресор према Украјини“.
ПРАВИ АГРЕСОР Ми добро знамо да није тако. Агресор су САД. То су биле према нама с обзиром на то да су без одобрења УН – на шта је ових дана Путин подсетио читав свет – 1999. године извршиле напад на Србију. Америка је на неки начин то и у односу према Русији, што наше вођство избегава да каже (али му то није замерити да не изјављује и не ради неке друге ствари). Додуше, због снаге те велике словенско-православне државе она је то ипак у потенцијалу, али намере Америке су према њој очито непријатељске колико су биле и према нама. Док Бела кућа прича о људским правима и демократији, са свих страна настоји да опколи Русију.
Нису руске трупе стациониране, примера ради, у Мексику, већ се америчке снаге, као и вазални контингенти држава подређених Вашингтону, са свих страна гомилају око Руске Федерације. Не хушка Москва Канаду против САД, већ Америка дуже време тако поступа у окружењу Русије где год може да постигне ефекат. Украјина је, противно својим реалним интересима, увучена у ту агресивну игру усмерену против Москве. Данас због тога постоји опасност да плати како свој, тако у још већој мери туђ цех.
На исти начин у сопствене агресивне планове САД покушавају да увуку и Србију. Од наше земље се очекује да ради америчких интереса грубо гази своје. Западне силе, предвођене Вашингтоном, подривају наш територијални интегритет откидајући нам Косово и Метохију, а од нас траже да се бунимо што се Крим – који је уосталом неспорно историјски руски – определио да поново уђе у састав Русије. Противно Дејтонском споразуму, који су у почетку глорификовали, покушавају да нам уруше Републику Српску, а нама поручују да опонент треба да нам буде Кремљ.
ФАТАЛНИ „КОМПРОМИСИ“ Свакоме нормалном јасно је да је Русија кљуни фактор подршке Србији и Србима у одбрани наших виталних националних интереса. Да се Москва томе енергично не супротставља, Косово би већ увелико било чланица УН, а РС би се суочила с много већим притиском. Полазећи од тога било би нормално да официјелна Србија испољава много већу наклоност према Русији. Но Москва – наглашавам то још једном – разуме да бисмо због тога могли да имамо додатне проблеме на релацији с онима које понекада јадно називамо „западним пријатељима“. Опет, они безочно неће да разумеју да српски народ не жели да се одрекне својих интереса и историјског пријатељства с Русијом.
Што се власти тиче, ваљда она тај став дели с грађанима, бар до линије када су угрожени њени лично-партијски приоритети. Но када помисли да тако може да буде, додворавајући се Западу, прави компромисе који све чешће излазе из оквира онога што је национално-одговорно. Тако смо ових дана, први пут од када је наша јужна покрајина донела сецесионистички акт, доживели да Косово учествује на међународном такмичењу на територији остатка Србије, на исти начин као, како су његови представници задовољно рекли, „све друге државе“. О томе већина медија ћути јер то је још један корак у дугом, од бирача лукаво скриваном, удаљавању Београда од одбране Косова.
АНТИСРПСКИ БУМЕРАНГ Слично се, наводно и даље балансирајући, постављамо и према потенцијалном конфликту на истоку Европе. У саопштењу МСП говоримо о руско-украјинском сукобу, а добро знамо да је Украјина у ономе што се сада догађа само пион Америке. Ради се о америчко-руском сукобу произашлом из дуготрајне агресивне политике САД према Русији. Москва је, коначно, морала да подвуче црту и силовито одговори. Није нужно да то, понављам, званично кажемо јер смо слаби и мали. Није на нама да вучемо лава за реп и америчком агресору кажемо ко је и шта је. Али непристојно је и према Русији, и према нашем национално-слободарском наслеђу, да ствари искривљено сводимо на секундарну украјинско-руску димензију.
Нису Русија и Украјина у некаквом аутентичном сукобу, већ је кијевска политичка елита довела своју земљу до тога да буде топовско месо у америчком деловању против Русије. Прихватајући америчку лаж да се ради о опасности од ескалација сукоба на релацији Москва–Кијев (при чему САД, као, само „помажу“ од Руса наводно угрожену Украјину), ми дискретно стајемо на страну евроатлантских агресора. Они би хтели много више од тога, али и наше робовање наведеној глобалној пропагандној матрици која има за циљ прикривање суштине онога што се сада дешава на истоку Европе – превише је! Довољно је било да смо начелно, уз много испразне дипломатске реторике уобичајене за таква саопштења, исказали жељу да се конфликтна ситуација мирно разреши у интересу руског, украјинског и свих других угрожених народа. И то је то. Можда ће неко рећи да цепидлачим, али како наш народ каже: „Ђаво се крије у детаљима“.
Они су мало-помало довели до тога да плод нашег свеопштег „балансирања“ буде то да су Косово и Метохија све даљи од Београда а позиција РС све порознија. Неки би хтели да у том стилу делујемо и на руском плану, што би на крају, као бумеранг покосило и оно мало преосталих наших живих националних интереса. Не треба Русији Србија да би бранила Крим и Донбас, већ је Београду потребна Москва да не стигне до тоталне капитулације. А Американци ће се на нас љутити док год она не постане реалност и при томе ће упорно покушавати да једним ударцем убију две муве: добију још једног вазала у походу против Русије (сутра и Кине), а њега натерају да се, упоредо док то постаје у потпуности, одрекне својих исконских интереса. Нећемо им ваљда испунити такве жеље које су једнаке националном самоубиству? Имајмо то у виду, поготово сада када су евроатлантски агресори на корак од ескалације украјинске кризе, што би и нас увело у нови, до сада најгори, циклус политике (само)обмане.
[/restrict]
