Зечевизија – Брозов тајни ватикански канал

Оно што је живо сахрањено у подрумима Латерана лежаће тамо заувек. Остају, међутим, разна питања на која ће историја једном морати да одговори, а главно је: шта је Броз тражио код Војтиле и зашто је у смртоносној тајности држао своје посете Ватикану? Иако слутимо одговор – јер његове последице сви преживљавамо и дан-данас – свакако бих волео да се једном разгрну барем трагови Брозовог канала, којим смо довде дошли

Док размишљам о (Шолаковом?) телевизијском сочињенију о Милунки Савић (богами, то је сад већ трилогија!), читам сјајни интервју друга од ране младости, професора Дарка Танасковића, у прошлом броју „Печата“ и на једном месту подижем обрве: између неколико „посластица“ пажњу ми је нагло привукао детаљ из разговора с папом Војтилом, у време Танасковићевог службовања као амбасадора при Светој столици: „Занимало га је“ (Војтилу, Б. З.) „какво мишљење међу бившим Југословенима, после распада заједничке државе, влада о маршалу Титу. Саслушавши мој нешто дужи покушај одговора и објашњења рекао је само: ’Да, да – знали смо ми њега добро. Више пута је био овде код нас’. А познато је да је Тито само једном званично посетио Ватикан и састао се са папом Павлом Шестим, 1971… Кад сам папину опаску саопштио једном од најбољих познавалаца југословенско/српско-ватиканских односа, колеги и пријатељу Драгољубу Живојиновићу, слегао је раменима и рекао ’Наука зна за само једну посету, али ако папа каже…’.“ Али зашто је ово важно откриће? Зато што је ово већ трећи релевантан извор о боравцима Броза у Ватикану о коме наша званична историјска наука ћути или не зна ништа. Кад је већ томе тако, как би рекел стари Фриц, онда је у питању капиталан податак о коме засад нема других извора, будући да се за овај Титов тајни (зашто не рећи и „пацовски“) канал везују и најмање две друге важне приче. [restrict]

Прва о комплетној документацији о Јасеновцу и Степинцу, коју је Броз наводно предао Ватикану нешто после ликвидирања Ранковића, 1966. преко Стева Крајачића и његовог поверљивог поклисара код папе Вјекослава Цврљеа, а уз прислугу фратарске братије са Капитола и Широког Бријега и завода Св. Јеронима, који је, тек после рата 1991–1995. исти тај Цврље (по томе се види колики је утицај имао овај „сплитски партизан“ на пословање Sancta Sede), преименовао у – хрватски; дотле је био илирски; тачније, није се односио само на Хрвате. И друга, о уништењу и крвавом комадању Титове властите творевине, авнојске Југославије, о коме су се тајно договорили Војтила и Реган после Брозове смрти, о чему је документовано писала Смиља Аврамов, шеф Катедре за међународно право Правног факултета у Београду. И то сада више није ствар новинара који трче за сензацијама и мрачних теоретичара завере. Ови подаци потичу равно од римског бискупа, који је врло добро знао шта ради и шта и коме говори и то из три различита извора највише могуће кредибилности, дата у три различита временска периода и под сасвим другачијим околностима, записана и верификована тако да се могу сматрати примарним историјским изворима. Шта кажете, историчари?

КАД ИСТОРИЈА ЋУТИ Други релевантан извор настао је после боравка званичне делегације СПЦ у Ватикану 2003. године, у којој су били митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), епископ бачки Иринеј (Буловић), декан Богословског факултета, јереј Владан Перишић и архимандрит Андреј Ћилерџић. Овом приликом већ остарели папа Јован Павле Други позвао је ову високу делегацију на приватни ручак, што се претворило у седељку, у којој се домаћин распитивао за успомену на Јосипа Броза Тита после нестанка Југославије, напоменувши да га је овај покојник „више пута овде (у Риму, Б. З.) посетио“, што записује у својој књизи о Дарку Танасковићу Милош Јефтић и додаје: „Само, папа тога дана у гостима на ручку по свој прилици није могао наићи на саговорнике баш претерано расположене за ову тему.“ Али сви они су чули папино питање, већина их је у добром здрављу и било би занимљиво чути их данас, кад већ историја о Титовим посетама ћути. Последица овог ћутања су разне фантазије, као што је она о Титу као „почасном канонику поглавара римске цркве, који је после смрти опојан у Љубљани као припадник тајног ватиканског реда пилигринских фратара, поклоника Свете Госпе Фатимске и тек онда упућен у Београд на сахрану“ итд, итд. Овде спада и заиста бизарна веза између Броза и једног од диригената „пацовских канала“, Павелићевог душебрижника и заклетог усташе фра Крунослава Драгановића, који је Броза наводно иницирао у „пилигрински ред“ и под његовом личном заштитом живео у Сарајеву од 1967. до своје смрти, тако да „мистерија Драгановићевог повратка у Југославију постаје много јаснија када се повеже са његовом кључном улогом у прикључењу Тита пилигринским фратрима, а посебно са тајном дипломатијом која је цветала између Тита и Ватикана“ (Дарко Злојутро) итд. Стоји, међутим, чињеница да се велики број докумената о односима Свете столице и Југославије, као и о самом Јасеновцу, налази у Војном архиву у Београду, али његов бивши начелник, пуковник проф. др Милоје Пршић каже да у Титово време „истраживање докумената о логорима у НДХ није било дозвољено“ („Политика“, 22. септембар 2019). То све поводом изласка из штампе књиге Пеђе Радосављевића „Односи између Југославије и Свете столице 1963–1978“ подсећа како се необично дуго пролонгирало са оснивањем референтске службе за Ватикан при федералном Министарству спољних послова. „На чињеницу да је Броз у одређеном смислу водио тајну дипломатију према Светој столици упућује нас податак да о детаљима односа између СФРЈ и Ватикана није био упознат министар спољних послова СФРЈ“, рекао је за „Политику“ Радосављевић, на представљању књиге у Београду.

ЦЕО ЈАСЕНОВАЦ У ВАТИКАНУ Трећи релевантни извор је српско-југословенски државник Борислав Јовић, који се огласио на „Пинку“ неколико дана после изласка поменуте књиге. Јовић је открио тајну која је чувана од 1966. године, када је потписан Протокол о обнављању дипломатских односа с Ватиканом, а за амбасадора постављен Вјекослав Цврље, по одлуци Броза и Крајачића и мимо контроле званичног министра иностраних послова СФРЈ.
У изјави од 23. септембра 2019. некадашњи председник Председништва СФРЈ тврди да је Јосип Броз Тито у највећој тајности пребацио у Ватикан документацију са најгорим доказима о стравичним усташким злочинима у Јасеновцу. Једини је за то знао Александар Лека Ранковић, тада потпредседник државе. Тита је згрануло како је Ранковић то могао да открије и закључио је да овај сигурно има паралелну обавештајну службу – открио је Јовић. „Њега је о томе у италијанској престоници обавестио човек чије име не жели да открије, а који је знао да је Тито лично наредио уклањање докумената који директно сведоче о страдању Срба у Јасеновцу. Додаје да је Тито то све радио уз помоћ тадашњег председника хрватског сабора Стеве Крајачића. Циљ је постигао и та документа никад нису угледала светлост дана.“
У изјави за „Објектив“ од 24. фебруара 2021. Јовић „потврђује да је појединости о овом скандалу сазнао још 1975, у време кад је ступао на дужност амбасадора у Риму. „Ранковић је сасвим случајно сазнао шта је Тито урадио и то од нашег амбасадора при Светој столици. Питао га је како је то учињено без његовог знања, Тита је згрануло како је Ранковић то могао да открије, па је закључио да овај сигурно има паралелну обавештајну службу, која га шпијунира са намером да га дискредитује и уклони са власти. Зато је одлучио да га се реши“, тврди Јовић. „Ја сам о томе свему сазнао кад сам дошао у Рим, пошто ме је обавестио човек који је од југословенског амбасадора у Ватикану сазнао да је Тито лично наредио уклањање свих папира који директно сведоче о страдању Срба у Јасеновцу. Такође ми је поменуо да о томе ништа не смем никоме да причам“ – присећа се Јовић.
И Јовић је ћутао. Све до прошле године, до неколико месеци пред своју смрт, а многе детаље које је морао знати понео је са собом. Ако је тачно оно што је рекао, онда и Ватикан зна све о Јасеновцу и Степинцу (мада је већину тога знао и пре Титовог инфамног трансфера), али не предузима баш ништа. Можда све то има и своју добру страну: актуелни папа има све разлоге да се понаша мало другачије од претходних, што опет не значи да ће правда икада бити задовољена. Оно што је живо сахрањено у подрумима Латерана лежаће тамо заувек. Остају, међутим, разна питања на која ће историја једном морати да одговори, а главно је: шта је Броз тражио код Војтиле и зашто је у смртоносној тајности држао своје посете Ватикану? Иако слутим одговор – јер његове последице сви преживљавамо и дан-данас – свакако бих волео да се једном разгрну барем трагови Брозовог канала, којим смо довде дошли. [/restrict]