Догађаји бујају, сцена тоне у осредњост

ЗБОГ ЧЕГА ЋЕМО ПАМТИТИ ИЛИ БРЗО ЗАБОРАВИТИ ЛИКОВНУ 2021

Ликовна сцена живела је у знаку екстрема, с једне стране висок професионализам а с друге аматеризам, присутан масовно у фигуративној, као и експерименталној уметности

Упркос корони прошла година је у ликовним дешавањима била веома богата. Ликовна сцена живела је у знаку екстрема, с једне стране висок професионализам а с друге аматеризам, присутан масовно у фигуративној, као и експерименталној уметности. Издвајају се поједине изложбе мада, упркос бујању ликовних дешавања, сцена све више тоне у осредњост и просечност. Међутим, више изложби могло би да носи епитет највреднијих, па је наше рангирање условно. Највише се издвојила она Мире Бртке по изванредном одзиву публике и медија, али још више по свом истраживачком карактеру. Први пут је европски значајна уметница, са успешним деловањем у Италији, овде откривена као незаобилазна. Раније на њу није обраћана значајнија пажња, а сада је уместо уобичајеног каталога објављена велика двојезична монографија. Овај пројекат је узор како треба важну појаву увести у нашу културу, а обавили су га приватни галеристи Мирослав Родић и Иван Митић. Док Град и Република нису хтели испрва да помогну, Музеј савремене уметности организује изложбе модним креаторима, а УЛУС тоне у бездане безначајне псеудоавангарде, приватни сектор преузима иницијативу. После ретроспективе Мире Бртке у Музеју града Београда Министарство културе је препознало ту уметницу, космополиту, као могућег актера наше културне дипломатије, па су у изгледу њене изложбе у Словачкој и Италији.

Још већу пажњу публике, са квалитетним каталогом и сјајном поставком (црвено обојени зидови и тешке завесе у истој боји), привукла је велика ретроспектива слика српског академика, хрватског сликара Влаха Буковца у Галерији САНУ. Догађај је сам по себи ликовно ексклузиван, али су неке слике одраније познате публици па зато није на првом месту ове листе. Уз Пају Јовановића и Уроша Предића Буковац је највећи мајстор на крају XIX века с простора Балкана, успешан у Паризу, Европи и као професор у Прагу. Узор је и данас како треба стварати, у смислу темељности и озбиљности. Сакупљене из многих извора на простору бивше Југославије, Буковчеве слике у Галерији САНУ указале су колико је та институција и даље важна за српску културу и науку.

ПОКРОВИТЕЉ ИЗ СФЕРЕ ГРАЂЕВИНАРСТВА Не мању пажњу публике у укупно четири галеријска простора у Београду, Новом Саду и Ваљеву привукло је Прво бијенале фантастичне уметности. Подвиг организације тим је већи што иза ње нису искусни галеристи, већ само један човек – колекционар Мића Михајловић и његова Фондација Феникс. Он долази из сфере грађевинарства и само су његова велика љубав и поштовање према уметности омогућили професионално организовање Бијенала, давање Гран-прија, награда за младог перспективног и старијег угледног уметника, откупних награда, каталог на стотинак страна, сајт и рекламу на интернету. Следеће Бијенале, по Михајловићевој најави, биће организовано на још вишем нивоу а изложба представљена и у неким европским галеријама. Одзив на конкурс био је изванредан а ова изложба уочи оснивања Музеја фантастике у Ваљеву указује да смо велесила на том уметничком пољу, у које држава ништа не улаже.
На четвртом месту значајних изложби је једна мање медијски запажена, али сјајна по приказаним остварењима. Сликар и цртач Драгослав Живковић из Књажевца је налик Ван Гогу – велики уметник који живи изван центра као усамљени посвећеник у високу уметност. Деценијама није била приређена у Београду нека његова изложба, а сада смо видели и мању ретроспективу у Галерији РТС, праћену и изванредном монографијом о његовом стваралаштву. Живковић није један од највећих живих српских сликара по обиму и разноврсности остварених дела, његов опус је мали, изведен на камерним форматима, међутим, има највише од чисто ликовне вредности, на коју се све више заборавља у поплави визуелних којештарија.

ЛУЦИДА – УПОРИШТЕ СРПСКЕ ГИРУГАТИВНЕ УМЕТНОСТИ Листу места најбољих ликовних збивања у 2021. употпуњује једна галерија – Луцида са својим годишњим програмом. Смештена у самом центру Београда, са одличним каталозима, концепцијски отворена само за сликарство, не за радове на папиру, Луцида је у време гашења многих галерија у Београду једно од последњих упоришта српске фигуративне уметности, али и апстракције и нових видова сликарства, централна пре свега за младе ствараоце. Реч је о програму профилисаном за отварање према правим уметничким вредностима. Од изложби у Галерији Луцида прошле године је највише пажње привукла она сликара, цртача и графичара Будимира Буде Димитријевића, који је у новију српску фигурацију унео духовитост, хумор и снажни али безазлени ирационализам.

КОНТРОВЕРЗНА УЛОГА УМЕТНИЧКИХ ФАКУЛТЕТА Кривицу за најгора ликовна дешавања у престоници и унутрашњости носе великим делом професори уметничких академија, од Титовог времена често бирани по кључу негативне селекције, везама, или према политичкој подобности. Недавно је из тих разлога одбијен Василије Васа Доловачки, један од најбољих српских сликара, на конкурсу за професора београдског Факултета ликовних уметности. Када је пре много година исто тако одбијен Бранислав Марковић, велики цртач, сликар и беседник о уметности, писац ових редова је рекао себи да је готово са Ликовном академијом. Младе генерације уметника и публику треба упозорити на превару професорске „клике“ и њихових студената епигона. Ова сцена као да постоји само да би функционисали уметнички факултети и неколико институција. Професори су „уметници по службеној дужности“. Реч која најбоље описује у Београду преовлађујућу уметност професорко-студентске клике је: „неартикулисано“. Ако није брљотина и жврљотина, ако слика изгледа цивилизовано, одмах је званични Београд окарактерише као „додворавање публици“. Ликовна уметност је као најосетљивија на дух времена и најавангарднија платила цену можда најизраженијим и најнижим падом. Ако би неко свирао на раштимованим или инструментима почупаних жица, публика би свакако реаговала, као што нико не би читао књиге чији се писац „гађа“ падежима. Чини се да једино у визуелној сфери пролази најгоре ђубре, шарлатанство разних егоманијака који генијалним проглашавају своје шкработине или једну повучену линији. Тако је раније наша држава на конкурсу откупила цртеж Марине Абрамовић са нажврљаном звездом за 5.000 € а на истом том конкурсу Кости Бунушевцу није дато ни 400 €. Такав став према уметности имају скоро све званичне институције, посебно велеградске, па је декларисаном сатанисти Јану Фабру овде приређена и изложба у Народном музеју. Клицао му је цео Београд, нису могли да дођу себи од одушевљења. Прошле године је тај чово направио неку „представу“ у Грчкој, неко од својих иживљавања у којима обично мучи животиње и Грци су га отерали с фестивала.

Чини се да једино у визуелној сфери пролази најгоре ђубре, шарлатанство разних егоманијака који генијалним проглашавају своје шкработине или једну повучену линији

„РАЗГАЋЕНИ ГЕНИЈЕ“ Освежавајуће је у Београду видети изложбу оних који воле уметност у себи. Углавном су овде на дневном реду они што воле себе у уметности. Један од њих је Урош Ђурић, пример некога ко је правио пре свега каријеру па онда уметност. Зато је добро почео и завршио ту где је. Да ли је он задовољан са собом, то мора сам да види. Прошле године му је жири у саставу: Славица Попов, историчарка уметности, кустоскиња Савремене галерије Зрењанин, Весна Латиновић, галеристкиња и директорка Галерије Бел арт у Новом Саду и Сава Степанов, ликовни критичар из Новог Сада, дао престижну награду „Сава Шумановић“. Образложење између осталог гласи: „чланови жирија за доделу награде ’Сава Шумановић’ мишљења су да је због свог тридесетогодишњег деловања, због остварених високих домета, због својих изузетних и специфичних уметничких остварења којима је посвећен у актуелном тренутку, те због укупног доприноса нашој уметности – Урош Ђурић достојан награде која носи име Саве Шумановића, једног од најзначајнијих сликара у целокупној историји српске уметности“. Кога то награђују наградом која носи име великог уметника и какви су то „високи домети“? Када се појави на Факултету ликовних уметности, за Ђурића се студенти питају шта ће тај глумац ту. Памте га само по споредној улози у филму „Ми нисмо анђели“ и то је једино што постоји у његовој филмској каријери. Он живи од учешћа у квизовима какав је „Потера“ на РТС-у, баналностима и вулгарностима које су незамисливе за правог уметника. У једној од тих емисија је изашао пред камеру са откопчаним шлицем, без доњег веша. Фотографију разгаћеног „генија“ пренели су таблоиди, неки и на насловној страни.

 Занимљив је и случај једног од водећих концептуалних уметника Слободана Ере Миливојевића. Он је преминуо прошле године а УЛУС, Међународно удружење ликовних критичара и Факултет ликовних уметности су подигли велику галаму у медијима зашто га власт не сахрани у Алеји заслужних грађана. Тако је један од водећих уметника перформанса положен поред Шабана Шаулића и Џеја, за кога се говорило да је почео као шибицар на пијацама. Можда је Ери стварно тамо и место јер је наша авангарда одавно прешла у естраду. И можда је зато отмени господин Миодраг Б. Протић, оснивач и дугогодишњи директор Музеја савремене уметности у Београду, сликар и члан ЈАЗУ, за живота забранио да га тамо сахране.

Колико је наша ликовна сцена проблематична, најбоље говори најстарија уметничка сталешка организација УЛУС. У њој су силом и слогом испотпросечних команду преузели експериментатори из секције Проширених медија, тероришући већ две године остале чланове. Тако су они руководили и прошлогодишњом Јесењом изложбом у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Тема изложбе је била „Ванредно стање“ а неки циник би на основу изложеног рекао да је то сада „Ванредно срање“. Представљена (не)дела треба да оправда теорија о пандемији и наводном културоциду у доба епидемије, што одржавање саме изложбе пориче. Колико се уображава да је савремена уметност авангарда друштва а не тек пуки одраз његовог стања, те да се она путем естетских модела алтернативе не одупире хегемоном поретку, најбоље се види из чињенице да је један од учесника у концепцији изложбе био главни човек у Сорош фондацији за Србију. Како сада да поверујемо да је реч о критици неолиберализма, када и даље ти теоретичари и уметници црпу финансије и следе директиве истих западних центара моћи? Њима није стало до српске уметности већ до уметности као политике. Они стално, папагајски и послушнички цитирају Славоја Жижека као неког ауторитета, главног филозофа и затупљивача свести из проамеричког света. За каквим то „новим типовима заједништва“ трагају Неда Ковинић и њена група перформера, награђена на Јесењој изложби, најбоље се види из природе таквог рада: животни губитници и антиталенти могу само да се у дроњавим фармеркама вуку по асфалту Кнез Михаилове улице, покушавајући да се представе као високосамосвесни уметници. Исто тако је прошле године потонула друга традиционална УЛУС-ова Пролећна изложба, једна од две најстарије у нашој земљи, прва је одржана 1929. године. Жири за награде је уместо једне доделио 103 награде, сваком излагачу по једну, терајући спрдњу са Удружењем. 

ГАШЕЊЕ УГЛЕДНИХ ГАЛЕРИЈА

Друге старе уметничке установе су из других разлога у кризи. Галерија Стара капетаније већ неколико година уназад не ради у зимском периоду, све до марта, јер нема новца за грејање. Она је под управом Пословног простора града Београда, коме плаћа закупнину. Последњих година пројекти те галерије не пролазе на конкурсима Града Београда и Министарства културе, јер се њихове комисије формирају по антиликовном, квазиавангардном кључу. Срамота је да сада Галерија Стара капетанија, стара и угледна, која тридесет година објављује једини наш часопис из ликовне уметности „Ликовни живот“, нема никакве редовне приходе, а све трошкове обезбеђује тим галерије, историчарке уметности које волонтирају, у нади да ће сачувати простор од претварања у још једну кафану. Галерија је одлично радила у време деведесетих и ратова а сада јој прети гашење. Тим галерије се обраћао на разне адресе, увек у нади да ће неко од надлежних препознати њихову мисију. У Београду су угашене Национална галерија, Галерија Париски круг, Графички колектив а прошле године и Галерија СКЦ Нови Београд која је постојала 70 година. Актуелна власт ће се памтити осим по обнови два водећа уметничка музеја и по уништењу београдских галерија. Више деценија се финансирају само три и то приватне галерије: Хаос, Звоно и Озон.