ПОД ЧИЈИМ ПОКРОВИТЕЉСТВОМ?

Да ли порука коју ће данашња Русија 28. фебруара упутити посредством Патрушева Србији може бити другачија од оне коју је гроф Орлов на почетку Кримског рата 1854. пренео српском заступнику у Бечу

Што се тиче спољнополитичких контаката, фе-бруар је за Србију започео (2. фебруар) посетом двојице представника политичког Запада, Габријела Ескобара и Мирослава Лајчака, а по свему судећи завршиће се посетом (28. фебруар) главног Путиновог саветника у области безбедности Николаја Патрушева. Између ових датума Вучић се састао с Макроном а истог дана Русија је признала Доњецку Народну Републику и Луганску Народну Републику, што ће се неминовно одразити на спољнополитички положај Србије.

Какве поруке нам шаље оваква географија дипломатских сусрета и која искушења доноси ново доба које је, и по Вучићевим речима, наступило 21. фебруара?

[restrict]

О ПРАВНОМ ОСНОВУ ЕСКОБАРОВОГ ПОСРЕДОВАЊА Ескобар и Лајчак су дошли с очекиваном поруком: „Желели бисмо да видимо брз напредак у даљем постизању правно обавезујућег споразума.“ Куда води дијалог између Србије и тзв. Републике Косово под бриселско-вашингтонским покровитељством и шта ће бити садржај „правно обавезујућег споразума“, прецизирао је нешто доцније Ескобар, подносећи извештај члановима надлежног Поткомитета америчког Сената: „Разговори нису о статусу, већ о признавању да је Косово суверена и независна држава.“ Сходно томе, Ескобар и Заједницу српских општина, која је за САД неупитна стога што је неупитна обавезност Бриселског споразума из 2013, види као „транспарентну институцију под контролом Владе Косова“, чије би оснивање „ојачало суверенитет Косова“. Зато што би ЗСО, коју Бриселски споразум третира као установу у оквиру правног система независног Косова (Kosovo Law), апсорбовала преостале институције државе Србије на КиМ, чиме би, речју Ескобара, „попустио ангажман Београда у српској заједници“.

И док је циљ америчког ангажмана у преговорима Београда и Приштине јасан, правни основ Ескобаровог посредовања је на први поглед нејасан. Од доношења Резолуције Генералне скупштине УН од 9. 9. 2010. године дијалог између Београда и Приштине води се искључиво уз посредовање ЕУ. Укључивање САД у преговарачки процес, посредством Габријела Ескобара, последица је закључења Вашингтонског споразума. Да су закључењем овог споразума САД постале званични посредник у преговорима Београда и Приштине, потврдила је у својој декларацији од 3. септембра 2020. и Влада Србије: „Влада подржава активности председника Републике Александра Вучића поводом предстојећих разговора Београда и Приштине 3. и 4. септембра 2020. године у Вашингтону, САД, који се одржавају под покровитељством специјалног изасланика САД за дијалог Београда и Приштине амбасадора Ричарда Гренела.“

ИЗ УГЛА IUS COGENS МЕ-ЂУНАРОДНОПРАВНИХ НОРМИ О улози Вашингтона у овом процесу довољно говори чињеница да се у тзв. нормализацији односа, као еуфемизму за Србијино саглашавање с косовском независношћу, под америчким посредничком палицом отишло много даље од онога што је учињено под посредништвом Брисела. Наиме, чл. 15 Вашингтонског споразума тзв. Косово се обавезало да у року од годину дана неће подносити захтеве за пријем у међународне организације, а Србија „да ће се уздржати од формалног и неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не призна Косово као независну државу“. Обавеза коју је Србија на овај начин преузела и која није временски орочена, представља, речју Дејана Мировића, „’заобилазно’ признање са одложеним роком од годину дана“. Да Србија поштује све обавезе, па и ову из Вашингтонског споразума којом се одрекла права на вођење самосталне спољне политике, потврдио је приликом сусрета с Ескобаром и Лајчаком председник Вучић, изјавивши како „Србија као озбиљан партнер у свим (!) важећим и потписаним споразумима поступа одговорно и испуњава своје обавезе“. Очигледно је да се учесници „дијалога“ под посредништвом Вашингтона и Брисела из различитих разлога понашају као да и даље живе у свету у коме је воља само једне светске силе и даље кадра да прогласи правно ваљаним и опште обавезујућим оно што је апсолутно ништавно из угла ius cogens међународноправних норми.

С ОНЕ СТРАНЕ ВРЕМЕНСКЕ ЛИНИЈЕ Русија се у међувремену добрано потрудила да уздрма аутистичне актере дијалога Београда и Приштине суочавајући их с новом реалношћу у којој више не постоје двојни неоколонијални стандарди. Наиме, већ сада се може рећи да је да је епохални догађај признања ДНР и ЛНР као независних држава од стране Кремља потврдио да свет у коме су САД узурпирале право да оцењују ваљаност настанка нових држава, дајући својој арбитрарној одлуци глобално обавезујући карактер – припада далекој прошлости. Следствено, агресија НАТО-а на СРЈ и последична „независност“ албанске сецесионистичке творевине на КиМ налазе се с оне стране временске линије која дели стару епоху од нове епохе.

По фактима свет је нов, а у новој реалности једино су старе политичке елите наслеђене из епохе у којој је глобалистички пројекат био на врхунцу. При помену наслеђа, правник одмах помисли на скуп права и обавеза. Наслеђене обавезе политичке елите најчешћи су кривац што је још увек снажан привид о трајној изгубљености Косова за Србију, а који домаћи медији и политичари преузимају из виртуелне реалности западне пропаганде. Насупрот томе стоји факт руског признања ДНР и ЛНР, који потврђује тачност заветне поруке патријарха Иринеја да „оно што је силом узето кад тад биће опет враћено“.

О ПОЛИТИЧКОЈ ЕЛИТИ С тим у вези, а имајући у виду да су Резолуција 1244 и руски вето у СБ УН данас кључна правна средства у очувању територијалног интегритета Србије, најозбиљнију претњу могућности реинтеграције КиМ представљало би придруживање Србије новим санкцијама ЕУ против Русије. Оне би могле да послуже Кремљу као идеално оправдање да се ратосиља баласта одбране територијалног интегритета Србије и тиме стекне знатно већу слободу деловања на животно важном простору „руског света“.

Порука коју ће данашња Русија 28. фебруара упутити посредством Патрушева Србији тешко да може бити другачија од оне коју је гроф Орлов на почетку Кримског рата 1854. пренео српском заступнику у Бечу Алекси Јанковићу: „Русија неће да Србија изађе из свога неутралнога положаја и да чини какве жртве, а да не добије што више него што има. За ово што Србија већ има, не треба ништа друго да чини но да остане у знаном и неутралном свом положају.“

И док је и народ у Србији уочи и за време Кримског рата био на страни Русије, политичка елита оличена у Илији Гарашанину договарала је с Наполеоном III окретање Кнежевине Француској која, за разлику од Русије, није била вољна да територијално увећа Србију на рачун Турске, али је била вољна да пружи заштиту једној политичкој клики као награду за њену спремност да Србију лиши руског покровитељства.     

[/restrict]