СТРАХ ОД РАТА НАД ЕВРОПОМ

КРИЗА У УКРАЈИНИ

Тензије око могуће ескалације војног сукоба у Украјини не јењавају. Ратна пропаганда, коју углавном распрострањују западни медији, ствара хладноратовску атмосферу у Европи. Који су извори поменуте кризе, како их доживљавају руско и украјинско друштво, како се према њој постављају различите политичке опције у те две државе?

Крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века политички Запад проживљавао је тренутак победничке еуфорије, који се можда за тај део света више никада неће поновити. Вим Вендерс је снимио своју, данас већ култну, серију филмова „Небо над Берлином“, где се у другом делу појављује први и последњи председник СССР-а Михаил Горбачов, Скорпионси су избацили песму „Ветар промена“ о паду Берлинског зида. С друге стране Гвоздене завесе познате руске групе на свој начин прослављају крај Хладног рата, па тако Акваријум снима песму „Воз у пламену“ о замору од константне борбе која у том моменту траје већ 70 година. По осећању кантаутора, то је била борба са самим собом, док се у позадини приповеда о мотивима запарложене земље на издисају и храмовима покривеним пепелом. Тријумфалистички тон на Западу контрастриран је једноставним осећањем умора на Истоку, умора од једног система који је обећао све, а није адекватно испунио очекивања. На тој историјској прекретници страха није било. Лидери Сједињених Држава су поздрављали геополитичко повлачење СССР-а са позиција освојених у Другом светском рату, можда и јединствен такав случај у историји да једна суперсила ненападнута критично ни изван, ни споља једноставно одступи. Запад тада није разумео намеру совјетског руководства, или није могао да поверује у његову искреност.

[restrict]

ИСКРЕНЕ НАМЕРЕ Намере Горбачова и искрених људи око њега, не рачунајући опортунисте који су у свему видели начин да зараде озбиљан капитал, биле су изградња трајног мира у Европи. Верно руском духу, Горбачов је пружио руку братске сарадње и помирења, као на позиционом фронту после година мукотрпног ратовања у којем ниједна страна није могла да оствари значајан напредак. Русија је веровала Западу, она је сматрала да је корен конфликта у два идеолошки сукобљена света која могу наћи компромис у зближавању. Запад је целу руску монодраму посматрао са задовољством, а биће и са унутрашњим чуђењем – „шта је спопало ове бизарне људе“. СССР се распао тако што је руска нација, много пре њеног руководства, одустала од комунистичког пројекта, изгубила веру у њега, а цела државна политичка конструкција била је изграђена управо на тој вери. То је био општи сентимент руске културне елите, то се могло видети и из понашања совјетске политичке номенклатуре. Западу, нарочито његовој германској локомотиви, такво стање духа је непојмљиво. Германски дух живи од борбе и за борбу, германски ум непрестано пролази кроз различите варијације могућих претећих сценарија и увек планира превентивни удар. Отуда је јасно зашто је елита Сједињених Држава тумачила велику идеју о помирењу Горбачова, грандиозну замисао о уједињеној Европи са мноштвом одаја, као знак слабости, као безусловну предају. Чак и сада на Западу егзистира мисао да су САД поразиле СССР у Хладном рату. Управо та парадигма их је данас довела на капије Русије и у судар с руским црвеним линијама. Германски Запад себе сматра победником, а његов варварски милитаризам налаже да победник узима шта му се прохте.

Намере Горбачова и искрених људи око њега, не рачунајући опортунисте који су у свему видели начин да зараде озбиљан капитал, биле су изградња трајног мира у Европи. Верно руском духу, Горбачов је пружио руку братске сарадње и помирења, као на позиционом фронту после година мукотрпног ратовања у којем ниједна страна није могла да оствари значајан напредак. Русија је веровала Западу, она је сматрала да је корен конфликта у два идеолошки сукобљена света која могу наћи компромис у зближавању

Русија себе никада није сматрала пораженом. Све што се одвијало, сви политички процеси, спољни и унутрашњи, тицали су се искључиво ње, њеног историјског пута и искуства, њене будућности. СССР није поражен, руска нација је одустала од њега, одбацила га и кренула другим путем. Претрпела је катастрофалне геополитичке губитке, али руска нација никада није живела за рвање на политичкој шаховској табли. Русија је свет за себе, а источнословенски Руси (са све три политичке нације: руском, белоруском и украјинском) његови једини наследници, сви остали су гости или занимљиви странци. Границе тог света морају да се бране, у руски свет не може да крочи туђа нога без дозволе домаћина. Сви други експанзионистички или глобални концепти нису својствени руском човеку. Совјетска напрегнутост била је претешка за руску колективну психу, тај непрекидни рат по забаченим угловима планете, принудно сакупљање новца, то јест одбијање од плате сиромашним Русима како би био подржан штрајк велшких рудара или олакшана патња етиопском народу у вихору грађанског рата, нису могли да мобилишу руску свест. Руску дефанзивну свест. Наравно да то није рационално, наравно да се неке битке воде даље, како пламен не би догорео до ноката, али то није руски дух.

БУЂЕЊЕ МЕДВЕДА Овај одбрамбени спиритус мовенс се, међутим, сада опет буди. НАТО прети да изађе на Дњепар, НАТО прети да изађе на кавкаски планински венац који дели Русију од Азије. Када је непријатељ пред вратима, руски дух се уздиже и све слабости које је Запад перципирао до тога, рационални и постојећи недостаци, сви они ишчезавају у монолитности заштите руског света. Управо зато међу руским становништвом, међу грађанима, нема ама баш никакве хистерије, без обзира на претње САД, Велике Британије и НАТО-а. Управо овај тројац предводи атак на Русију, напад који је више финта него реалност, који има за циљ да раздвоји Русију и Кину, као што је то већ било урађено за време Хладног рата, када је Кина ноншалантно и надасве рационално зарила нож у леђа Совјетском Савезу. По ту је награду дошао ратни облак САД, не по Украјину, не чак ни по Русију.
Преговори се воде око две ствари: Русија тражи своју сферу интереса у виду бившег совјетског простора, како би могла да доврши изградњу свог евроазијског интеграционог политекономског пројекта, док САД траже да Русија раскине стратешко партнерство с Кином. Украјина је адут у преговорима и ништа више.

Просечан Рус се не боји јер он не посматра ову општу слику, он је тврдо на тлу и једино види руски свет на чије границе долазе германске армије и ескадриле, германско бродовље. Рус је смирен јер он разуме да је његов усуд да стоји на тим границама и ништа под небеским сводом не може преусмерити ту путању. Армија Руске Федерације је до јануара ове године модернизована до 71%, а њене стратешке нуклеарне силе до 89%. Под модернизацијом се подразумева опскрбљеност војске најсавременијим наоружањем, из постсовјетске епохе. Иако се у оквиру притисака за одрицање од Кине западни медији служе дезинформацијама како би оптужили Русију за агресију, читава њена војна стратегија је дефинисана искључиво да брани руски свет од спољне претње. Америчка стратегија се базира на глобалном пројектовању моћи, руска стратегија од руског света чини тврђаву коју накратко напуштају само мале и добро организоване ударне групе за посебне задатке, као што је виђено у Сирији. Зато ни СССР-у ни Русији никада нису били потребни носачи авиона, развијано је једино оружје које треба да брани границе и одвраћа непријатеља од напада. Уколико би Русија извршила агресију на НАТО, она би била поражена, уколико би НАТО извршио агресију на Русију, и њега би задесила иста судбина.

ШАХОВСКА СТАЛОЖЕНОСТ Руско руководство вуче своје потезе сталожено, знајући унапред да је америчка преговарачка стратегија увек пропраћена бахатим претњама и некултурном лармом. Руска системска опозиција је гласнија у захтевима за чвршћом реториком.
Не треба потцењивати САД, начин преговора јесте одраз њиховог духа, али не и неспособности. САД прете јер желе да преговарају с позиције силе, сваки њихов предлог за разговор био би протумачен као слабост, то је суштина њиховог резона. То је апсолутно неразумевање руског менталитета, који договор никада не сматра слабошћу, док Американци, као и сви Германи, сматрају да уколико желиш да преговараш, упери пиштољ у противника и прети му да ћеш повући ороз, дижи температуру до тачке кључања и у одсудном тренутку, када сукоб делује неизбежно, иступи са конкретним захтевима. Руска страна разуме америчку, разуме је, управо јер је није схватала пре свега тридесетак година. Не треба бити гласнији у претњама од Америке, не треба ескалирати, али мора се мирно одговарати, морају се подизати улози, мора се чекати конкретна понуда иза све те буке. Зато је просечан западњак престрашен ратом, а његов руски пандан није. Украјинско друштво је заробљено у процепу. Њено руководство зависи од САД и принуђено је да прати кораке свог патрона, док само зна да би улазак у отворени конфликт с Русијом означио и крај његовог боравка на власти.

Руско руководство вуче своје потезе сталожено, знајући унапред да је америчка преговарачка стратегија увек пропраћена бахатим претњама и некултурном лармом. Руска системска опозиција је гласнија у захтевима за чвршћом реториком

У последње време украјински војни и политички врх кренуо је да иступа са смирујућим изјавама, показујући тиме свест о егзистенцијалној опасности која му прети у случају рата с Русијом, али и постојање узнемирености међу грађанима. За разлику од Руса на стражи свог света, корумпирана украјинска држава, коју често и не воде етнички Украјинци, колабирала би у случају рата кроз врло кратко време и без озбиљног отпора. Украјина, као што је већ поменуто, ипак није циљ већ средство САД, зато се не треба превише усредсредити на ратне сценарије. Украјинско становништво је подељено. Тешко страдално искуство украјинског сељаштва за време првих деценија постојања СССР-а данас се кроз националистичку парадигму тумачи као рат за уништење украјинске нације („голодомор“). У оквиру исте парадигме и данашња Русија се тумачи као комунистички титан, одрођен од православља и словенства, који жели да потре украјинску нацију. Оваква пропаганда изврће историјске чињенице што јасно указују да су и руска и украјинска нација трпеле под комунизмом, и да комунистичко руководство ни у једном тренутку није водило било какав рат против Украјинаца као политичке нације већ искључиво класни рат против слободних сељака који су се противили колективизацији и отимању њихове имовине. Штавише, управо за време СССР-а украјинска нација се до краја формира, њен језик се признаје као званични, исцртавају се границе њене савремене државности. Украјински национализам фактички одлази и у супротну крајност, тврдећи да су Украјинци једини прави Руси, а да су припадници руске нације Азијци или Фино-Угри. Ове контрадикторне тврдње деценијама распрострањиване међу украјинском омладином, резултирале су у ревитализацији украјинског фашизма чак и у Кијеву, не више искључиво на западу земље као што је то историјски био случај. С обзиром на речено, јасно је да постоји немали део украјинског друштва које Русију доживљава као државу агресора, али је свакако више оних који нису поборници радикалног украјинског национализма.

Руска елита више не осећа замор, јер Русија не пледира на глобалну контролу, она покушава да оптимално организује своје шире погранично подручје и у то не треба одвећ убеђивати просечног грађанина Русије, јер он врло добро зна где су границе његовог света. Стога је руска позиција у преговорима стабилна, она има подршку електората. САД пак немају времена за губљење, њима Кина отворено прети тајванском кризом, што је недавно могло и да се чује директно од амбасадора Кине у Вашингтону који је јасно рекао да постоји опасност од војног конфликта око будућности Тајвана. Унутрашња политичка ситуација у Америци је такође врло волатилна, сасвим је могуће да ће демократе изгубити следеће председничке изборе и да њихова агресивна спољна политика неће донети жељене резултате. Ситуација је већ сада разумљива – или ће САД полако напустити сферу интереса Русије, постсовјетски простор, или ће Русија стајати тврдо на својим границама и неће допустити никакве провокације, чак и по цену правог рата. САД су у слабијој позицији, јер су суочене са сукобом на два фронта, с Русијом и Кином. Пред њима је избор, да успоре развој кинеске претње кроз договор с Русијом или да убрзају свој пораз кроз конфликт с Русијом и Кином заједно.

[/restrict]