ЧУПАВЦИ СУ СВИРАЛИ ВАНВРЕМЕНСКИ ШУМАДИЈСКИ БЛУЗ

МУЗИКА КОЈУ ЈЕ СЛУШАЛА ЈУГОСЛАВИЈА: ПОЛА ВЕКА РОК ГРУПЕ СМАК (2)

На самом крају друге пандемијске године, децембра 2021, навршило се пола века од оснивања музичке групе „Смак“ из Крагујевца, једног од најутицајнијих домаћих рок бендова који је оставио снажан печат у историји српске и југословенске рок музике. Поводом јубилеја који је, незаслужено, прошао у тишини и равнодушности чак и музичке сцене и њене јавности, „Печат“ ће у овом кратком серијалу подсетити на најзначајније тренутке легендарне групе коју су 1971. године основали гитариста из Чачка Радомир Михаиловић Точак, басиста Зоран Милановић из Крагујевца и бубњар Слободан Стојановић Кепа из Краљева, али и на прохујало доба и живот некадашње велике земље.

И

 

ако је већ био чуо за нас из писама које му је слао његов рођак Таби, иначе Точков и мој заједнички пријатељ, Борис није могао да верује да смо били толико добри. Приближавајући се Дому ЈНА, причао је Табију како му се веома допада та музика са плоча која се пушта на игранкама у башти. Кад је стигао, није могао да верује шта види и чује. То нам је и признао након што смо се упознали“, присећа се Кепа и додаје да им се Борис прикључио након извесног времена, кад је Кома одлучио да напусти групу.

Борис није имао значајнијег певачког искуства, али је био упућен у дешавања на светској рок сцени и добро је знао какви су вокали тада били „на цени“ – они који певају у високом тоналитету.

„Аранжмански облик тих наших композиција био је авангардан за то време. Захваљујући Борисовом гласу, односно том његовом фалсету који је често ишао изнад природног регистра тонова за мушки глас, те певачке линије биле су окарактерисане као апсолутно равноправан део инструментарија. То је нарочито било уочљиво у дијалозима између Борисовог гласа и Точкове гитаре, у песмама Ало, Професор, Шумадијски блуз“, присећа се Кепа.

Борис је на аудицији беспрекорно, без фалша, отпевао једну од рок химни тадашњих генерација, веома омиљену и данас – „Child in time“, у том тренутку можда и најпопуларније светске рок групе „Deep purple“. Та песма, у трајању од 10 минута и 15 секунди, инспирисана Вијетнамским ратом, заснована је на психоделичној песми „Bombay Calling“ америчког састава „It’s A Beautiful Day“.

[restrict]

С новим певачем уследили су и концертни наступи, веома добро посећени, у Ћуприји, Смедеревској Паланци, Јагодини… Из тог периода остала је и анегдота везана за Бориса. Наиме, дуга коса и брада били су заштитни знак многих музичара, али и њихових обожавалаца. Актуелном тренду приклонили су се и „смаковци“. Међутим, често се дешавало да су се неки људи, склони предрасудама, и конзервативнијим ставовима понашали по матрици сличној светом правилу Ковачевићевог „Балканског шпијуна“: сви су криви док се не докаже супротно. Тако се догађало да се поменути изглед „другова и другарица, наших омладинаца и омладинки“ често повезивао с пороцима. Тако је размишљао и извесни, „Чворовић“ из обезбеђења Дома ЈНА у Ћуприји који Борису није дозволио да уђе у салу уз објашњене да му је коса предугачка, као и да вози аутомобил са страном регистрацијом?!

„Борис, званично, није био проглашен кривцем за свој преступ јер, наравно, није ни било основа за тако нешто. Али… ми смо те вечери, ипак, морали да наступимо без њега“, прича Кепа.

„Замислите ту ситуацију, а концерт је распродат. Шта да радимо? Како да нађемо замену човеку који је све певао у веома високом тоналитету? Нашли смо решење – Точак! Можете само да замислите колико се током концерта, он који није певач, мучио да извуче све те Борисове интонације“, присећа се наш саговорник, док му не силази осмех с лица.

У пролеће 1974. године, непосредно после доношења Устава СФРЈ којим су настале значајне промене у државном и друштвено-економском уређењу земље, група „Смак“ напокон улази у студио и снима прву сингл плочу. То је, у ствари, била главна награда за освојено прво место на гитаријади у Пожаревцу. Сингл је снимљен у популарној београдској „Петици“ – Студију 5 у „Клубу инжењера и техничара“. Омот је осмислио рок критичар Пеца Поповић, на А страни налазила се композиција „Живим… Биска 13“, а на Б – „Биска 16“. Иначе, обе песме, снимљене за ПГП РТБ, биле су саставни део Точковог опуса од 22 композиције насловљене именом „Биска“. Тај комплетан циклус (од „Биска 2“ до „Биска 23“) посветио је (већ поменутом с почетка фељтона) Драгану Албићу Биски за његов 22. рођендан.

Крагујевчанима је број 13 очито био срећан. Песма „Живим… Биска 13“, наишла је на изванредан пријем код публике и критике. У прилог томе говори и чињеница да је у тада веома популарној емисији Првог програма Радио Београда „Вече уз радио“ (прва радијска емисија посвећена рокенрол музици у Југославији чија је шпица почињала бас деоницом песме „Down on the corner“ групе „Creedence Clearwater Revival“) била проглашена за хит године.

Похвале су стизале и од бројних колега, а посебно их је нахвалио Корнелије Ковач (можда је у префиксу симпатичног Лале из Санада било нечег, заиста, пророчанског?) који је групу „Смак“ видео као једине наследнике његове чувене „Корни групе“ која је те године престала да наступа.

Недуго после тога члан „Смака“ постаје Лаза Ристовски, талентовани млади музичар родом из Краљева, који ће својим „Hammond“ оргуљама додатно обогатити и проширити звук групе. То је било приметно већ на првом концерту који су одржали с њим – у Сали хероја на Филолошком факултету у Београду.

Полако, али сигурно, шумадијски рокери закорачили су на стазу славе и успеха са које, у наредних пет-шест година, нико није могао да их истисне.

Стизали су и позиви за гостовања у емисијама, а у једној од њих, веома популарном шоу програму „Од главе до пете“, који су уређивали и водили Милован Илић Минимакс и Миња Субота, извели су „Улазак у харем“, инструментал са етно елементима који је већ извесно време био саставни део њиховог концертног репертоара, а који је Точак преузео, и у музичком смислу разрадио до савршенства, од свог учитеља гитаре Драгољуба Јараковића Јарака.

Моћ телевизије и овога пута дошла је до пуног изражаја, јер је песма допрла до много ширег аудиторијума и убрзо постала хит. На њихову адресу стиже понуда за снимање новог сингла, али овога пута не од ПГП РТБ-а већ од РТВ Љубљана. На плочи су биле објављене композиције „Улазак у харем“ и „Епитаф“. Међутим, истовремено, добили су позив и од издавачке куће „Suzy“ из Загреба да у њиховој продукцији сниме, такође, „Улазак у харем“. Понуду су прихватили, а на Б страну уврстили су песму „Сто птица“.

Уследила је велика афера у медијима, па су готово све новине у тадашњој држави писале о случају „два иста сингла“. Ситуација је разрешена веома брзо – после само неколико дана, „Suzy“ је повукла плочу из продаје, а РТВ Љубљана је добила право да настави с продајом, а плоча је „ишла кo алва“. Из свега тога „смаковци“ су, очигледно, профитирали веома добро, постали су популарнији него што су били до тада.

„Ма, ко је размишљао о неким аферама? Мада… од свега тога смо извукли и корист. Били смо млади и жељни успеха. Зато смо потписали и тај други уговор, не размишљајући много о могућим последицама“, искрен је Кепа.

Као крајњи резултат поменутих „последица“ била је нова понуда РТВ Љубљана, још боља, да те 1975. године, у њиховој продукцији сниме прву лонг-плеј грамофонску плочу. На А страни биле су песме „Перле“, „Мрачни мол“, „Блуз у парку“ и „Биска 2“, а на Б – „Пут од балона (Биска 20)“, зачудан симфо-рок инструментал у трајању од 20 минута.

И овога пута, без резерве и с неподељеним симпатијама, албум, назван као и група, одлично су прихватиле и публика и критика, а као највећи хит издвојио се „Блуз у парку“ у којем, осим мистичног текста Мирка Глишића и бриљантног Борисовог гласа, доминира и једна од, можда, најбољих Точкових гитарских соло партија.

Точак је добар део те мелодије „имао у глави“ и пре настанка „Смака“. Стицајем околности, десило се да је „парченце“ тог блуза одсвирао пред Зораном, Кепом и Комом баш у парку. Али не у оном Великом – крагујевачком, како многи мисле, већ у парку у Краљеву. Било је то једног снежног дана, новембра 1971. године, када су Точак, Зоран и Кома стигли у Краљево да с Кепом обаве завршне разговоре о формирању групе. „Чупавци“ се код њега, у кући, нису задржали, пошто их је Драга, Кепина бака, избацила, јер није волела, како се данас присећају, да се око ње „врзмају“ дугокоси младићи неуредних, лежерних, фризура. Након тога отишли су у парк који се налазио у непосредној близини. Ту је Точак одсвирао неколико тактова блуза, и оставио их је, што се каже, без даха. Нарочито Зорана и Кепу који су га касније, често, на пробама, подсећали да свира „онај блуз из парка“.

Од тог тренутка, па до снимања у студију, прошле су четири године. Музички облик је, у међувремену, био заокружен, али је недостајао добар, квалитетан текст. Задатак је био поверен младом, неафирмисаном текстописцу Мирку Глишићу, који је у то време радио у Предузећу за путеве Крагујевац. Иначе, кад год се говори о текстовима песама групе „Смак“, највише недоумица у смислу „шта је песник хтео да каже“ односило се управо на „Блуз у парку“.

„Једног дана, стигавши кући с посла, супруга ми је рекла да ме је звао неки Борис, певач Смака и да што пре дођем код њих, у подрум Дома омладине. Иначе, са смаковцима, неколико месеци раније, упознао ме је мој школски друг Милан Шерифовић, новинар. Тада сам им рекао да баш лепо свирају и да би, можда, неки моји текстови могли добро да се уклопе уз њихову музику“, каже за „Печат“ Мирко Глишић.

„Дакле, почетак мог рада као текстописца био је везан за Смак. Било ми је драго да су ме се сетили… Точак је био мало скептичан, али смо се ипак договорили да пробамо. Казао је да песма треба да се зове Блуз у парку. Нисам у првом тренутку био сигуран шта бих могао да напишем на ту тему, а онда, следећег дана, сасвим случајно, текст је почео да се отвара. Шетајући Великим парком у Крагујевцу, горе код чесме, угледао сам свог школског другара, бескућника, који је живео на улици. Посматрао сам га и чекао да се пробуди. Сан је била прва реч коју сам записао, јер је човек спавао. Замишљао сам шта он сања; као да је у рају, да му је лепо, много лепше него у том сивом јаду званом стварност. Чим се пробудио, угледао ме је и насмејао се, а у том тренутку појавиле су се и птице. Било је то неко касно пролеће, крај маја; парк је био пун дивљег цвећа и пчела. Песму сам написао за неколико дана“, открива Глишић како је написао текст за „Блуз у парку“, ванвременску песму која никога није оставила равнодушним.

Популарност групе је убрзано расла, а као потврда стигао је позив да 16. марта 1975. године у београдској хали „Пионир“ наступе као предгрупа већ поменутог, чувеног британског хард рок састава „Deep purple“, који је тада био на врхунцу славе. У конкуренцији за тај наступ били су сви водећи домаћи рок бендови, а колики значај се придавао томе говори и „чаршијска прича“ по којој је менаџер „Бијелог дугмета“, наводно, понудио мито од милион тадашњих динара само да би његови штићеници наступили на том концерту. Избор је, на крају, пао на „Смак“, као најбољи и најквалитетнији домаћи бенд у том тренутку. То су и оправдали својим величанственим получасовним наступом на којем су свирали „Пут од балона“, „Шумадијски блуз“ и „Улазак у харем“. Њиховом свирком била је одушевљена публика, али и чланови легендарног састава који су, говорило се, чак замерили свом менаџеру зашто је прихватио да им један тако одличан бенд буде предгрупа. Колале су разне приче, да је међу „парпловцима“ дошло и до озбиљне свађе, јер нису били сигурни да ли ће и они моћи да одсвирају тако квалитетан концерт којим ће одушевити публику. Пауза до њиховог наступа трајала је, уместо планираних двадесетак минута, чак сат.

„Ми смо и тад, без лажне скромности, могли да се носимо са свима, па чак и онима највећима, као што су, рецимо, били Deep Purple. Они су нама били узори, а ми смо их тада, буквално, испрашили. Ух, да смо имали услове које су они тад имали, где би нам био крај“, прича Кепа, са извесном сетом.

И, заиста, „смаковци“ су у сваком погледу били као да су дошли из неког другог времена. Нису подилазили или се удварали никоме, ни за паре, ни за аплаузе. Дефинитивно су били ван свог времена. Своју ауторску музику, прогресивни рок са елементима џеза и блуза, стварали су онако како је чују и осећају. Она је излазила из њиховог срца, из душе, чисто и искрено. Уосталом, тест времена је најбољи, тј. једини прави показатељ стварне уметности. Уметности као чина стварања лепог и смисленог уз помоћ вештине и маште.

„Spiritus movens“ свега тога био је, наравно, Радомир Михаиловић Точак. Иако самоук, његова техника и начин свирања донели су у свет музике нешто ново, потпуно другачије од онога што је до тада могло да се чује. Истраживао је, тежио ка нечем потпуно другачијем, па стога и не чуди што су, осим беспрекорног звука његове гитаре, и Точкове ауторске композиције често излазиле из стандардног, класичног клишеа рок форме и нису се ослањале на базичне аксиоме. И данас, реченица „Свира као Точак“ представља дефинитиван крај сваке компарације која је у вези с гитарским мајсторством на овим просторима, али и шире.

Јер Точак је, у смислу препознатљивог и посебног идентитета, давао звук групи, а то је, веома добро, заправо беспрекорно, уклопио у целину с вансеријским певачем и изванредном ритам секцијом. На тај начин донео је на домаћу рок сцену музички израз који до тада није постојао.

„Да, управо то“, надовезује се Кепа на нашу констатацију и наставља: „Понудили смо публици неки нови звук. Наша музика није била нешто што би могло да се подведе под појам забаве. Била је дијаметрално супротна од тога. Унели смо потпуно нову визију рокенрола. Она се огледала у једном оштром, бескомпромисном свирању, у односу на дотадашњу мешавину попа и рока која се, мање-више, углавном свуда свирала“, тврди наш саговорник.    

У следећем наставку:

• Мини-концерт у „боингу 707“, изнад Атлантика, на десет хиљада метара
• Имају ли западњаци предрасуде према људима из комунистичке државе

• „Откуд блуз у Шумадији?“ Да ли је „опаска“ познатог рок критичара из Загреба Дражена Врдољака имала и политичку позадину

[/restrict]