БУЂЕЊЕ СТАРЕ ЕВРОПЕ

КРИЗА У УКРАЈИНИ

Како и сами Европљани признају, ратни бубњеви добују на њиховим вратима и позивају на буђење док још није касно, у супротном кошмарни сценарио биће тешко избећи

Европа не може да води независну политику све док је спутана НАТО везама, оценио је прошле недеље заменик председника Савета безбедности РФ Дмитриј Медведев. Тиме је одговорио на питање да ли ће ЕУ престати да води политику зависну од САД. Ово питање веома је важно, не само за Русију и њеног председника Владимира Путина већ за генерације послератних европских политичара, свесних да њихове наде и снови нису остварени. Уместо да после Другог светског рата Европа постане јединствена, помирена и уједињена светска сила, способна да остварује сопствене интересе, показало се да њена будућност остаје у поделама и „гвозденим завесама“. Након окончања Хладног рата ситуација није промењена – уместо два војна блока, највећи број европских држава угуран је у један, НАТО, али се управо ових дана показује да претња војног сукоба и тоталног разарања није отклоњена. Један од главних узрока је и то што Европљани и даље не одлучују сами о својој судбини, већ су им и после скоро 80 година од завршетка рата неопходни спољни тутори да мисле и одлучују уместо њих. За ову политику највише се залажу државе „нове Европе“, како их је у интервенционистичком заносу својевремено назвао амерички министар одбране Доналд Рамсфелд. Тиме је, заправо, негативно означио „стару Европу“, а пре свих Француску и Немачку, због њиховог противљења НАТО инвазији на Садама Хусеина, Ирак и њихову нафту, а похвалио посткомунистичке НАТО земље „нове Европе“ које су агресију подржале.

[restrict]

ФОРМУЛА КОЈА ВАЖИ И ДАНАС И показало се, додуше касно, да су Париз и Берлин били у праву, јер у окупираном Ираку потом није пронађено никакво „Садамово оружје за масовно уништење“, што је био изговор за инвазију на суверену државу која није угрозила ниједну НАТО чланицу. Тако је остао израз „стара Европа“ као синоним за бар донекле суверену европску политику која не пристаје на све захтеве САД. Заговорници америчког интервенционизма пак тумачили су овај израз у смислу заосталих и застарелих схватања међународних односа који не иду у корак с „новим временом“. Ако пажљивије погледамо, видећемо да ова подела, и ова формула, умногоме важи и данас. Када је реч о односима према Русији и украјинском питању, „стара Европа“ се још није (до краја) предала… Није прошла неопажено недавна изјава шефа дипломатије ЕУ Жозепа Бореља, који се побунио што Москва и Вашингтон преговарају о новим моделима европске безбедности, практично сами и без учешћа Брисела. Формално, у ове разговоре укључен је делимично и „Брисел“, али онај натовски, где не партиципирају многе ЕУ чланице, а Американци, Британци и Канађани имају право вета. Борељ је обећао да ће се „европски глас“ тек чути, када су у питању украјинска криза и остала питања која се тичу европске безбедности. Да ли због ове реакције шпанског дипломате, или због неког другог разлога, тек, после његове изјаве заиста су се активирали водећи европски политичари, а посебно они из Немачке и Француске. И, што је посебно занимљиво, њихове поруке нису идентичне америчким када је реч о Русији и украјинском питању. Да ли из тога треба извлачити неке велике закључке? Свакако не, на шта указује и бивши руски председник Дмитриј Медведев. Али ове поруке свакако су адекватно нотиране, и у Вашингтону, и у Москви. Европљанима су највише адресиране и руске поруке о томе да Москва не планира инвазију на Украјину. „Сматрамо неприхватљивом чак и помисао на рат“, више је него јасан био заменик директора Департмана за информисање и штампу руског МИП-а Алексеј Зајцев. Москва је крајње озбиљна када овако нешто каже, наравно под условом да кијевске власти не пређу неку од три црвене линије: не уведу своју земљу у НАТО, не разместе на билатералној основи западно (америчко) нуклеарно оружје на својој територији, или сами не покрену инвазију на Донбас. О свему осталом може се преговарати и пронаћи обострано прихватљиво решење. Тога су свесни и у Берлину и Паризу и склони су да буду део потраге за овим решењима, на сличан начин како је француски председник Никола Саркози реаговао 2008. и успешно посредовао у кавкаском сукобу, између Русије и Грузије. Тада је помогао да се криза уведе у дипломатски ток, али је сада све много теже, јер и на Западу и у Украјини постоји много јачи конфронтациони набој. А уз то је и неупоредиво већи и улог…

Европљани и даље не одлучују сами о својој судбини, већ су им и после скоро 80 година од завршетка рата неопходни спољни тутори да мисле и одлучују уместо њих. За ову политику највише се залажу државе „нове Европе“, како их је у интервенционистичком заносу својевремено назвао амерички министар одбране Доналд Рамсфелд. Тиме је, заправо, негативно означио „стару Европу“, а пре свих Француску и Немачку, због њиховог противљења НАТО инвазији на Садама Хусеина, Ирак и
њихову нафту

КАНЦЕЛАР НА „ЦРНОЈ ЛИСТИ“ Након што је немачки канцелар Олаф Шолц ставио до знања и Кијеву и Вашингтону да Берлин неће – упркос „молби“ САД – испоручивати Украјини наоружање, нити ће допустити да оно пролази кроз немачку територију, одмах су се појавили гласови да је тиме сам себе ставио на америчку „црну листу“ непослушних лидера. То је, међутим, чврста позиција које се придржавала и његова претходница Ангела Меркел, што је скопчано са животно важним немачким интересима, посебно када је реч о гасним испорукама, где Берлин и даље има веома повлашћену позицију. Иако ће неко рећи да је Шолцова самосталност у одлучивању добра ствар за Европу, лавине критика на канцелара су се обрушиле баш с његовог континента. То је очигледан сигнал да је независност и самосталност ЕУ добра и пожељна – само док у стопу прати америчку спољну политику. Затим се, након Шолца, активирао и француски лидер Емануел Макрон, коме овог пролећа предстоје одлучујући председнички избори. Управо с Путином је Макрон прошле недеље имао дужи телефонски разговор, где су размотрили актуелне предлоге Москве о безбедносним гаранцијама у Европи. Руски лидер указао је шефу Јелисејске палате да ће одговори које су Москви упутили САД и НАТО бити проучени, а затим ће уследити одговор и наредни кораци Кремља. „Главна тема разговора било је питање пружања Русији дугорочних, правно обавезујућих гаранција безбедности“, саопштено је из прес-службе председника Путина. Како је наведено, руски лидер подвукао је важност неодложног извршавања споразума из Минска од стране Кијева, за успостављање директног дијалога са Доњецком и Луганском и правно утемељеног специјалног статуса Донбаса. Париз и Москва су потврдили опредељење за наставак рада на овим питањима у формату „нормандијске четворке“. Први министарски састанак већ је одржан прошле недеље у Паризу, а следећи ће бити у првој половини фебруара у Берлину. Како су пренели француски медији, Макрон је указао Путину, да би се обновила атмосфера поверења и безбедности у Европи, на неопходност да Русија „поштује суверенитет држава, што није случај са Украјином и Грузијом“. Путин је одговорио подсећањем на „косовски преседан“ и НАТО интервенцију у Југославији, указавши да се Москва залаже за „структурни дијалог о безбедности“. Како преноси француски „Фигаро“, Макрон је задовољан што се Европљани враћају у игру, имајући у виду да је Путин у последње време разговарао углавном са Американцима, односно с председником Џозефом Бајденом. Шеф Кремља то вероватно није директно у лице рекао свом француском колеги, али је јасно да Русија разговара са онима који имају довољно ауторитета, али и храбрости да учине нешто у глобалној арени. И сигурно неће разговарати с Бриселом, Паризом или Берлином тек реда ради, или зато што им се диви. Разговори морају имати свој садржај и смисао, а на Европљанима је да то докажу. Шолц је то већ учинио, сада је на Макрона ред. Како и сами Французи признају, учинак њиховог председника је за сада тек да „очува отвореним дипломатске канале док ратни бубњеви ударају на европском прагу“.

Није прошла неопажено недавна изјава шефа дипломатије ЕУ Жозепа Бореља, који се побунио што Москва и Вашингтон преговарају о новим моделима европске безбедности, практично сами и без учешћа Брисела. Формално, у ове разговоре укључен је делимично и „Брисел“, али онај натовски, где не партиципирају многе ЕУ чланице, а Американци, Британци и Канађани имају право вета

НЕКО МОРА ДА СЕ ПРОБУДИ ИЗ ДЕЦЕНИЈСКОГ СНА Своју реч на ову тему до краја је исказао и Медведев, оценивши да је упркос свему „Русија заинтересована за добре односе са Европом“. Подсетио је да је размена Русије и ЕУ износила 500 милијарди долара пре украјинске кризе и заложио се да односи буду добри и максимално економски корисни, али да то „НАТО спутава“. И Украјину је оценио као „играчку у рукама САД“, која се користи за геополитички притисак на Русију, али да она „сама по себи Американцима није потребна, а није превише ни Европљанима“. „Али то је аргумент у геополитичкој игри против Русије и у некој мери против Кине“, нагласио је руски државник.
Још је оценио да деловање председника Владимира Зеленског „може довести до уништења Украјине“, али и да би сценарио сукоба Русије и НАТО-а био „драматичан и просто катастрофичан“. „Мада поједине луде, усијане главе већ расправљају на ову тему у НАТО-у и у САД. Али ја рачунам да то никад неће бити“, упозорио је Медведев. Тиме је означио руску позицију, али и указао – пре свега „старој Европи“ – одакле потиче највећа опасност. Како и Французи признају, ратни бубњеви добују на њиховим вратима и позивају на буђење, док још није касно. Путин и Медведев су ставили карте на сто и пружили руку за дијалог. Сада неко мора да се пробуди из деценијског сна – и да је прихвати. У супротном, кошмарни сценарио биће тешко избећи.

Шеф Кремља то вероватно није директно у лице рекао свом француском колеги, али је јасно да Русија разговара са онима који имају довољно ауторитета, али и храбрости да учине нешто у глобалној арени. И сигурно неће разговарати с Бриселом, Паризом или Берлином тек реда ради, или зато што им се диви. Разговори морају имати свој садржај и смисао, а на Европљанима је да то докажу. Шолц је то већ учинио, сада је на Макрона ред

[/restrict]