Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
У последњих неколико деценија, кад год бисмо помислили да се негативан став САД према Србији мења, погрешили смо. Зашто би било другачије и сада, после писма подршке Србији америчких конгресмена упућеног америчком председнику
(НЕ)ОСНОВАНИ ОПТИМИЗАМ Иако министар спољних послова Никола Селаковић скреће пажњу да прави посао тек предстоји, у Србији су се, по ко зна који пут, поново појавила нереална очекивања да накарадна америчка политика према Србији само што се није променила.
Оптимизам се заснива на чињеници да готово половина потписника има значајан утицај на креирање америчке спољне политике. Седам од 16 потписника писма су чланови Спољнополитичког комитета Конгреса, где се доносе препоруке, декларације и резолуције које су нека врста „компаса“ и служе за оријентацију дипломатског курса Вашингтона.
Прва личност је конгресмен Клаудија Тинеј, председавајућа Српским кокусом. Затим, ту су конгресмени Брајан Фицпатрик, Грег Стјуарт, Грег Шнајдер, Дејвид Цицлин, Ден Мајзер и Тед Лију. Међутим, цени се као изузетно важна ствар што су, поред њих, писмо потписали и чланови још два веома значајна комитета – Војног, конгресмени Мајк Тарнер и Марк Висиј, и Обавештајног, Ерик Своулвил и Бред Винстрап. Међу конгресменима који су дали подршку новом политичком курсу САД према Србији је још пет чланова Српског кокуса: Емануел Клавер, Гас Билираксис, Дејвид Мекинли, Бил Џонсон и Френк Мирван.
Главна очекивања везана су за промену америчког чврстог става о независности Косова, јер уз сва нама добро позната лобирања и утицај албанске дијаспоре, Албанци су успели да сакупе само седам потписа америчких конгресмена, на којима, како се то чини са стране, заснивају свој велики утицај на америчког председника и америчку администрацију уопште.
На први поглед, сада то изгледа као да је америчка наклоност Албанцима у најмању руку неутралисана. Међутим, ствари нису тако једноставне и то напросто није таква врста утакмице. Да би се окренуо огроман брод америчке спољне политике (коју диктира унутрашња политика интереса), потребна је много јача сила од неколицине конгресмена, па макар их било и 16, веома утицајних. Странке се смењују на власти, мењају се председници САД, али тај брод мање-више плови у истом правцу, директно и моћно против интереса Србије, како га је неко усмерио још 1990–их година. Значи, министар иностраних послова Србије Никола Селаковић је у праву када каже да огроман посао успостављања коректних односа са САД тек предстоји, с тим што треба додати да је потпуно неизвестан.
ЗАШТО УПОРНО ГРЕШИМО Анализа индикатора будуће америчке политике према Србији мора бити свестрана, иначе ће закључци бити погрешни.
Прво треба утврдити зашто редовно и упорно грешимо у процени будуће америчке политике за Балкан, и посебно према Србији. Основна грешка лежи у томе што од десетине индикатора који нам ту политику најављују, ми користимо само један или њих неколико, и то оне који нам иду у прилог. За оне друге, неповољне, којих је далеко више, можемо пред моћном силом да се правимо да их не видимо, можемо и да их прикријемо од сопственог народа тек толико да га поштедимо нервозе и бриге, али не можемо ствари на основу једне „зелене лампице“ да третирамо као позитивне, а оне су толико негативне да горе не могу бити.
Прво што би требало очекивати од заокрета америчке политике јесте да искрено прихвате нашу независност и војну неутралност и да уваже наше интересе у вези са КиМ.
А шта се у међувремену дешава, док се и Србија припрема за боље односе са САД? Изасланик америчке администрације за Западни Балкан Габријел Ескобар, у обраћању током претреса у Одбору за спољне послове Сената, притиснут непријатним питањима сенатора, каже да њихов „посао на Балкану није завршен“ и да штетни утицај у том региону шире Русија и Кина, док једино САД поштују правила и боре се против дестабилизујућих активности својих супарника. Наравно да ми не прихватамо такве оцене, а то је суштина будуће америчке политике за Балкан, па и према Србији. Значи, политика уцена према Србији се наставља, па Ескобар каже: „У области енергетске безбедности охрабрили смо Србију да потражи алтернативу руском гасу.“ Можемо ли ми пред зиму да тражимо и добијемо од Русије гас по најповољнијој цени, у периоду европског енергетског колапса, а у пролеће да под притиском САД „тражимо другу варијанту“, која, зна се то, представља куповину скупљег течног гаса из САД?
УЗАЈАМНО ПРИЗНАЊЕ Још већа грешка је ако очекујемо од писма да промени америчку политику према Косову, и да уважи и српске интересе на српској земљи. Можда Ескобару, као дипломати који ће сутра на Балкану изводити дипломатске „бравуре“ (да не употребимо баш ружну реч да ће морати да нас лаже) није одговарало да то тако отворено каже, али сенатори су сенатори, и хоће унапред јасне одговоре.
Тако им је рекао да јасније не може бити: „Сврха дијалога Београда и Приштине је да све крене у смеру Косова. Са крајњим исходом узајамног признања и нормализације односа две стране. Разговори нису о статусу Косова, већ о признавању чињенице да је то суверена и независна држава.“
Конгресменима је јасно, а да ли је нама јасно да се америчка политика о питању Косова и Метохије неће променити ни под притиском 16 конгресмена, па нека су и моћни. И да ствари буду јасне до краја, у поменутом писму се каже да су потписници конгресмени из обе партије, и то би требало да буде аргумент да се, након заокрета, америчка пријатељска политика према Србији неће променити, без обзира на то ко је на власти.
А Ескобар, као да је то предвидео, говори о најцрњем периоду америчко-српских односа, и каже да такву политику подржавају обе партије и да се она неће мењати: „Западни Балкан је у последње три деценије у фокусу трајног ангажовања, инвестиција и двопартијске подршке САД.“
Значи, немамо разлога за радост, али свакако треба наставити путем којим је пошло наше Министарство иностраних послова, с тим што ће резултати тек једног лепог дана можда бити видљиви у нашем региону. У исто време, реметити односе с традиционалним и провереним пријатељима зарад некаквих нереалних очекивања или лажних обећања било би заиста непромишљено.
То што је нама једна „зелена лампица“ довољна да помислимо, и на сва звона објавимо, како се америчка политика према нама засигурно мења, више је психолошки ефекат и резултат наше силне жеље да са тако моћном силом већ једном успоставимо коректне односе. Није нама циљ да нам Америка нешто помогне, то би било нереално очекивање, него да престане да нам одмаже и да заустави упорну политику деструкције према Србији, и то ће бити више него довољно. Међутим, ни за то не постоје баш никакви показатељи сем писма конгресмена америчком председнику. А супротних има напретек. На пример, недавно је група „стручњака“ са америчког универзитета „Џонс Хопкинс“ предложила нову стратегију за Балкан – стратегију конвергације, која је још више антисрпска него све досадашње. Није случајно да се након тога у дипломатској пракси према Србији дешава баш све у складу с том стратегијом.
ТАЈНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ АКТИВНОСТИ Најбољи индикатор америчке политике према Србији одувек су биле тајне активности њихових обавештајних служби.
За њих су у Србији класични обавештајни послови сасвим мали део свеукупног ангажовања – њихов главни посао је подривачки рад.
Подмећу клипове у наше пријатељске и пословне везе с Русијом и Кином и улажу велике напоре да их подметањем лажних информација поремете. Лансирају гласине да је наш државни врх тајно склопио дил с Американцима, иза леђа својим моћним пријатељима, па и сопственом народу. Да је већи део нашег државног врха врбован од стране Американаца. Да је већ пала одлука и да следи преоријентација на западне ваздухоплове. Да ћемо се кроз незаобилазно приближавање наших политичких ставова ставовима ЕУ, пре или касније, потпуно дистанцирати од Русије и Кине, и томе слично.
Обавештајне службе САД, директно или посредно преко америчких донаторских владиних и невладиних организација и институција, финансирају протесте разних врста у Србији, који у време избора треба да прерасту у сукобе и немире. У ствари, под различитим маскама финансирају преврат, док ми верујемо у боље међудржавне односе. Лажно приказују да српски председник учествује у рушењу РС и њеног лидера Милорада Додика и при томе користе медије у Србији које контролише страни фактор, где потенцирају теме: „Вучић преко Гренела нуди Додикову главу“, „Вучић понудио да помогне политички пад Милорада Додика“, „Спрема се политички пад Милорада Додика, наводно је и Вучић спреман помоћи“, „Вучић преко Американаца гура Цвијановић као наследницу“, слично ономе када су плаћали хрватског пропагандисту да преко хрватских медија компромитује српског председника. Значи, ништа се ту посебно не мења у политици према Србији, нити има назнака да ће се променити.
ОРУЖАНИ ПАЦИФИЗАМ Можемо и даље набрајати те „индикаторе“ црвене боје који сугеришу будућу политику САД према Србији, јер зелених више нема.
Рецимо, да ли се нешто мења у америчком погледу на нашу војску, коју су уништавали и у рату и у миру, док су све друге војске и паравојске на Балкану јачали скупим и убојитим донацијама, иако су знали да то оружје може бити употребљено само против Србије и српског народа. Не мења се ништа – док нас замајавају пацифизмом, Хрватској су пре десетак дана донирали још два војна хеликоптера „Блек хоук“. Ништа ново, то је тродеценијска традиција. Док су њима донирали оружје, нама су преко своје амбасаде донирали новац да наше оружје уништавамо сами. Не само штета него срамота и велико понижење наше војске и државе, на које су свесно пристали наши тадашњи „државници“ и „војсковође“. Сада су активирали своју стару искомпромитовану дипломатску гарнитуру да на предстојећим изборима подрже баш те наше „бивше“ јер очекују да ће поново бити послушни. Нису то никакве промене америчке политике у најави, него континуитет и већ виђено.
Данас, док приштинској паравојсци и Хрватској војсци донирају оружје, нама подмећу пропагандне спотове који пропагирају пацифизам. Америчка амбасада је поново „одрешила кесу“ с намером да од нас направи пацифисте, док од свих око нас, који нам прете и не мисле нам добро, праве ратнике. Јесу ли ови пропагандни спотови припрема да ове „ратнике“ ако крену на нас (а хоће ако смо слаби), дочекамо цвећем?
У поплави спотова доминира наша хероина Милунка Савић, не онаква какву је ми знамо из наше историје него како би они желели да је ми видимо. „Милунка Савић, хероина мира“, не, господо, Милунка Савић је хероина крвавог рата која је по храбрости надвисила силне јунаке. Није ли и то понижавајући програм америчке амбасаде који су склепали психолошки пропагандисти, како би нам објаснили ко смо ми, „да смо ми свет“ и да имамо чиме да се поносимо. Каква грешка, ако је намера часна – коректне спотове о нама и нашој историји треба да врте тамо где су нас оцрнили и сатанизовали, у својој земљи и у комплетној Западној Европи.
Можемо ми да се надамо да ће наше Министарство иностраних послова успети да коригује америчку политику према нама и да ће успоставити коректне односе између наше две земље. Знамо ми како бисмо се њима допали – да признамо независност „Косова“, гашење Републике Српске и унитарну БиХ, и да одмах прекинемо све везе с Русијом и Кином. Можда би то било доста за коректне односе, а можда нам ни тада не би веровали. Ипак смо ми за њих „мали Руси“ и неко ко се усудио да стане на црту НАТО-у. Међутим, тада, ако би стварно успели у намери да нас ослабе и изолују, лако би с нама завршили онај посао за који непрестано понављају да није завршен…
[/restrict]
