ГОРКО РУСКО ИСКУСТВО

Корени драматичних и експлозивних односа Москве и Запада: Све је почело изненадним отварањем „немачког питања“ после пада Берлинског зида, кад се рушио свет блоковске (хладноратовске) равнотеже страха и трагало за новом „безбедносном архитектуром“, са заводљивим обећањима са западне стране која су „успавала“ Горбачова

вет се заиста последњих недеља надвија над опасним ратним амбисом. Никад опаснијим, процењује се, опаснијим од Хладног рата. Учестали су злослутни и апокалиптични сценарији о „руској агресији“ на Украјину која је требало да почне бар педесет пута до сада. Не само у (западним) медијима који усијавају атмосферу, до експлозивности, којима се запаљива „ексклузивност“ очигледно потура.

Чине то из посебних, не увек лако препознатљивих разлога, а на алармантан начин, они који располажу подацима најмоћнијих тајних служби. Председник Џо Бајден је минулих дана позивао ургентно америчке грађане да неизоставно напусте Украјину. Уз претње да ни по коју цену неће, кад „плане“, слати војску да их спасава из ратног гротла. Изазивало је то чуђење самих Украјинаца. Председнику је, очигледно, превише сцена хаотичне и понижавајуће бежаније његових, до зуба наоружаних, војника пред босоногим талибанима у Авганистану.

Уз то, с једне и друге стране, лете оптужбе о кривици за овако експлозивну ситуацију. Запад оптужује Русију за „гомилање трупа“ у близини украјинске границе и „провокативне“ војне маневре у Белорусији, недалеко, такође, од Украјине. Москва категорично узвраћа: за све је крив агресивни НАТО поход на исток који Русима не оставља, ако се не заустави овога пута обавезујућим писаним споразумима, другу могућност осим оне да националну безбедност и суверенитет, пред сопственим вратима, брани свим средствима.

На ту, готово ултимативну изричитост, Москву, очигледно, тера горко руско искуство с омамљујућим обећањима, без покрића и чврстих гаранција, која су „успавала“ самољубивог и, показало се, политички наивног Михаила Горбачова, последњег лидера Совјетског Савеза, чијем распаду је, иако му то није била намера, неспорно допринео. Запад нас је обмануо, констатовао је, закаснело и с јетком горчином, у разговору с новинарима немачког „Билда“: уверавали су нас да се НАТО „ни центиметар неће померати на исток“.

 [restrict]

СТОЛТЕНБЕРГОВО „ОТКРИЋЕ“ Не постоји ниједан писани документ, „открио“ је недавно генерални секретар западне војне алијансе Јенс Солтенберг, готово ликујући, који би ограничио њено ширење. Истина, међутим, не и пуна истина. Тек кад се уђе у слојевито археолошко разгртање „митова и заблуда“ (лондонски „Четам хаус“, који у томе има удела) који су се, с временом, умножавали, може се потпуније схватити нарастање кризе у чијем се епицентру нашла Украјина иако су њени корени дубљи и димензије далеко шире.

Све је, наиме, почело неочекиваним и драматичним, отварањем „немачког питања“, када је у новембру 1989. просто експлодирала готово херметички затворена (бивша) Источна Немачка. Кад су, ослобођене страха, стотине хиљада гневних демонстраната на улицама Лајпцига, Дрездена и милион на Александерплацу у Источном Берлину, истакле паролу „ми смо један (немачки) народ“, историја је почела да се галопирајуће убрзава.

Лавина која се устремила у ноћи између 8. и 9. новембра ка граничним прелазима према западном делу (подељеног) Берлина више се није могла зауставити. Та историјска ноћ означила је, симболично али политички стварно, пад Берлинског зида. Монструозна грађевина подигнута такође преко ноћи у августу 1961, физички ће бити уклоњена тек касније. Његов пад, показаће се убрзо, значио је рушење једног (хладноратовског) света који је почивао, и одржавао се, на равнотежи страха. Њу је, потом, заменио страх од неравнотеже и непредвидљивости униполарног (америчког) света.

Била је то, иначе, ноћ тоталног изненађења за велике обавештајне службе. И за светске лидере. Узбудљив и непредвидљив политички трилер. Едуард Акерман, најближи сарадник и „интимус“ Хелмута Кола, позвао је канцелара, који се те драматичне ноћи затекао у Варшави: „Господине докторе Кол, држите се чврсто за столицу, грађани Немачке Демократске Републике руше зид.“

„То не може бити, јесте ли сигурни?“, узвратио је канцелар у неверици. „Телевизија све преноси, гледам сопственим очима“, рекао је Акерман. Кол ће знатно касније признати и записати: „Био је то, без сумње, један од најдраматичнијих тренутака новије историје, а ми смо били затечени. Осећали смо се као да смо на другој планети.“

Изненађење у Кремљу и Белој кући. Горбачов је, каже, уморан рано легао. Преспавао је ноћ. Пробудили су га, и саопштили му оно са чим су се суочавали у драматичној и хаотичној ноћи његове дипломате, генерали и агенти у Берлину. Амерички председник Џорџ Буш Старији сазнао је за пад Берлинског зида из медија. Никаквог наговештаја, пре тога, шта би могло да се деси. Ниједан папир, ниједна информација (тако моћних) тајних служби.

Многи су се, са чуђењем, питали зашто совјетски војници те ноћи нису „прстом мрднули“. А на источнонемачком тлу, у том часу, било их је, добро опремљених, близу пола милиона. Ново руководство у Кремљу осудило је, и одбацило, фамозну Брежњевљеву доктрину „ограниченог суверенитета“ која је налагала „одбрану социјализма“ у било којој земљи Варшавског пакта војним интервенција. Превладало је становиште да се „социјализам и пријатељство, добросуседство и уважавање, не могу градити на тенковима и крви“, записао је Горбачовљев сарадник и шеф дипломатије Едуард Шеварднадзе (потоњи и малерозни председник Грузије) у мемоарима „Будућност припада слободи“, штампаним на – немачком.

Била је то последица Горбачовљевих реформских идеја. Чувена Перестројка, која је изазивала драматичне ломове и отпоре у неким чланицама Варшавског блока. Источнонемачки лидер Ерих Хонекер је на питање хоће ли и он кренути у реформе, пркосно узвратио: не бих да мењам тапете у стану само зато што то комшија чини. Горбачов му је, долазећи на свечано обележавање четрдесете годишњице Немачке Демократске Републике, још на аеродрому, пред новинарима одбрусио: ко касни (мислећи на реформе) живот га кажњава.

У Бону су то протумачили: Хонекер је пуштен низ воду. Западнонемачки канцелар Хелмут Кол почео је са снажним „убрзавањем историје“. Никог не обавештавајући, изашао је с „Планом у десет тачака“, који је трасирао пут ка уједињењу. Томе ће се гневно, иако узалудно, супротставити само британска премијерка Маргарет Тачер. Француски председник Франсоа Митеран ће то чинити мање отворено, у равни симбола: отишао је, демонстративно, у државну посету Источном Берлину. Канцелар је рачунао с подршком из Вашингтона. Процена му је, показаће се, била добра.

Сви су схватили да се падом Берлинског зида драматично мења статика европске безбедносне архитектуре. Многи нису при томе скривали страх од велике непознанице: како ће тећи процес очигледно неминовног немачког уједињења и „куд ће кренути тако моћна Немачка“.

Доста је било оних који су веровали да ће тај процес потрајати, можда годинама. Томе су се надали очигледно и у Москви: требало је припремити посебно јавност у Совјетском Савезу где је било укорењено у народу уверење да подељеност Немачке најбоље гарантује безбедност Совјетског Савеза и континента. Жестоки критичари Горбачова, и кад је реч о немачком уједињењу, виде у Перестројци „узрок свих зала“: тврде да је она „разорила европске геополитичке структуре“, жртвовала Варшавски војнополитички пакт, померила сферу утицаја западног блока (НАТО) ка граници сопствене земље и подстакла немачко уједињење. Међу њима било је оних који су упозоравали да Источну Немачку није требало пустити „ни по цену тенкова“.

ФОРМУЛА „ДВА ПЛУС ЧЕТИРИ“ С падом Берлинског зида немачко питање постало је ургентно. Драматични догађаји у Немачкој Демократској Републици попримили су такве размере да су хитне мере, како се ситуација не би отела контроли, биле неодложне. Уз то су биле уочљиве намере да се до „блиц уједињења“ дође једностраним корацима и мерама. Међународна конференција о разоружању, која је одржана у снегом завејаној Отави, у фебруару 1990. пала је у сенку „немачког питања“.

Кренула је грозничава дипломатска активност. Совјетски министар спољних послова Шеварднадзе имао је, само у једном дану, пет сусрета с америчким шефом дипломатије Џемсом Бејкером, три са западнонемачким колегом Хансом Дитрихом Геншером, затим састанке са шефовима дипломатије Француске, Велике Британије и министрима Варшавског пакта. Разговори с Геншером били су означени као „посебно тешки“. Таква квалификација је, очигледно, због домаће јавности, одговарала и једном и другом. Шеврднадзе се бранио пред његовим критичарима да, ето, с њим није било лако преговарати.

Геншер се пак жалио како је Шеварднадзе „тврд као камен“. Стари лисац, с огромним дипломатским искуством (био је у то време после Андреја Громика шеф дипломатије с најдужим стажом) знао је како да „смекша камен“. Кад се све за Немце успешно завршило, у преговорима о спољним аспектима немачког уједињења, који су вођени у формату „два плус четири“, две немачке државе и четири ратне победнице, Совјетски Савез, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француска, издашно је експлоатисао ту дипломатску вештину: канцелар Хелмут Кол је ушао у историју као „канцелар ујединитељ“, Геншер као „архитекта немачког уједињења“.

Иако тадашња совјетска власт није била „алергична“ на немачко уједињење, нервозу у Москви изазивала је „заглушујућа политичка реторика“ у немачким политичким круговима. У њој се наслућивала намера да се Совјетски Савез кад је реч о процесу немачког уједињења стави пред свршен чин.

ЗАХТЕВИ МОСКВЕ Шеварднадзе је добио налог да у политичком комитету Европског парламента изложи совјетско становиште с јасним циљем: да се у процес уједињења уграде безбедносне гаранције за Совјетски Савез и за Европу. Платформа је сажета у „триптих“: разоружање у Европи, посебно на немачком тлу, нова структура безбедности у Европи, НАТО преструктурирање и успостављање нових односа међу војним савезима.

А кад је реч о Немачкој, тражене су политичке, правне и материјалне гаранције да уједињена Немачка неће представљати ризик и опасност за безбедност других држава, да мора признати постојеће границе у Европи и прецизирање њеног војнополитичког статуса (демилитаризација, статус страних трупа на немачком тлу…).

Совјетски Савез је коначно укључен у преговоре о спољним аспектима немачког уједињења. То се једноставно није могло избећи: кључеви уједињења налазили су се у Москви. Први сусрет „шесторке“ био је у Бону, 5. маја 1990. О том сусрету сам непосредно извештавао као стални дописник „Политике“ из Немачке. Министри спољних послова четири силе ратне победнице и две немачке државе одржали су, по окончању прве рунде преговора, конференцију за новинаре у „Сали света“ министарства спољних послова.

Најговорљивији (и, с разлогом, најрасположенији), иако се наглашено трудио да буде обзиран према осталим колегама, био је домаћин скупа Геншер: био је то, уосталом, највећи политички и дипломатски изазов у његовој каријери. Уверавао је колеге и светску јавност да ће, с превазилажењем немачке подељености, доћи до „европске Немачке а не немачке Европе“. Главни совјетски преговарач Шеварднадзе био је задовољан што су се чланови „шесторке“ сагласили са захтевом Москве у једном за њих изузетно важном услову: да се решавањем „немачког питања“ гарантује нова „безбедносна архитектура“ у Европи.

Питање будућег војнополитичког статуса уједињене Немачке било је дуго осетљива, варничава тема. У „затезању конопца“ око тог питања, совјетски врх је веровао да ће убрзати трансформацију западне војне алијансе: НАТО је, задржавајући у својој доктрини, право „првог нуклеарног удара“, представљао отворену претњу за безбедност Совјетског Савеза.

Ради „омекшавања“ Москве, Запад је стварао „атмосферу поверења“ и наводног разумевања за „осетљивост Совјета“, што је на очигледно лаковерног Горбачова, опијеног (програмирано) заглушујућим аплаузима, деловало заводљиво. Шеф америчке дипломатије Бејкер је поручивао: „Морали бисмо да нађемо такво решење у коме неће бити ни губитника ни добитника, на добитку би требало да будемо сви.“ У том контексту било је лансирано и саопштење са НАТО самита у Лондону да алијанса више не третира Совјетски Савез као противника и непријатеља.

Учесници преговора о немачком уједињењу су се лако сагласили са захтевом Москве да се „безбедност не може градити на штету других народа“. И лако давали звучна обећања да се НАТО неће, ни за „центиметар“, ширити на исток. Горбачов је у то олако поверовао, „заборављајући“ да се о томе сачини писани документ с обавезујућим гаранцијама.

Пензионер Горбачов је у немачком „Билду“ с горчином признао да је Запад „преварио Москву“: „Многи на Западу су због тога потајно трљали руке и осетили нешто попут победе, укључујући и оне који су нам обећавали да се неће померати ни за центиметар на исток.“

А тих, изневерених, обећања је било напретек. О томе сведоче и тек објављени стенограми тајних разговора западних политичара и совјетског, потом и руског руководства. Најпре је амерички председник Џорџ Буш Старији уверавао Горбачова, приликом сусрета на Малти (децембар 1989), да „Америка неће тражити интересе у рушењу Берлинског зида“.

ИНСТРУМЕНТ КОНТРОЛЕ НЕМАЧКЕ Бушов шеф дипломатије Џемс Бејкер је у разговору с Горбачовом 9. фебруара 1990. био прецизнији и изричитији. Уверавао је да је НАТО „инструмент контроле Немачке“ како ова земља не би овладала нуклеарним оружјем и постала „агресивна и милитаристичка сила“. Горбачову је рекао: ако САД задрже присуство у Немачкој, у оквиру западне војне алијансе, НАТО се „неће ни за педаљ од садашње војне јурисдикције проширивати у источном правцу“.

Све је то, очигледно, уљуљкивало и успављивало Горбачова. Иако наглашено „обзиран“ према Билу Клинтону, упозоравао је америчког председника на последице НАТО похода на исток. То је грешка, не сме се догодити повратак на времена Хладног рата. А у писму америчком председнику (септембар 1993) подсећао је Клинтона да „дух споразума о коначном немачком уједињењу искључује проширење НАТО зоне на исток“.

Запад није био превише импресиониран упозорењима која су стизала из Москве. Нити је много марио за сопствена обећања и договоре. То је натерало Владимира Путина да први пут наступи реско у чувеном говору на Минхенској конференцији о безбедности: експанзија

НАТО-а разара међусобно поверења и представља озбиљну провокацију. Шта се десило с уверавањима која су наши западни партнери давали после распада Варшавског пакта, где су те гаранције, питао је јетко руски председник. Путинов говор у Минхену (2007) деловао је, макар закратко, као отрежњујући шок: НАТО је годину дана касније, на самиту у Букурешту, одбио (већ договорени) пријем Грузије и Украјине.

У захтевима упућеним Вашингтону и НАТО централи, и тражењу изричитих безбедносних гаранција, овога пута се, поучен горким искуством из минулих година и изневерених обећања, уместо лаковерног Горбачова, пред Западом појављује резолутни Владимир Путин. У досад најдраматичнијем суочавању улог је веома висок. Недељама се чује заглушујућа бука ратних труба. Али и нада у моћ маслинове гранчице. У сваком случају, нешто се мора, у односима Русије и Запада, значајно „преломити“. Овакво стање не може дуго да потраје, без озбиљних, па и фаталних последица.          

 [/restrict]