BRITANIJA I TALASI GLOBALNOG NEZADOVOLJSTVA

PROTIV ZAPADNIH OLIGARHIJSKIH STRUKTURA MOĆI

Nova 2022. počela je uobičajenim vatrometom, ali se za razliku od prethodnih godina čini da raznobojne eksplozije još dominiraju i noćnim i dnevnim horizontom

Vlada Borisa Džonsona je pre nekoliko nedelja ukinula deo korona mera koji se odnosi na obavezno nošenje maski, testiranje pre i posle putovanja, rad od kuće, odstojanja… Isto su tako zamrzli i najavili nameru da posle dvonedeljnih konsultacija (u toku) ukinu obavezu vakcinacije za zdravstvene radnike. Ministar zdravlja Sadžid Džavid je u parlamentu objasnio da je omikron varijanta daleko blaža od prethodne delta varijante i da vlada to želi da adekvatno isprati ovim potezima.

Istovremeno, međutim, čitamo po novinama intervju s južnoafričkom naučnicom Anželik Kuci, koja kaže da je u toj afričkoj zemlji od samog početka bilo jasno da su posledice od omikrona mnogo blaže, ali da je britanska vlada (između ostalih) insistirala da se ova varijanta predstavi kao daleko opasnija. Dakle, omikron se pojavio krajem novembra, onda je ista ova vlada dramatizovala situaciju da bi krajem januara objavili da je vuk pojeo magarca. Nikom ništa. Da nema to kakve veze možda sa pobunom protiv Džonsona u okviru Konzervativne partije? Ili možda sa kritičkim stavom i nekoliko odluka Doma lordova koji nije podržao neke od najvažnijih predloženih mera? Dom Lordova se nije najpovoljnije izrazio ni o pitanju uvođenja zdravstvenih propusnica i digitalne valute.

[restrict]

Da nisu možda ovo pravi uzroci ove nagle promene kursa? U novinama se pojavila i analiza koja pokazuje da je broj umrlih „od“ (ne – „sa“) korone u Britaniji za dve godine oko 17.000. To je mnogo manje od broja 170.000 kojim smo bili neprestano bombardovani, i u statističkim okvirima smrtnosti od gripa. Istovremeno su bolnički spiskovi za operacije postali kilometarski, šest miliona pacijenata čeka. Koliko ih je već napustilo ovaj svet upravo zbog toga što zbog pandemije nisu dobili pravovremenu dijagnozu, negu i/ili operaciju?

DOBRE NAVIKE Kako bilo, u Engleskoj još poneko nosi maske u prodavnicama, poneko se distancira dok neki i dalje zaziru od nevakcinisanih ili nedovoljno vakcinisanih (ima i toga). Kako bilo, te su se navike nekih „dobrih“ i poslušnih građana primile i neće ih se tako lako odreći. Te su navike kod nekih kao bolne žive rane, kod nekih kao ožiljci iz rata, a kod trećih kao medalje dodeljene im za patriotske zasluge, žrtve i svedoče o moralnoj uzvišenosti. Škotska pod Nikolom Sturdžon (vrsta ribe inače, jesetra) i Severna Irska će 22. februara objaviti dokument o strateškom tretmanu korone, a Vels 18. februara ukida propusnice za vakcinisane.

Zanimljivo je primetiti da se u rečniku Borisa Džonsona i drugih članova vlade sasvim jasno naziru konture koje nam stavljaju do znanja da oni sebi daju pravo da sve te iste, pa i bolje (gore?) mere uvedu ponovo ukoliko bude potrebno – u slučaju nekog novog soja, nove bolesti? U grčkoj azbuci imamo, naravno, još devet slova na raspolaganju za sojeve korone, u rasponu od pi do omege.

Političku scenu potresa i lak dramski komad, opereta „Partigejt“, čija su tema žurke koje je Bodžo pravio, ili ih je bar dozvoljavao, u prostorijama i baštama premijerske rezidencije u Dauning stritu. Da podsetimo, žurke su bile u vreme najstrožih zabrana okupljanja, a dotični su očigledno mislili da to za njih ne važi. Isto su tako, očigledno, mislili, čim su pili i mezetili lepo svi na gomili, da ta korona i nije baš tako opasna po život ko što oni sami propovedaju građanima.

Napisan je na tu temu jedan izveštaj srednjeg obima (12 strana), a slučaj je sad u rukama policije. Treba, međutim, reći da ovde važi pravilo da ako hoćeš da se nešto ne reši, obavezno oformiš komisiju i/ili poručiš da se uradi izveštaj koji se u ovom slučaju prvo daje Džonsonu na uvid. Prvooptuženi da čita prvi. Da lepo svoje komentare, a možda i sam napiše konačnu verziju izveštaja? Sjajno.

Lepo je govorio drug Tito da se ne treba držati zakona ko pijan plota i baš je lepo primetiti da je njegova ideja sasvim internacionalizovana.

Zanimljivo je još istaći da je načelnica policije grada Londona Kresida Dik (prezime je engleska varijanta prezimena bivšeg austrijskog premijera S. Kurca) iznenada dala ostavku. Ujutru rekla da neće, a onda posle ručka najavila da daje ostavku. Eto. Da li će to ubrzati istragu o žurkama i da li to ima bilo kakve veze sa žurkama? Samo su neka pitanja bez odgovora.

Vođa opozicije, laburista Kir Starmer je, povodom žurki, u parlamentu oštro napao Džonsona i tražio njegovu ostavku. Istovremeno je i protiv ukidanja korona mera. Bodžo je uzvratio aperkatom i optužio Starmera da je na svom prethodnom položaju, kao direktor javnog tužilaštva, omogućio da seksualne zloupotrebe nad decom (pedofilija) nekada omiljenog, a sad prokazanog zabavljača Džima Savila ostanu nekažnjene. Grupa od desetak bučnih izgrednika je potom na ulici okružila Starmera, kome je policija pomogla da se spakuje u kola. Kamere su sve lepo snimile i sad novine pišu o Bodžovoj izjavi i Starmeru. A ima li važnijih tema od ove?

ANTIRUSKI TALAS Pa, na primer, mogli bismo da pričamo o Ukrajini, zašto da ne. Zapljuskuju nas talasi antiruske histerije koji su neuobičajeni samo utoliko što za promenu imaju jedan jasan cilj – da ubede sve živo i neživo da će biti rata s Rusijom i to zato što će „veliki divlji medved“ kog je uzjahao nepredvidljivi diktator V. V. Putin napasti nezaštićenu Ukrajinu. U sredu, 16. februara, pišu britanske novine. Ne znaju u koliko sati tačno, ali u sredu. Zna se. Nadamo se da su o tome obavestili i Ruse. Da ne zakasne, ne bi bilo lepo.

U skladu s diplomatskim protokolima i običajima kako rata, tako i mira, Ujedinjeno Kraljevstvo je u Moskvu poslalo svog ministra inostranih poslova Liz Tras, koja se baš pre nekoliko nedelja istakla izjavom da će Britanija dostaviti pomoć baltičkim zemljama preko Crnog mora! Baltic sea, Black sea... lako je pobrkati sva ta mora na slovo B!

Pre toga su Bodžo i Vlad imali zakazan telefonski razgovor, ali je to na opštu žalost bilo baš u vreme kada je Bodžo u parlamentu morao da objašnjava suštinu i poslovnu prirodu sastanaka (žurki) u svojoj rezidenciji, tako da je na razgovor s Vladom – zakasnio. Rusi su odbili da mu pruže drugu šansu, pa je Putin razgovarao s francuskim predsednikom Makronom u Moskvi i s Marijom Dragijem iz Italije (zum). Angele Merkel više nema na čelu Nemačke, tako Nemci više nisu ni važni.

No, kako bilo, stiže Liz Tras da raspetlja zamršene odnose. Pojavljuje se na Crvenom trgu ispred Hrama Vasilija Blaženog u dugačkoj bundi s krznenom kapom (sve rusko, očigledno). Rusi pažljivo prate. Onda se ministarka u jednom intervjuu izjašnjava da je Ukrajina mnogo propatila tokom brojnih najezdi osvajača od Mongola do Tatara. Rusi i dalje pažljivo prate – naročito zato što svi Rusi, za razliku od Liz Tras, znaju da su Mongoli i Tatari jedno te isto. Idemo dalje, nema veze. Kaže dalje Liz, u prisustvu Sergeja Lavrova i ambasadorke Velike Britanije u Moskvi, da Britanija nikada neće priznati Voronjež i Rostov na Donu kao deo Rusije. Rusi pažljivo – i strpljivo, netremice sve to prate. Ambasadorka interveniše da objasni da… eto… ova dva grada već jesu u Rusiji. Ha-ha… Rusi prate i nije im smešno. Iz publike se čuju već i prvi uzdasi. Sledeći nivo su vapaji i jecaji.

Putin je razgovarao s Makronom pet-šest sati. Džonson je zakasnio na razgovor s predsednikom najveće zemlje na svetu, pa je onda poslao Liz Tras u Moskvu. Ovu diplomatsku misiju je portparol Kremlja Marija Zaharova u jednom tvitu ovako opisala: „Gospođo Tras, vaše nepoznavanje istorije nije ništa u poređenju s vašim neznanjem geografije. Ako treba spasavati bilo koga od bilo čega, onda treba spasavati svet od gluposti britanskih političara.“

Šta više reći. Rusi i dalje prate, ali im je to sada već sve i smešno. Dižu ljudi ruke, imaju pametnija posla.

A nekada je Britanija bila imperija nad kojom sunce nikada ne zalazi. No, na svu sreću, mi ovde imamo monarhiju koja je okosnica društva i garant stabilnosti. Ili možda…?

KAMILA NA PRESTOLU Da, možda. Kraljica Elizabeta Druga je baš neki dan najavila da će Kamila, supruga njenog sina prestolonaslednika, mlađanog princa Čarsla (74 godine), biti ustoličena sa suprugom i da će zajedno biti krunisani. Svi kraljevski dopisnici na svim korporativnim medijima su požurili da izraze svoje odobravanje za ovu tako značajnu odluku u kontekstu jako osetljive teme. Prevedeno na jezik prosečnog smrtnog poreskog obveznika, kraljica se polako sprema da siđe sa scene. Elizabeta ima 95 godina i s njom će se završiti čitava jedna epoha. Niko ne živi i ne vlada zauvek. Neće ni Velika Britanija postojati zauvek, jedino je pitanje da li će se odlazak Elizabete poklopiti s rastakanjem kraljevine. Ulazimo u turbulentna vremena kada je stabilnost potrebna a politički i društveni lomovi nepoželjni. Međutim, počelo je pre dve godine s ekonomskom i monetarnom krizom gorom od one 2008, nastavilo se korona zdravstvenom krizom, a sad se već naziru konture mogućih oružanih, kinetičkih sukoba s Rusijom pa posle i s Kinom. Svakako, sve će to prvo ići preko posrednika. Što je neko lepo primetio, NATO je spreman da se bori s Rusima do poslednjeg Ukrajinca.

No svi se ovi događaji na malom ostrvu u Atlantiku daju malo bolje razumeti u kontekstu velikih i značajnih gibanja koja pratimo po zapadnom i ne samo zapadnom svetu.

Da počnemo od jednog opšteg zapažanja. Mediji koje sad sve češće nazivamo korporativnim, polako ali sigurno pokazuju da su otupljene ideološke alatke koje osim propagande, uobličavanja, formiranja svesti nemaju drugih svrha. Istovremeno su, usled svoje osnovne funkcije, očuvanja vertikalne strukture moći, potpuno odvojeni od objektivne a sada i proverljive stvarnosti.

Danas, naime, sve manje gledamo televiziju, čitamo novine i slušamo radio. Informacije dobijamo u sirovom stanju zahvaljujući video-platformama: jutjub, bitpšut, brend nju tjub, odisi, ramble… Ili preko poruka na tviteru, telegramu, vajberu ili votsapu.

Tako i saznajemo da postoji decentralizovani globalni pokret protiv korona mera (obaveza vakcinacije, digitalni identitet i novac) koji predvode – kamiondžije. Sada smo već ušli u treću sedmicu protesta čije je epicentar glavni trg u kanadskom glavnom gradu Otavi. Sve se događa ispred monumentalne i velelepne zgrade parlamenta, moćnog simbola demokratije i političke snage naroda.

Narod je, eto, već tri sedmice na trgu i u okolini. Tu je i dalje parkirano nekih 500 kamiona, pa automobili, roštilji, muzika, ulični zabavljači, maske i transparenti s parolama, tako da sve to izgleda kao jedna velika dobrodušna zabava. Policija zabranila doturanje goriva kamiondžijama i pokupila (ukrali?) kanistere. Sutradan se pojavilo na hiljade građana sa crvenim kanisterima u rukama. Ne mogu ih sve pohapsiti.

U okviru ove akcije kamiondžije su blokirale i nekoliko važnih mostova i graničnih prelaza. Samo jednim od tih prelaza, Kuc na zapadu kontinenta, prođe 25% prometa između Kanade i Sjedinjenih Država. Ili, kao u ovom slučaju, ne prođe ništa.

Dve kanadske provincije su već najavile ukidanje mera, to su Saskačevan i Alberta. Ontario se predomišlja a za to vreme premijer države, vispreni Džastin Trudo se krije i samo se nakratko pojavio na sednici parlamenta. Napali su ga i njegovi i opozicija. Mukica se toliko potresao svim ovim događajima da je na pola govora vođe opozicije koji je bio upućen njemu, Trudou lično, ustao i izašao (pobegao?) iz sale.

Istovremeno, međutim, pratimo slične događaje u Australiji (Kambera), na Novom Zelandu (Velington), te u Evropi gde se kolone kamiona i automobila iz Francuske, Holandije, Nemačke pa čak i iz Rumunije slivaju prema Briselu, gde se za vikend očekuju veliki protesti.

Na putu ka Briselu kolone vozila su svratile do Pariza. Makron je poslao borna kola, policiju i specijalce da zauzmu Jelisejska polja i spreče proteste. Na njegovu nesreću, još je Napoleon svojevremeno znatno proširio te pariske bulevare da raja ne bi dizala barikade. To se sad Makronu obilo o glavu jer je upravo njegova policija ta što sad treba da diže barikade u tim preširokim bulevarima. O tempora, o mores, što bi rekli stari Latini, o vremena, o običaji! Ne može se danas više ni diktatorom na miru biti.

U isto to vreme, Kina, koliko vidimo, uvodi za svoje građane sistem digitalnog socijalnog kredita. Imaš jedan identitet, svi tvoji detalji od zdravstvenih do bankovnih su tu umreženi i za lepo ponašanje dobijaš kredite a za loše ti se oduzimaju. Onda na osnovu broja kredita možeš, ili ne možeš, da se upišeš na fakultet, dobiješ posao, oženiš ili odeš na odmor. Prst na tim dugmićima drži Komunistička partija Kine. Je li to ta budućnost protiv koje su digli danas glas kamiondžije i njihovi istomišljenici širom zapadnog sveta?

Društvena gibanja u svetu su sada već i više nego očigledna. Čitavi kontinenti su ustalasani a jedna istina je odavno svima poznata– para više nema! Štampali su pa i dalje štampaju. Pored toga, samo Britanija je otpisala devet milijardi funti potrošenih na beskorisnu, neadekvatnu korona zaštitnu opremu. To je samo zaštitna oprema i samo jedna zemlja. Australijska vlada je pre neki dan objavila da mora da baci pedeset miliona neupotrebljivih vakcina. Kanada je naručila preko 400 miliona vakcina. Imaju 40 miliona stanovnika. Deset komada po čoveku, ženi, bebi i starcu. Neko će to na kraju sve morati da plati. A taj neko je poznat, to smo svi mi što plaćamo poreze.

Britanija je, evo čitamo, najavila upad Rusije u Ukrajinu za 16. februar. Ovaj broj „Pečata“ izlazi 18. Prosudićemo sami tačnost ovih navoda. Međutim, važnija od samog datuma je politika hipertenzije koja se ubrizgava u naše društvene tokove. Svako ko je ikada pročitao barem jednu knjigu istorije zna da se ratovi pokreću kako bi političari, bankari, industrijalci, jednom rečju vladajuće strukture izašle iz krize koju su sami proizveli. Ništa lepše i bolje za Borisa i Džastina nego jedan lep rat u Ukrajini. Džo hologram Bajden se s tim planom verovatno slaže jer je, između ostalog, njegova popularnost sada manja od Trampove svojevremeno.

Treba možda ovde spomenuti i ulogu energenata, gasa i gasovoda u ovom kontekstu. Asad nije hteo da ustupi teritoriju Sirije za prolaz katarskog naftovoda. Šta se posle događalo u Damasku i okolini, videli smo. Severni ruski gasovod do Nemačke je završen. Amerikanci nude svoj gas iz škriljaca po višestruko većoj ceni, sprečavaju ruski tok političkim sredstvima. A sećamo se nemačkog teoretičara Fon Klauzevica i njegove maksime da je rat nastavak diplomatskih pregovora drugim sredstvima. Prethodna gasna ruta je bila preko Ukrajine. Šta li će se dogoditi u Kijevu ili možda Donbasu u sredu ili negde iza srede?

Kamioni i ljudi su na ulicama. Ideja i rešenja ponestaje. Vojni sukob ograničenog dometa i intenziteta izgleda poželjan kako bi se odvukla pažnja, zavele nove mere, spaslo jedinstvo NATO-a, promenio dobavljač gasa, opravdali troškovi, pokrenula privreda? A figure doktrine klimatskih promena nismo još ni stigli da postavimo na ovu geopolitičku šahovsku tablu.

 [/restrict]