ОД ДАРДАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА ДО СТВАРАЊА ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ

Недавни Договор из Елбасана практично је означио почетак пузајућег обједињавања тзв. Републике Косово и Албаније у јединствену државу. У прилог томе ових дана говори и најава успостављања заједничке зоне између тзв. Републике Косово и Албаније, односно формирање територијално-
-административне целине

Да се „Велика Албанија“ прави на наше очи, не види само онај ко неће. Прошле године, 26. новембра, у Елбасану је одржан, седми по реду, заједнички састанак влада тзв. Републике Косово и Албаније. Том приликом је потписано, како је саопштено, 13 споразума који ће се у наредном периоду реализовати. Преговарачи су тада истакли „да је процес националног уједињења историјски коме се не могу одредити датуми и начини, и да уједињење Албанаца није нешто што бирамо већ колективна намера. Не можемо преклапати историјске процесе да бисмо одредили датуме и начине“.
След догађаја потврђује да „процес уједињења коме се не могу одредити датуми и начини“ и није тако неодредљив! Поготово када се зна да у том процесу учествују и Курти и мурти, и Раме које нису саме, уз стално бдење њихових ЕУ и САД спонзора! Договор из Елбасана практично је означио почетак пузајућег обједињавања тзв. Републике Косово и Албаније у јединствену државу. У прилог томе говори и ових дана најава успостављања заједничке зоне између тзв. Републике Косово и Албаније, односно формирање територијално-административне целине. Ова територијално-административна целина подразумева да ће простор од 30 км у дубину Албаније и 30 км у дубину КиМ (Србија) постати нека врста заједничке територије на којој ће сви житељи имати иста права, тј. важиће закони Албаније и тзв. Републике Косово. То практично значи – постављање камена темељца будуће велике Албаније. Обједињавање у јединствену државу Албаније и тзв. Републике Косово.
Формирање ове заједничке зоне Албаније и тзв. Републике Косово представља грубо кршење Резолуције 1244 и нашег устава. До сада није уочена званична реакција са српске стране која би на међународном плану проблематизовала ово формирање заједничке зоне Албаније и тзв. Републике Косово. Наша власт, и позиција и опозиција, задубљена у предстојеће изборе, очигледно није спремна за проблематизовање овог питања на међународном нивоу.
Али је зато посета двојца, ЕУ и САД изасланика за „Западни Балкан“ Ескобара и Лајчака Приштини била посебно видљива и наглашена. У просторијама „косовске владе“, изнад саговорника, лепршала је застава с натписом „Дарданија“! То вајним саговорницима наравно да није сметало.
Часни научници и историјски освешћени Срби знају да је „Дарданија“ на застави тзв. Републике Косово потпуни и најзлонамернији фалсификат. То знају и светски центри моћи који контролишу науку. То знају и албански спонзори који креирају процесе. То знају сви осим наше на катедрама важеће науке и лажне историје о српском народу.
Није непознато ни у широј јавности у коликој мери нам је германска берлинско-бечка школа у научном смислу наудила, јер нам је наметнула своја тенденциозна и у извесном смислу фалсификована учења која су – нажалост – службено прихваћена од највиших институција, остајући на снази до дана данашњега! Та чињеница је тако драматична и упозоравајућа да не можемо а да не кажемо: Ако чланови Српске академије наука то не знају, онда им у Академији није место! А ако знају, па ћуте, онда они нису пријатељи свог народа! „Дарданија“ у хералдици тзв. Републике Косово најсвежији је доказ истине – колико и како кривотворена историја једног народа предодређује исту такву будућност том народу.
Како и зашто српска наука и историја, ево већ скоро два века, нису у стању да се издвоје из песка и наноса германске берлинско-бечке школе, и да крену исправним путем наших научних истраживалаца? А толико смо их имали и имамо, у лепези од чланова Српског ученог друштва 19. века, попут Милоша С. Милојевића, па све до доктора са Сорбоне, попут Олге Луковић Пјановић! Ако су Милојевићеви истраживачки радови на тему дарданског идентитета остали мртво слово на папиру, тако су и Олгини научни резултати о историји српског народа остали мртво слово на папиру! До дана данашњег. А актуелни догађаји потврђују колико је било неопходно научно доказивати да смо у нашој кући, на нашој земљи, у нашој аутохтоној отаџбини, на нашој светој земљи КиМ. За то постоји хиљаду доказа и то код странаца – говорила је и научно доказивала научница Олга Луковић Пјановић.
Током свог вишедеценијског научног рада у Француској Олга Луковић Пјановић је разговарала с неким француским „етрурсколозима“ које су Арнаути царски дочекивали, водили их свуда по њиховој земљи, како би исти ти људи доказивали пред Европом да су Етрурци исто што и они! Да су Арнаути Дарданци! Да су Арнаути Илири! Да су аутохтони на Балкану, да су они староседеоци који су широке руке и срца дочекивали придошлице Словене! Јасно је да су ти западни научници, заљубљеници у шиптарске дарове, зарађивали грдан новац на томе.
Ево шта је Олга писала у својим обраћањима Српској академији наука, нудећи конкретан програм рада српске науке: „Ја нисам ни политичар, нити `великосрпкиња`. Јер није велика Србија оно што се данас обично мисли. По науци се велика Србија протезала од Балтичког до Егејског мора, па би у наше доба код толико понемчених, помађарених, поаустријањених, порумуњених, поарнаућених, побугарчених, погрчених, поиталијањених, пофранцужених и поенглежених Срба било бесмислено заносити се таквом идејом! Међутим, од свег тог грдног Херодотовог пространства, остала су само два језгра: једно окружено германским морем и друго – окружено морем затрованим мржњом! А да се то језгро одржи – ОНО МОРА БИТИ НАУЧНО БРАЊЕНО И ОДБРАЊЕНО! У том смислу – ја свима вама стојим на располагању, пружајући вам руку сарадника, молећи вас за вашу руку!“
Њена испружена рука никад није била прихваћена. Непрестано је наилазила на зид ћутања. „А била је најупућенији научни актер међу нашим истраживачима“, тврдио је за живота Реља Новаковић, директор Историјског института САНУ, у периоду од 1970. до 1973. Српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор Драгољуб Петровић рекао нам је ових дана да је у више наврата тражио научно аргументован одговор од наших научних институција зашто је научно дело Олге Луковић Пјановић избачено из наше науке. Одговор никада није добио.
А докле смо стигли до данас?
Стигли смо до разговара вођеног 31. јануара 2022. у Приштини, између Габријела Ескобара, Мирослава Лајчака, председнице тзв. Републике Косово Вјосе Османи, премијера тзв. Републике Косово Аљбина Куртија до призора ћаскања у одајама тзв. владе Косова, окићене хералдиком „Дарданије“! Стигли смо до ћаскања српских „пријатеља“ о „наредним корацима у напретку дијалога“, а заправо до успостављања заједничке зоне између тзв. Републике Косово и Албаније. Заједничке зоне – камена темељца „Велике Албаније“, пројекта осмишљеног још 1896. године у геополитичкој кухињи Аустроугарске, што су доказали многи историчари и научни истраживачи, између осталих и бугарска научница Теодора Толева, на чудан начин нестала са животне и друштвено-историјске сцене.