Aleksandar Pavlovič Špakovski: Kako je propala obojena revolucija u Belorusiji (1. deo)

Lukašenko je odmah, te 1995. godine, postavio pitanje o ekonomskim integracijama s Ruskom Federacijom i za to je dobio mandat od apsolutne većine stanovništva. Kurs je postao jasan i od tog momenta Lukašenka različiti zapadni političari neprekidno podvrgavaju maltretiranju

Razgovarao: Sergej Belous / Prevod: Ranko Gojković

Aleksandar Pavlovič Špakovski je beloruski istoričar i politikolog, ekspert pri Državnom sekretarijatu Saveta za bezbednost, član Ustavne komisije koju je predsednik Aleksandar Lukašenko osnovao prošle godine radi razrade popravki u Ustavu Belorusije. Predsednik Lukašenko ga je nagradio ordenom „Za radne zasluge“.
U intervjuu za „Pečat“ Aleksandar Pavlovič Špakovski govori o pozadini nedavnih burnih događaja u Belorusiji, podrivačkom delovanju zapadnih sila i pokušaju sprovođenja obojene revolucije u toj zemlji.

ZAPRATITE “PEČAT” NA FEJSBUKU

Kako ocenjujete situaciju nastalu posle prošlogodišnjih protesta?
Može se bez ustezanja reći da je protestna aktivnost u Belorusiji praktično svedena na nulu. Posebno ako uporedimo situaciju u našoj zemlji s onim što vidimo u evropskim prestonicama, gde se svake sedmice – nekad u Briselu, nekad u Beču, nekad u drugim gradovima – održavaju masovni protesti protiv ograničenja uvedenih u vezi s pandemijom virusa korona. Ta ograničenja, po mom mišljenju, krše osnovne principe o poštovanju ljudskih prava, kao i one univerzalne dokumente iz oblasti međunarodnog prava koje su između ostalih potpisale i evropske zemlje.
Cela protekla godina je bila apsolutno spokojna o pitanju ulične protestne aktivnosti. To jest ne ponavlja se situacija zabeležena u jesen 2020. godine, uprkos tome što su lideri opozicije i oni informacioni resursi koji su koordinirali proteste u Belorusiji više puta pozivali svoje pristalice da ponovo izađu na ulice. Međutim, to se ne događa.
S tim u vezi, može se očigledno zaključiti da je pokušaj „obojene revolucije“ – gde smo videli i poznate, klasične metode Džina Šarpa, kao i najnovije razrade zasnovane na plišanoj revoluciji u Jermeniji, protestima u Hongkongu gde je propao puč, zatim na Blatnom trgu u Moskvi 2012. godine, na tzv. Majdanu u Kijevu 2014. godine – predstavljao miks svih ovih dešavanja, što je, uopšteno gledano, dovelo do stvaranja takvog „mehura od sapunice“ koji je postojao u informativnom prostranstvu, ali i u svesti onih ljudi koji su poverovali u ideje hibridnog prevrata, koji je, navodno, trebalo da dovede do poboljšanja njihovog života. Suština taktike ogledala se u mobilizaciji protestne socijalno aktivne manjine, koja je zbog agresivnog ponašanja i uličnih aktivnosti trebalo da nametne svoju volju pasivnoj većini što poštuje zakon i da dovede do određene paralize organa vlasti.
Paralelno s tim, što je bilo karakteristično za Belorusiju, na otvorenoj mreži Telegram su objavljivani lični podaci o saradnicima organa reda i članovima njihovih porodica, kao i činovnicima i prosto, patriotski opredeljenim građanima. Sve do toga da se čak i poglavar Beloruske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije, mitropolit Venijamin našao na ovim proskripcijskim listama. Ta tehnologija preuzeta je s ukrajinskog sajta „Mirotvorac“ i trebalo je da dovede do zastrašivanja patriotski nastrojenih ljudi koji se zalažu za stabilnost, zakonitost i očuvanje ustavnog uređenja. Međutim, ni to se nije desilo.
U dugoročnoj perspektivi smo uvideli da kada se ta manjina (sposobna tokom nekoliko meseci da se ponaša prilično agresivno i bučno) suočila s realnim suprotstavljanjem i kada su je počeli prisiljavati na poštovanje reda, nema mnogo ljudi te vrste, da ih je nedovoljno na duži rok i da ih društvo u celini ne podržava.
Ovde je „crvenu liniju“ predstavljao poziv na štrajk koji je krajem oktobra 2020. publikovala Svetlana Tihanovska, bivša kandidatkinja za predsednika. Belorusi su pozvani da ne idu na posao kako bi se zaustavio rad preduzeća koja pune državni budžet, i da ne kupuju robu proizvedenu u Belorusiji.
To je, po mom mišljenju, ukazivalo na to da protestima koordiniraju ljudi iz inostranstva, iz država koje nemaju veze s beloruskom stvarnošću, zato što, na primer, u segmentu prehrambenih proizvoda više od 90 odsto odnosi se na proizvode proizvedene u Belorusiji. Polazeći od toga, u principu je to praktično značilo odustajanje od ishrane.
Takođe, bilo je i poziva da se ne plaćaju porezi, kao ni računi za komunalno-stambene usluge.
Generalno, ovi protesti nisu imali masovnu podršku. U Minsku je u štrajk stupilo nekoliko berbernica, cvećara, restorana – „preduzeća“ koja nemaju nikakav suštinski uticaj na ekonomsku sliku. U regionima u principu niko nije ni štrajkovao. Bila je to svojevrsna „crvena linija“, kada je postalo jasno da, bez obzira na mogućnost okupljanja 20-30 hiljada ljudi svakog vikenda, nema masovne podrške takvom protestnom pokretu. Društvo je na njih reagovalo u najmanju ruku ravnodušno.
Nedavno je objavljeno istraživanje britanskog analitičkog centra Četam haus (naravno, rezervisan sam o pitanju korektnosti sprovođenja te ankete – jer je kod nas na tu temu prilično strogo zakonodavstvo – koliki je reprezentativni uzorak, kakva je bila mreža u državi prilikom sprovođenja ankete). Prema tom istraživanju stanovništvo se neprijateljski odnosi prema opozicionim simbolima – belo-crvenoj zastavi koju su svojevremeno koristili kolaboracionisti tokom Drugog svetskog rata, odnosno izdajnici našeg naroda. Podrška Lukašenku u celini je mnogo veća od podrške opozicionim političarima – čak i naši oponenti koji pokušavaju da izuče stanje beloruskog društva priznaju da „obojena revolucija“ nije uspela, da je propao pokušaj blickriga i da je situacija prilično spokojna.
Međutim, mora se imati u vidu da su država i društvo zadobili niz ozbiljnih povreda. Oko 30 hiljada ljudi je pozvano na administrativnu odgovornost, mi shvatamo da ti ljudi imaju povod da se ljute na državu, oni i članovi njihovih porodica… A oko hiljadu ljudi je osuđeno na različite kazne zatvora zbog počinjenih krivičnih dela, koja su uglavnom bila motivisana političkim neprijateljstvom. Klasični primeri ovakvog krivičnog dela bili su oštećenje državne imovine, pretnje saradnicima organa reda, sudijama, zvaničnicima, prodržavnim novinarima i tako dalje.

Kakvu su ulogu u destabilizaciji države odigrali spoljni faktori – inostrane nevladine organizacije, medijski „aktivisti“ (poput telegram-kanala „Nehta“), specijalne službe?
Njihova uloga bila je prilično ozbiljna.
Razumemo da bi bez unutrašnjih preduslova ovu vrstu pobune bilo prilično teško organizovati. Naravno, postojao je niz unutrašnjih preduslova vezanih za niske stope privrednog rasta poslednjih godina, kao i za izvesni izborni zamor jednog dela stanovništva, za činjenicu da je predsednik već dugo na vlasti – međutim, to su takva, infantilna raspoloženja.
Kao istraživač pokušao sam da ih proučim i mogu reći da, ako izuzmemo neke naivne odgovore tipa „mi želimo nešto drugo“, „dosadilo nam je“ – ova publika nije imala ozbiljnih zamerki prema Lukašenku. Istovremeno, bila su prisutna i protestna raspoloženja. Naravno, slabost državnih medija takođe je u tom trenutku potcenila ulogu socijalnih mreža, pre svega rastući uticaj Telegrama u Belorusiji. A neprijatelj je u to vreme – ovde koristim vojnu terminologiju jer je naš Savet za nacionalnu bezbednost, pa tako i ja, bio učesnik naučno-ekspertske grupe pri Savetu bezbednosti i u svojoj analizi je polazio od toga da se protiv nas vodi hibridni rat – preko Telegrama, Jutjuba i drugih socijalnih mreža stvarao desetine popularnih projekata koji su otvoreno, potpuno iskrivljavali belorusku stvarnost.
Korišćena je „taktika roja“ – kada se bilo koja odluka vlasti ili izjava beloruskog predsednika tumači na odgovarajući način, izvrćući činjenice i u masovnu svest ubacujući iskrivljen i negativan smisao.
Klasičan primer je situacija s virusom korona. Lukašenko je možda jedini predsednik u Evropi koji bez straha odlazi u crvene zone bolnica i obilazi najteže bolesnike – i sam je preležao koronu. Belorusija je vodila jedinstvenu politiku u vezi s virusom korona. Suština te politike bilo je lečenje bolesnih ljudi, a da se ne krše prava zdravih ljudi. Kod nas nije bilo lokdauna, nisu zatvarana preduzeća, mesta za odmor i rekreaciju nisu prestajala s radom – a istovremeno su bolesni ljudi hospitalizovani i lečeni. To je omogućavao i prilično ozbiljan fond bolničkih kreveta, veliki broj respiratora. Iako nam je gospoda iz misije inspekcije Svetske banke još 2013. godine preporučila smanjenje viška bolnica u Belorusiji, uključujući medicinske i akušerske stanice u seoskim lokalitetima. Mi nismo prihvatili te preporuke, za razliku od ukrajinskih komšija, i ispostavilo se da smo bili u pravu.
Ipak, u glavama stanovništva ostala je samo predsednikova šala – možda i ne baš uspešna – kada je rekao da je normalno lečiti se radom na otvorenom vazduhu i tradicionalnom čašom votke uveče. Ostalo je zapamćeno da je „Lukašenko predložio da se korona leči traktorom i votkom“. Premda to, naravno, ne odražava suštinu naše državne politike u ovoj oblasti. Što, inače, sada usvajaju mnoge zemlje i više nigde ne čujemo ništa o zatvaranju. Svi su postali svesni da mogu da žive sa tim. Ali, naravno, veoma ozbiljno su iskrivljavali svaku odluku države – što je takođe dovelo do stvaranja protestnog raspoloženja.
Odgovarajući na vaše pitanje, mogu reći da su svi ti resursi ili bili administrirani iz inostranstva, ili su kreirani direktno u inostranstvu, tokom predizbornih godina u Belorusiji.
Navodim kao primer klasičnu situaciju s poljskom državnom TV kompanijom „BelSat“ – to je jedini državni TV kanal u Poljskoj u potpunosti posvećen Belorusiji i predstavlja situaciju u našoj zemlji u negativnom kontekstu za aktuelnu vlast. Finansiranje tog TV kanala iz poljskog budžeta i sredstava iz Velike Britanije iznosi devet miliona evra godišnje. Upravo na „BelSatu“ je svoj rad započeo i Stepan Putilo, koji je potom postao bloger (antivladinog telegram-kanala) „Nehta“. I njegov otac Anton Putilo saradnik je „BelSata“. Celokupna ekipa kanala „Nehta“ bazirala se u Varšavi i kasnije, u jeku protesta u Belorusiji, s njima se sreo premijer Poljske. Sve do današnjeg dana svi oni se nalaze na teritoriji Poljske, štaviše, Putilo je, čini mi se u intervjuu ruskom blogeru Dudju, otvoreno izjavio da dobija platu iz poljskih izvora u visini oko hiljadu i po evra – iako mi, naravno, znamo da je to mnogo više. Njega štite poljske specijalne službe i u potpunosti koordiniraju njegovom delatnošću. Fakturu o ovoj situaciji beloruskoj strani je predao jedan od pritvorenih administratora telegram kanala „Nehta“ Roman Protasevič, koji je sada sklopio pretkrivični sporazum sa istragom i aktivno daje priznanja svedočeći o krivici. Dakle, mi shvatamo da je ovaj telegram-kanal u stvari dete poljskih specijalnih službi, stvoren sa učešćem Britanaca i Amerikanaca.
Postoji mnoštvo takvih kanala: npr. takođe je bio priveden i Igor Losik, administrator telegram-kanala „Belorusija glavnog mozga“, saradnik „Radio Slobode“. „Radio Sloboda“, koji se emitovao u Belorusiji i imao i odgovarajući internet-resurs, stranice u socijalnim mrežama, bio je relativno masovan resurs za koji znamo da se direktno finansira od Stejt departmenta SAD.
Štaviše, beloruski program „Radio Slobode“ ima vrlo interesantan istorijat. Krajem 1940-ih godina CIA je počela da proučava takozvane „beloruske nacionaliste“ – pripadnike kolaboracionističkih formacija koji su svojevremeno pobegli u Zapadnu Nemačku i iz različitih razloga nisu isporučeni Sovjetskom Savezu. Zaključak analitičara CIA ogledao se u tome da beloruski nacionalizam nesumnjivo ne predstavlja duboko razrađenu ideologiju, poput ukrajinskog nacionalizma, i nije toliko popularan u narodnim masama. Istovremeno, strateški značaj Belorusije u sistemu odbrane Sovjetskog Saveza, ili, kako su oni pisali, Rusije, bio je takav da je zaključak analitičara bio: „Mi, Amerikanci, moramo da podržavamo i kultivišemo taj nacionalizam.“ Bukvalno nekoliko godina posle tih zaključaka u Minhenu se pojavila beloruska redakcija „Radio Slobode“ koja je početkom 1950-ih godina počela svoje emitovanje. Sada se upravljački centar beloruske redakcije nalazi u Pragu i u skladu s tim, među „nezavisnim novinarima“ se ulazak u „Radio Sloboda“ smatra vrhuncem karijere, polazeći od visokih primanja od nekoliko hiljada evra, zatim socijalnih paketa…
Zato je i uticaj veliki ako uzmemo informacionu komponentu – pre svega resurse koji deluju s teritorije Poljske, Češke, Litvanije.
A ako uzmemo situaciju u vezi sa specijalnim službama, videćemo da je poslanik litvanskog parlamenta nedavno objavio koliko košta izdržavanje Tihanovske u Litvaniji. To je suma od 400 hiljada evra godišnje po najskromnijim računicama. Ona uživa državnu zaštitu koju joj pružaju litvanske specijalne službe, okružena je službenicima ili osobama za koje se sumnja da pripadaju kadrovima litvanskog Odeljenja državne bezbednosti. Na primer, takav „borac za ljudska prava“ kakav je Vitis Jurkonis, koji je bio na čelu regionalnog ogranka Fridom hausa, osumnjičen je u Republici Belorusiji za organizovanje obaveštajnih aktivnosti protiv naše zemlje.
Naravno, tu su i fondovi. To su nesumnjivo NDI, to je IRI, to je i MATRA – holandski fond koji deluje pod okriljem ambasada Holandije i Poljske. Nemački fondovi delovali su mnogo opreznije, mi nemamo direktnih dokaza, međutim, oni su ostvarili određeni uticaj. To su fondovi Konrad Adenauer i fond Fridrih Ebert. Nemci se od Poljaka i Amerikanaca razlikuju po opreznijem potpisu i po korišćenju tehnologije soft power, a ne direktnom podrivačkom delatnošću. Oni koji žele mogu da pogledaju poznati „prank“ ruskih šaljivdžija Vovana i Leksusa s rukovodiocem NED-a, gde je rukovodstvo otvoreno priznalo da finansira proteste u Belorusiji, da izdvaja ozbiljna sredstva za ove namene.

Šta je stvarni konačni cilj ovih pokušaja promene vlasti u Minsku, posebno u geopolitičkom kontekstu?
Od trenutaka izbora Lukašenka za predsednika, kada je postalo jasno kakvu će spoljnu politiku voditi novi beloruski lider – tada ga je Žak Širak pozivao u Francusku, bio je to svojevrsni razgovor o mirazu neveste na Zapadu koji on nije prošao i nije želeo da ga prođe – Lukašenko je odmah, te 1995. godine, postavio pitanje o ekonomskim integracijama s Ruskom Federacijom i za to je dobio mandat od apsolutne većine stanovništva. Nacionalistička simbolika koja je korišćena u prvim godinama posle proglašenja suvereniteta Belorusije bila je zamenjena simbolikom bližom sovjetskom obrascu. Kurs je postao jasan i od tog momenta Lukašenka različiti zapadni političari neprekidno podvrgavaju maltretiranju uvođenjem svakojakih sankcija i tako dalje, pri tome se događaji o tom pitanju razvijaju spiralno. Prvo pokušavaju da ga svrgnu, potom uvode sankcije protiv njega, potom pokušavaju da se s njim dogovore. Naša država pokušava da ove periode otopljenja iskoristi za jačanje svojih spoljno-ekonomskih i političkih pozicija, shvatajući da će ionako na kraju doći do još jednog pokušaja „obojene revolucije“.
Savet bezbednosti Belorusije nabrojao je sedam takvih pokušaja, među kojima je ovaj iz 2020. godine bio nesumnjivo najjači. Sličnu krizu smo već doživeli 1996, kada je došlo do sukoba predsednika i dela Vrhovnog saveta. U ovom sukobu bivši predsednik Vrhovnog saveta Šarecki, koji je ranije bio klasičan predstavnik postkomunističke nomenklature, iznenada je nastupio kao nacionalistički lider, prozapadni političar. Sve to s njim desilo se posle njegove posete SAD. Štaviše, pretrpevši poraz u sukobu s predsednikom, on je otputovao u Litvaniju i tokom 1990-ih nekoliko godina su ga evropski predsednici primali u svojstvu legitimnog predsednika Belorusije, a Litvanija mu je pružala sve te protokolarne počasti koje se sada pružaju Tihanovskoj. Dakle, Lukašenko je sve to već video. Sada je duboko ostareli Šarecki postao američki penzioner; kada su se zapadni pokrovitelji umorili od ove „diskoteke“ i uverili se u njenu besmislenost, poslali su Šareckog u penziju. Mislim da ista sudbina čeka i sadašnjeg lidera opozicije.
Da se vratimo pitanju – šta oni žele da postignu? Ima nekoliko ciljeva. Prvi cilj je, naravno, geopolitička igra koja ima za cilj slabljenje Rusije. Ako čitate klasike američke geopolitičke misli – Bžežinskog, Hantingtona – videćete da je taj isti Hantington Belorusiju svrstao u pravoslavnu civilizaciju. Istovremeno, pisali su i o izvesnoj frontalnosti Belorusije, posebno u zapadnim regionima, gde postoji visok procenat stanovništva koje ispoveda katoličanstvo i etničkih Poljaka. I ovde se vodi geopolitička igra za slabljenje Rusije, čija je svrha odvajanje Belorusije od Rusije, postoje i relevantni projekti – na primer projekat Međumorja, koji uključuje pribaltičke države, Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju, s dominantnom ulogom Poljske. Ili kao minimum, stvaranje ozbiljnih problema Rusiji na zapadnom pravcu kako bi Rusija bila prinuđena da ulaže u ovu teritoriju, da rešava određene probleme. Mi shvatamo da je vojnostrateški značaj Belorusije veoma veliki, a tranzitni značaj je važan ne samo za Rusiju (u tom smislu i zarad zaštite enklave u Kalinjingradskoj oblasti) nego i za Kinu. Dakle, cilj je i odvajanje, i stvaranje problema, po mogućnosti i destabilizacija zapadnih granica Ruske Federacije, pošto je Belorusija veoma važan vojnopolitički i ekonomski saveznik za Rusiju, kako o pitanju nacionalne bezbednosti i odbrane, tako i u planu ekonomije (treći ili četvrti trgovački partner za Rusku Federaciju).
Drugi momenat je ideološka borba zapadnih elita s Lukašenkom, koji je za njih „poslednji vojnik imperije“. U tom smislu Belorusija predstavlja nepokorenu tvrđavu iz perioda Hladnog rata. Kada se SSSR raspao, direktor CIA je demonstrirao solo pobedničku paradu po Crvenom trgu, u znak pobede nad SSSR-om. Za razliku od drugih republika, Belorusi su masovno – oko 80 odsto – glasali za očuvanje SSSR-a. Belorusija je 1994. godine izabrala političara koji nije glasao za Beloveški sporazum – bio je to Lukašenko. On je bio jedini deputat Vrhovnog sovjeta SSSR-a koji je glasao protiv. Belorusi su vratili sovjetsku zastavu. U našoj prestonici Minsku, iznad muzeja Velikog otadžbinskog rata, razvijena su sovjetska znamenja. Bila je to jedina tačka te vrste na postsovjetskom prostoru. U tom smislu, naravno, tinja duboki sukob između Lukašenka i zapadnih elita. Dokrajčiti beloruskog predsednika za njih dodatno predstavlja i principijelnu stvar vrednosnog karaktera. To što na Zapadu njihove „vrednosti“ imaju značenje, mogu sa sigurnošću utvrditi, jer sam tokom nekoliko godina bio učesnik u pregovorima grupe Belorusija – Evropska unija. Kao odgovor na te pokušaje da govorimo pragmatičnim jezikom, zapadni partneri su pokušavali da nametnu razgovor o „vrednostima“. Štaviše, bilo je to ovako – „prvo prihvatite naše vrednosti, a potom ćemo govoriti o ekonomiji“. Argument da mi imamo druge vrednosti – u principu se nije prihvatao.
Zbog toga idemo na treće pitanje – ekonomija. Mi smo sačuvali „Lukašenkovo porodično srebro“, a u stvari su to državna imovina, strateška preduzeća, šumski resursi. Pored toga, u Belorusiji se nalazi 17 odsto svetskih rezervi kalijumovog đubriva (radi se o mineralima koji se koriste kao izvor kalijuma za ishranu biljaka i poboljšanje kvaliteta i ukusa istih – prim. prev.), čija se vrednost procenjuje na 100–150 milijardi američkih dolara. Na Zapadu su zainteresovani za privatizaciju tih aktiva, a zašto ne reći, zainteresovanost postoji i kod ruskih oligarhijskih krugova koji su tesno povezani sa Zapadom (po mom mišljenju, oligarhija, pogotovo ona sirovinska, u stvari je peta kolona u Rusiji). Zbog toga je Lukašenko, koji štiti nacionalno vlasništvo nad strateški značajnim aktivima – za njih smetnja.
Evo, naveli smo tri aspekta koje oni žele da reše: da oslabe Rusiju, da dokrajče ostatke Sovjetskog Saveza i da opljačkaju drugu zemlju.

Kako je pritisak zapadnih sankcija uticao na Belorusiju?
Mogu reći da je 2021. godinu Belorusija završila s dosta dobrim pokazateljima: rast BND veći od 2,5 odsto, rekordni pokazatelji industrijskog rasta za poslednje vreme, zarada od izvoza itd. Sve to je posledica činjenice da 2020. nismo doneli odluku o uvođenju lokdauna. Da smo u avgustu 2020. na tu protestnu aktivnost još i to nametnuli, jasno je da bi milioni ljudi u nekom trenutku ostali bez prihoda i bez posla i verovatno bi i sama beloruska državnost prestala da postoji.
Treba shvatiti da je virus korona sam po sebi srušio nekoliko vlada. I ključni aspekt u toj priči s korona ogleda se u njegovom političkom kontekstu – to je smena Donalda Trampa. Tačnije, Trampov nereizbor na novi mandat – jer je prema svim anketama on trebalo bez problema da bude ponovo izabran.
Vraćam se na pitanje sankcija. Nije loš privredni rast, ali da nije bilo sankcija, bio bi znatno veći. Postoje određene poteškoće sa zamenom zapadnih komponenti. Postavlja se pitanje preusmeravanja beloruskih naftnih derivata i đubriva u ruske luke, gde infrastruktura danas nije uvek spremna. Uprkos svemu, industrija se s tim nosi. Zapadne komponente zamenjuju se komponentama ruske proizvodnje, plus imamo slučaj, kao i u Rusiji, da sankcije stvaraju ne samo rizike i donose štetu – nego one stvaraju i mogućnost da se stimuliše razvoj nauke, tehnike, poljoprivredne proizvodnje. Mi imamo rekordne pokazatelje izvoza poljoprivrednih proizvoda po rezultatima 2020. godine – više od šest milijardi. To je značajno dostignuće, mislim da bez sankcija ne bismo postigli takve rezultate.
U celini, najneprijatnija i ponižavajuća stvar jeste ograničenje vazdušnog saobraćaja za naše građane. Evropske destinacije, uključujući i Srbiju gde smo imali direktan let, nažalost, za nas su zatvorene. Prinuđeni smo da letimo preko Moskve i, naravno, ovde posebno izdajnička izgleda pozicija Ukrajine. Odlično shvatamo zavisnost, marionetski karakter današnjeg režima u Ukrajini i činjenicu da u stvarnosti zemljom ne upravlja ekipa iz Bankove (gde se nalazi sedište predsednika Ukrajine – prim. aut.) nego ambasada SAD u Kijevu – međutim, s moralne tačke gledišta, imajući u vidu šta je sve Belorusija uradila ne bi li se stabilizovala situacija u Ukrajini… U tom smislu i na štetu naših saveznih odnosa s Rusijom i odnosa prema Belorusima u ruskom društvu zbog toga. Mi smo pokušali da zauzmemo neutralnu poziciju u odnosu na sve događaje kod naših južnih suseda – i dejstva Kijeva su bila doživljena kao udar nožem s leđa. Mogu reći da Belorusija više nema nikakvih moralnih obaveza pred kijevskim režimom. Ovo kažem u kontekstu tih prognoza, tih glasina koje se sada vrte oko Ukrajine.

MIGRANTSKA KRIZA

Šta se zaista skriva u pozadini migrantske krize na granici između Belorusije i Poljske?

U našim odnosima s Evropskom unijom nikada nije bilo sumnje u ono što oni zovu transborder cooperation – prekogranična saradnja, kako god da se razvijaju odnosi, a ovo svakako nije prvi paket sankcija koje EU uvodi protiv Belorusije. Oni su uvek uvodili sankcije. Počevši od sredine devedesetih godina mi se neprekidno nalazimo u režimu sankcija, koje se ponekad prekidaju na neki period odmrzavanja i pokušaja povratka nazad. Međutim, to je samo taktika od strane EU, čiji ciljevi u sklopu kolektivnog Zapada ostaju nepromenjeni. Štaviše, sećam se izbora 2020, kada su protiv Belorusije uvedene sankcije – u nekoj etapi, prekogranični komitet je počeo da izlazi izvan svojih uobičajenih okvira i da se na određeni način bavi diplomatijom. Zato što su održavali bliske kontakte s evropskim kolegama. U tom pogledu Belorusija je uvek bila pouzdan štit EU od prodora ilegalnih migranata, oružja, trgovine drogom itd.

Čak i u specijalnim službama, i u MUP-u, i u KGB-u postoje posebne linije o pitanju borbe s nelegalnom migracijom. Kanal je neprekidno funkcionisao preko naše zemlje, posebno imajući u vidu da mi imamo otvorenu granicu s Rusijom i građani su bez prepreka mogli da se kreću do koronavirusnih ograničenja. To znači da su beloruski graničari omogućavali bezbednost EU. Ali posle izbora 2020. godine, na inicijativu Litvanije, ovi kontakti su prekinuti. Evropska unija se inicijativno povukla iz svih programa s Belorusijom. Kao odgovor na to, Belorusija je suspendovala sporazum o readmisiji sa EU – odrekli smo se obaveze da primamo nazad migrante koji su u EU ušli s naše teritorije. Granični komitet je počeo da radi u uslovima da su svi programi prekinuti, nikakva finansijska sredstva nisu dodeljena – i komitet nije ometao pokušaje presecanja granice Belorusije sa EU za ljude koji su želeli da tamo stignu.

Postupao je na taj način u duhu Ženevske konvencije, koja izbeglicama omogućava dolazak u zemlju u kojoj oni žele da dobiju azil i tamo podnesu odgovarajući zahtev.

Još jedan aspekt povezan je s ograničenjem vazdušnog saobraćaja sa zemljama EU, u Ukrajinu i mnoge zemlje postsovjetskog prostranstva – na primer Moldaviju. Pošto nam je Ukrajina blokirala tu maršrutu, Belavija (beloruska avio-kompanija) je u želji da očuva radna mesta i zaradu, počela da razvija istočne i bliskoistočne maršrute. Pojavile su se linije za Bagdad, Erbil i niz drugih gradova. Shvatajući okolnosti između Belorusije i EU, ti transnacionalni krugovi koji su se bavili organizacijom migrantskih kanala, obratili su pažnju na našu zemlju. I na određenoj etapi u Belorusiji su se pojavili „gosti“ iz zemalja Bliskog istoka. Po našem shvatanju, oni nisu stvarali probleme, uprkos činjenici da je stanovništvo bilo prilično konzervativno i oprezno prema toj masi.

Ti migranti se nisu dugo zadržavali u prestonici Belorusije i pohrlili su ka granici sa Evropskom unijom. Čak je značajan deo postigao svoj cilj. U ovom trenutku u Nemačkoj se nalazi otprilike 11 hiljada migranata koji su stigli po beloruskoj maršruti, koji su se predali vlastima Nemačke. Mislim da je tamo ostao još veći broj ilegalnih imigranata koji su dobili dokumenta. Zato što je politička mafija u Evropi prilično ozbiljna. Neke evropske političke partije podstiču ilegalnu migraciju jer računaju da su to njihovi budući birači. To se uglavnom odnosi na „Zelene“.

Određeni broj ljudi, najugroženijih, pokušao je da legalno pređe granicu i uđe u Poljsku. Ali Poljaci su ih dočekali vodenim topovima, suzavcem, šok bombama. Pri tome je, prema našim istraživanjima, među tim ljudima veliki deo pripadao Kurdima, Jazidima i drugim etničkim i religioznim grupama na koje se na prostoru Bliskog istoka uvek oslanjao „Kolektivni Zapad“. Tim ljudima posle povlačenja američkih trupa iz Iraka, iz Sirije, preti opasnost fizičke odmazde. Jedina država koja je pokušala da na neki način organizuje njihov boravak u skladu sa međunarodnim dokumentima iz oblasti ljudskih prava – jeste Republika Belorusija, iako oni nisu izabrali našu zemlju za objekat svojih želja. Belorusija je za njih bila tranzitna država.

U ovom trenutku nekoliko stotina tih ljudi, kao i ranije, nalazi se u logističkom centru koji je bio prerađen u logor za izbeglice. Nekoliko hiljada je napustilo zemlju. Značajan broj, oko pet hiljada, nalazi se u logoru u Litvaniji, nekoliko hiljada u Poljskoj, 11 hiljada u Nemačkoj.

Istovremeno, i pored velike informacione buke koja se podigla, po „beloruskoj maršruti“ u EU je ušlo oko pet odsto od ukupnog broja nelegalnih migranata.

Mi smo se suočili s apsolutnim odbijanjem Poljske da prihvati izbeglice – no nije to problem, tamo je konzervativna vlada, moglo bi se i razumeti… Međutim, po mom mišljenju, poljska vlada je to iskoristila za realizaciju niza zadataka. Kao prvo, za unutarpolitičku mobilizaciju stanovništva pred pretnjom nekakvog neprijatelja – u Poljskoj je dosta konzervativno društvo. Kao drugo, oni se nalaze u situaciji prilično žestokog sukobljavanja s Briselom, jer donose zakone koji su u suprotnosti sa mnogim evropskim vrednostima i stavovima, što generalno ima pod sobom zdrave temelje. A Evropska komisija pokušava ne samo da Poljsku liši finansiranja nego i da joj naloži kazne – pola miliona evra dnevno zbog odbijanja zatvaranja rudarskih jama i zbog pokušaja da sudsku vlast stave pod kontrolu vlade, što nije u skladu sa sporazumom koji je potpisan unutar EU. Oni su na taj način pokušali da se predstave kao čuvari Evropske unije, kako bi povećali svoj značaj i skrenuli pažnju sa sopstvenih neprijatnosti.

Međutim, nas je začudilo nešto drugo – okrutnost s kojom su se poljske i litvanske pogranične službe ophodile sa migrantima. Ovde ne govorimo prosto o pritvoru i deportaciji na teritoriju Belorusije, nego o mučenjima, mrcvarenjima, premlaćivanjima, usled čega je do sada umrlo 15 osoba. Ti ljudi su pronađeni mrtvi u pograničnom području s tragovima fizičkog nasilja. I nikakvo međunarodno udruženje ne istražuje ovo pitanje.

Poljaci do ovog trenutka odbijaju da dozvole ulazak predstavnika međunarodnih organizacija u svoju pograničnu zonu, kao i sopstvenih poslanika, novinara itd. Što se tiče Belorusije, svi mogu slobodno da rade. Poljska to ne dozvoljava. Mi imamo svedočenje odbeglog poljskog vojnika Emila Čička, koji se predao našim graničarima i zatražio politički azil, a tvrdi da je učestvovao u masovnim pogubljenjima migranata od strane poljske vojske i graničara. Prema ovim svedočenjima se možete odnositi kako želite, ali ih u krajnjem slučaju treba bar proveriti.

„Međunarodna zajednica“ ništa od toga ne uzima u obzir i sudi bivšem ministru unutrašnjih poslova Italije Mateu Salviniju za radnje koje imaju za cilj da ograniče ilegalnu migraciju, a s druge strane, kada se u Poljskoj dešavaju mnogo strašnije stvari, oni to ne primećuju. To još jednom svedoči o dvostrukim standardima zapadne politike, u šta smo se više puta mogli uveriti.

Kraj u sledećem broju