ДИСКРИМИНИСАНИ И ЗАБОРАВЉЕНИ

Зашто су у Словенији католици и протестанти једнакији од муслимана и православаца, иако им држава свима гарантује једнака права на слободно исповедање вере

Словенија важи за толерантну државу, али поглед кроз призму различитих догађаја на највишем нивоу открива нетрпељив однос државе према такозваним ексјугословенским мањинама, међу које спада и српска, према последњем попису становништва најбројнија и чак неколико десетина пута већа од службено признатих – италијанске, мађарске и ромске. Уз напомену да подаци датирају из 2002. године када се становништво последњи пут изјашњавало о својој народности и верској оријентацији, јер је потом службена Љубљана прибегла лукавству и тај „детаљ“ укинула с пописних листића, чиме је ставила тачку и на вечиту полемику о – после 1991. године и словеначког „осамостаљења“ – непризнатим и дискриминисаним мањинама пореклом из некадашњих република бивше СФРЈ.

[restrict]

 

ЗАЈЕДНИЧКИ ПРОБЛЕМИ У верском погледу, Словенија је већински католичка и делимично протестантска земља, али на њеном тлу живи и велики број православаца и муслимана.

Заправо, православци и муслимани су безмало изједначени – и једних и других је 2002. било по 3,7 одсто, мерено у односу на укупни број верника. И једне и друге муче многи заједнички проблеми, а пре свега чињеница да немају право на слободне дане у време својих празника, за разлику од католичке већине.

Уз то, словеначке власти различито „рангирају“ мањинске верске заједнице унутар Словеније и то тако да су припадници православне вере на „најнижој степеници на лествици“, што у пракси значи да су и највише дискриминисани.

 

ПАХОРОВА ОДЛИКОВАЊА То се најбоље видело недавно, када је председник Словеније Борут Пахор обзнанио да ће одликовати истакнуте припаднике домаћих верских заједница. Највише одликовање припало је кардиналу словеначке Римокатоличке цркве; Франц Роде је добио „златни орден заслуга за животно дело и заслуге за независност Републике Словеније и њену препознатљивост у свету“, као и унапређење „културе међуверског дијалога“. Државна одликовања – додуше, нижег ранга – добили су и евангелистички епископ Геза Фила и муфтија Неџад Грабус.

Тако је словеначка држава јасно показала које конфесије преферира, а које јој нису при срцу – католички кардинал је добио златну, друга двојица сребрну медаљу, при чему штрчи чињеница да на подијуму, међу добитницима одликовања, није било представника Српске православне цркве иако је њена паства по бројности једнака муслиманској. Без обзира на то, државна одличја на свечаности уприличеној у председничкој палати у присуству домаћих медија добила су само три верска поглавара од четири највеће верске заједнице у земљи.

Потом су сви лауреати високих државних признања добили прилику да одрже и пригодне говоре, посебно кардинал Роде и муфтија Грабус; обојица су догађај искористили за политизацију, па је Роде пожелео да у Словенији опет процвета „братство и јединство“, али само међу Словенцима, јер је национално биће током последње две године владавине конзервативне владе Јанеза Јанше разбијено на два супротстављена, завађена пола…

Кардинал је кроз паролу којом се некада китила социјалистичка, заједничка држава Јужних Словена заправо вешто промовисао нетрпељиви словеначки национализам према припадницима других народа некадашње Југославије. Суштина некадашњег „братства и јединства“ била је у превазилажењу разлика међу народима, док је срж актуелне кардиналове жудње националистичко јединство, по својој природи уперено против мањина, па стога нехумано и нехришћанско.

 

СЕКСУАЛНО ЗЛОСТАВЉАЊЕ И КОЛАБОРАЦИЈА Одајући највишу државну почаст католичком кардиналу уз игнорисање других великих верских заједница, а посебно православаца и Јевреја, словеначки председник је само потврдио курс којим држава иде последњих година, уз промоцију нетолеранције и ретуширање историје, које оличава управо Франц Роде. Део јавности се одазвао на наопак потез врха словеначких власти, па је „Институт Доста је било“, који се бави истеривањем правде за жртве сексуалног злостављања у католичкој цркви у Словенији, у време инаугурације добитника највиших државних признања организовао протест испред председничке палате, указујући на устрајно прикривање сексуалног злостављања у редовима словеначке католичке цркве. Што би само по себи морало да буде довољно да Роде не добије одликовање. Ни златно, нити било какво.

Али словеначки председник није марио ни за чињеницу да се кардинал Роде у словеначкој јавности „прославио“ деструктивним изјавама на рачун свих оних који не деле његов светоназор. Међу спорним изјавама је била свакако најшокантнија она из 2016. године, када је рекао да су у Народноослободилачкој борби „прави национални издајници били комунисти“, јер су „спроводили револуцију, док су домобрани (квислинзи којима је тада одржао мису) „насупрот њима спроводили контрареволуцију“. Врхунац је била његова тврдња да су партизани (а не нацистичка Немачка ни фашистичка Италија) „приморали патриотске и демократске снаге у Словенији да у руке узму оружје од окупатора“. Чиме је покушао да аболира сарадњу домобрана с Хитлером.

Није му мрска ни рехабилитација колабораната нацистичке Немачке у НДХ; подсетимо, словеначки и хрватски кардинали су под Триглавом подигли и благословили спомен-плочу посвећену хрватском надбискупу Алојзију Степинцу, поборнику усташке НДХ и геноцида.

Уз кардинала је и нетом одликовани словеначки муфтија Неџад Грабус искористио прилику за обрачун с политичким неистомишљеницима у Словенији, а крила му је дала и чињеница је већ био једном ногом на одласку на нову дужност у Сарајево.

У Словенији је упамћен по прогнози да ће кроз 20 година већина Словенаца бити – муслимани, а овом приликом је истакао нужду „осуде свих злочина и негирања геноцида у Сребреници“. Муфтија је у присуству високих званица с премијером Јаншом на челу искористио додељено му одликовање и председничку палату као проповедаоницу за ширење „истине“ усмерене против Срба.

 

ГЛУП ПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗ У Словенији је регистровано преко 60 верских заједница. Власт већину – игнорише. Према истраживању Еуро барометра из 2018. године, већину верника, 73,4 одсто, чине католици (на попису 2002. их је било знатно мање: 57 одсто), 3,7 одсто су православци, колико има и муслимана. Велики део популације себе види као атеисте (14,7 одсто), 3,6 одсто је неодлучних, протестанти чине око 0,1 одсто. Није познато по каквом кључу се словеначки председник Пахор одлучио да распореди највиша државна признања између католичких, протестантских и муслиманских вођа, док су други гурнути под тепих.

Очигледно „искључење“ православаца, „најнепризнатије“ мањине у Словенији, уочили су и у словеначкој Либералној академији, чији је један од идејних твораца Дарко Штрајн критиковао Пахоров потез речима да „боде очи одсуство представника Православне цркве“. То је оцењено као „глуп политички потез“ уз напомену да Пахору није први пут да запостави, у Словенији непризнату, српску заједницу, јер је и недавно, на скупу у председничкој палати посвећеном разговору са представницима „свих“ конфесија – изоставио само представнике православне.

 

НЕРАДНИ ДАНИ Није то једина мука која мучи и православце, и муслимане, Јевреје и друге вернике у Словенији. Држава је најважније католичке верске празнике прогласила и за државне празнике, стога су то и нерадни дани, док празници осталих религија – нису.

Ту неправду је покушао да оспори Алмир Талић, муслиман који већ деценијама живи у Словенији. Уставном суду Словеније поднео је представку за оцену уставности Закона о празницима и нерадним данима у којој је изнео аргументе о кршењу верских слобода. Закон о верским слободама дефинише да су, поред државних празника, у Словенији нерадни дани и „ускршња недеља и понедељак, када је Ускрс; бинкоштна недеља или Бинкошти; 15. август – Велика Госпојина; 31. октобар, Дан реформације, и 25. децембар, Божић“.

Талић је покушао да обори закон који је верске празнике сузио на искључиво католичке, тврдњом да је као припадник исламске верске заједнице дискриминисан. Указао је да је неприхватљиво да закон „као државне утврђује само хришћанске празнике упркос разноликој демографији становништва Словеније и бројним регистрованим верским заједницама“. Нагласио је да тиме нису погажена верска осећања само муслимана, већ су дискриминисане и друге верске заједнице, као и атеисти.

Муслимани (и сви други који нису католици) за своје верске празнике морају да моле да им се одобри да користе део одмора или неплаћен изостанак са радног места, што значи да зависе од добре воље послодавца. То, тврди Алмир Талић, значајно „угрожава и отежава остваривање уставног права на слободно исповедање вере у колективном карактеру, јер је удруживање равноправних верника условљено вољом послодавца“. Чак уколико им послодавац и одобри одсуство, и даље су у неповољнијем положају јер морају да потроше део одмора да би прославили своје верске празнике, што католици и протестанти не морају да чине. Према Талићу, словеначка држава је некима мајка, а другима маћеха; католици и протестанти су једнакији од муслимана и православаца који су „препуштени на милост и немилост послодавцу“, јер им шеф можда и не одобри жељено одсуство.

Словеначка влада и законодавна служба парламента одбацили су Талићеву иницијативу уз образложење да законске измене нису неопходне јер су наведени државни верски празници „не само католички него и културни празници“. Што је био лукав маневар и увод у одбацивање Талићеве представке (и то једногласно!) и од стране Уставног суда Словеније 2017. године.

„Избор слободних дана је ствар законодавца. Законодавац може да регулише слободне дане као израз идентитета људи који историјски живе на простору садашње државе и повезани су са традицијама европског простора. Неосновани су наводи иницијатора о дискриминацији и неједнаком третману верских заједница и њихових припадника. Ту је држава искључена“, записао је словеначки Уставни суд у својој одлуци.

Другачијој регулацији верских празника својевремено се успротивио и садашњи словеначки председник Борут Пахор, тада на месту председника словеначке владе. Пахор је већ у ранијем стадијуму своје политичке каријере запечатио статус СПЦ у Словенији (али и муслимана, Јевреја и других) тако што је минирао усвајање допуне закона о празницима са новим чланом који би омогућио свим заједницама чији верски празници законом нису дефинисани као нерадни, да обавесте надлежну канцеларију о датумима три своја верска празника, што би омогућило припадницима маргинализованих вера, а пре свега најбројнијим – православцима и муслиманима – да узму плаћено одсуство у дане својих верских празника. Одбацивање таквог законског амандмана имало је за последицу константну дискриминацију припадника „мањинских“ верских заједница, пре свега муслиманске, СПЦ и јеврејске.

Боштјан Верник Шетинц, заговорник принципа равноправности, упозорава да садашње уређење изазива „сумњу у индиректну дискриминацију: с једне стране у односу на законско право на одсуство по Закону о раду, а са друге у односу на уставно право да се поштују верска уверења“.

Не може се занемарити ни чињеница да законско регулисање одређених слободних дана није верски неутрално. Основни проблем садашње регулативе је „недовољно пажљиво заштићено право на одсуство током важних верских празника који нису католички или протестантски; у том смислу, правни поредак није неутралан, јер значајно штити права католика и протестаната“, нагласио је Шетинц.

Не обазирући се на све то, словеначки председник Пахор је и приликом последње доделе највиших државних одликовања представницима различитих конфесија „рангирао“ католике, протестанте и муслимане високо изнад припадника СПЦ, а уз то је дозволио да се за његовом говорницом вређају одсутни представници православаца чија је Црква Светог Ћирила и Методија у Љубљани, која ускоро обележава 100 година постојања, проглашена – културним спомеником.

[/restrict]