БОЛ И СУЗЕ ЈАСЕНОВАЧКИХ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА

НАПОРИ ЗА УСВАЈАЊЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У НДХ

Скуп подршке иницијативи „Групе 10“ и „Групе 44“ посланика да Резолуција о усташком геноциду уђе у дневни ред Скупштине и Петиција грађана да подрже „Смиљину резолуцију“

Поводом Савиндана и Међународног дана Холокауста, препешачила је мајка Смиља Тишма, најстарији посланик, у својој 92. години читава три километра, на температури од минус три степена, са кецељом с натписом „Усвој резолуцију“, све од Владе Србије, преко Председништва до Народне скупштине, предводећи колону у борби за „Последњи пробој логораша Јасеновца“, дрхтећи од хладноће, али упорно носећи у својим прозеблим рукама предлог Резолуције о усташком геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима (1941–1945).
Заустављала се само на важним адресама државних институција да би уручила захтев да се Резолуција о усташком геноциду стави на дневни ред и омогући Влади, премијерки Ани Брнабић да до распуштања скупштине, 15. фебруара, „одблокира парламент“ и прекине „ћутање администрације“, те активирањем члана 48 стави на дневни ред Резолуцију о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, коју неколицина још живих логораша чека скоро 80 година! Све је почело 7. децембра када је „Група 10“ посланика својим потписима иницирала Резолуцију, за коју је, затим „Група 44“ посланика гласала по савести сва три пута, а међу њима су и потпредседник Скупштине Србије Радован Тврдишић, примадона Јадранка Јовановић, адвокати Комленски и Глишић, пуковник Торбица, шеф Одбора за КиМ Милован Дрецун, проф. др Ацковић из реда Савеза Рома Србије, Золтан Пек из Савеза војвођанских Мађара, потомак Јосипа Броза Тита Јошка Броз и други, али није достигнут магични број од 84 посланика да би се Резолуција усвојила, па је преостало само да Влада активира члан 48 и изврши своју дужност.

[restrict]

ПОДРШКА НВО Пошто у Парламенту посланици нису успели, укључиле су се и невладине организације да подрже „Групу 10“ и „Групу 44“ посланика и сачиниле Организациони одбор за подршку „Смиљиној резолуцији“. Под слоганом „Усвој резолуцију, не чекај“, изведен је митинг подршке 26. јануара, поводом Савиндана и Међународног дана Холокауста. У међувремену покренута је и Петиција грађана са јасном свешћу да је последњи час да се донесе Резолуција. На скупу подршке „Смиљиној резолуцији“ учесници су са Смиљом поднели захтев Влади, председнику Србије и Скупштини, да премијерка Брнабић активира члан 48 закона о раду Народне скупштине, пошто Влада није Народној скупштини у законском року од пет дана одговорила на захтев за изјашњавање, још од 7. децембра 2021. године, када је „Група 10“ посланика НС Републике Србије, овлашћених предлагача поднела „Смиљину резолуцију“, чиме је, тада, први пут након Другог светског рата, Резолуција о осуди усташког геноцида званично ушла у скупштинску процедуру. Међутим, ни из трећег покушаја није успела да дође на дневни ред ради усвајања.
Надлежни ресори, Министарство спољних послова, рада и борачких питања, правде и законодавства, ни до данас се нису изјаснили, иако је на захтев Народне скупштине Влада РС „Смиљину резолуцију“ упутила на мишљење ресорима 8. децембра 2021. Влада није реаговала, тј. дошло је до „ћутања администрације“ и „блокаде гласања у парламенту“.
Смиља Тишма показала је Србима инструктивни путоказ и храбро понела „крст распећа Србије“ у коју упиру прст да је „геноцидна“. Све то и не би била нека нова прича да Смиља Тишма није најстарији народни посланик, преживело дете логораш Јасеновца, оснивач Удружења преживелих логораша Јасеновца, и да то не чини у име свих нас, у својој 92. години живота!
„Смиљина резолуција“ је историјска шанса да се прекине злоћудни континуитет политике геноцида од Вражје дивизије 1914, усташког геноцида 1941, поратног Маспока, терористичких убистава које је спроводила усташка емиграција 1971, до 1991. и 1995, „Олује“ и „Бљеска“ и првог етничког чишћења у Европи након Другог светског рата, све до 17. децембра 2021. и „војног пакта“ Загреб–Приштина, по коме ће хрватски официри, који су изводили етничка чишћења, подучавати Косовске безбедносне снаге и преносити свој know how.
Смиља Тишма, најстарији посланик овог сазива Народне скупштине, преживело дете логораш Јасеновца и оснивач Удружења преживелих логораша Јасеновца, плакала је када су јој усташе масакрирале целу породицу док је, као дете, преживљавала страхоте, у јасеновачком паклу, али плаче и данас, у њеној Србији, испред Владе Србије, молећи премијерку Ану Брнабић да активира члан 48 и закаже седницу Народне скупштине. Плаче и испред српске Народне скупштине, где посланици не успевају да достигну број од 84 гласа и ставе на дневни ред и усвоје Резолуцију о усташком геноциду. „Смиљина резолуција“ треба да буде „громобран“ пред неком новом „Олујом“, можда већ на пролеће на Косову и Метохији, због незамисливог и неприхватљивог војног пакта Загреб–Приштина, војски које су у Другом светском рату запамћене као усташе и балисти, а 1990-их извршиле етничко чишћење над Србима протеравши их по 250.000.
Питање које одјекује – зар преживели логораши Јасеновца, једва покретни, у 92. години живота, морају да воде „Последњи пробој логораша Јасеновца“, пешаче и да плачу пред свима нама како би српска Народна скупштина осудила усташки геноцид? Докле ћемо чекати? Докле ћемо правити труле компромисе, заборављати и трговати за кластере с костима својих жртава? Докле ћемо окретати леђа и заборављати историју која нам се као бумеранг увек још крвавије врати?
Докле ћемо опраштати „усташлуке“ на фудбалским и другим спортским стадионима када навијачи садашње, европске Хрватске, скандирају „Убиј Србина – закољи Србина“?
Какву нам поруку шаљу? Да ли би Израел толерисао скандирање „Убиј Јеврејина – закољи Јеврејина“, да ли би Уједињене нације ћутале, да ли би Европа, чији је Дан Европе – Дан победе над фашизмом (9. мај), ћутала на то?

ЋУТАЊЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ Вешто вођена „политика геноцида“, која се спроводи од завршетка Другог светског рата до данас, условила је да институције система у титоистичкој Југославији, а потом и у Србији, и после 80 година од усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, не пристају да оно што се догађало у НДХ назову правим именом – геноцид. Појмом који садржи истину о правој природи монструозног истребљења Срба, Јевреја и Рома у НДХ, истину која је једна, јединствена и уверљива. Због „југословенства“ и да се „не вређају осећања Хрвата“ већ 80 година се, попут лудачке кошуље, тоталитарно намеће завера ћутања, а сада се и због „пута у ЕУ“ од Срба тражи самопорицање и прихватање замене улога, што ултимативно захтева да Срби буду „геноцидан народ у региону“. Видели смо и током обележавања стогодишњице Великог рата да су Кристофер Кларк и Маргарет Мекмилан, водећи историчари водећих светских универзитетских центара Оксфорда и Кембриџа, Сарајевски атентат и Гаврила Принципа означили као „српски тероризам“, оптужујући Србију да је „геноцидна“ у дугом историјском континуитету, чију „кулминацију геноцидности“ представља Сребреница јула 1995.
Давно против Срба покренут древни римски правни механизам забране сећања (Damnatio memoriae) употпуњен је дубоко укорењеном, утабаном, до најситнијих детаља разрађеном схемом политике геноцида, коју су примењивали империјални освајачи „цивилизоване Европе“, тадашњи европски хуманитарци, попут шпанских конкистадора који су у раном 16. веку пажљиво објаснили домороцима: „Ако не испуните своје обавезе, силом ћемо ући у вашу земљу и ратоваћемо против вас на све могуће начине… и инсистираћемо да све смрти и сви губици који проистекну буду ваша кривица, а не кривица њихових величанстава, као ни наша, нити ових коњаника који долазе са нама“, као што наводи Ноам Чомски у предговору за студију „Политика геноцида“ Едварда Хермана и Дејвида Питерсона.
Услов шпанских освајача није се само поновио век касније међу енглеским освајачима, који су тада досељавали Северну Америку, већ је врхунио у Независној Држави Хрватској и потоњој титоистичкој Југославији, која је тоталитарно захтевала „српско самоодрицање жртава на олтару братства и јединства“, да би у постпетооктобарској Србији политика геноцида, према чијем обрасцу од народа жртве треба произвести „геноцидне убице“, била водећи феномен у склопу хибридног, мрежног и мрежноцентричног рата који се води против Срба, са себи својственом бездушношћу и перфидном окрутношћу, упакованом у симулакрум „хуманитаризма“.
Политика геноцида водећа је форма рата против Срба, успостављеног као тотални рат, у чијем је средишту медијски рат. Медији у Србији су, као и банке и Музеј жртава геноцида, након 5. октобра 2000. експресно потпали под власништво, тоталну и тоталитарну контролу странаца, обавештајних служби и домаћих, локалних јањичара и тајкуна, у здруженом злочиначком подухвату брисања трагова страдања српског народа, где се рехабилитују усташе, а њихова психопатологија геноцидних убица приказује као „домољубље“. Број српских жртава проглашава се за „напухавање“ и „српску митоманију“. „Савршен злочин“ против Срба, Србије, и реалности – политика геноцида траје преко 100 година, а после 5. октобра настављена је и усавршена – у име „новог глобалног поретка“, „демократије“, „људских права“ и одвија се у савршеној синхронизацији с претварањем српског народа у „геноцидаше“ и слуђену гомилу, подвргнуту континуираној контроли ума, форматизацији и логистици перцепције.
У том контексту, од највећег је значаја стварање „црне легенде“, која се у случају домородаца америчког континента заснивала на конкистадорским изворима о жртвовању људи „вађењем срца живој жртви“ у астечким храмовима, а у случају Срба у креирању мита о геноциду у Сребреници, Рачку и сл. У оба случаја, најзначајније за политику геноцида је да народ жртва испише „признање о сопственој геноцидности“. Како то у својој изванредној студији „Древна Америка – Ко су заиста варвари“ доказује Бранко Вукушић: „Што се тиче жртвовања људи ’вађењем срца живој жртви’ у астечким храмовима, оно се искључиво заснива на ’доказима’ из конкистадорских извора. То су лажни, апокрифни ’кодекси’ – анали који су сликовито рађени на амате папиру, по узору на домородачке кодексе и књиге, које су потпуно уништене, сем неколико драгоцених изузетака. Због веће уверљивости радили су их још живи домородачки писари по инструкцијама свештеника у католичким школама за покрштавање.“ Црна легенда опстала је до дана данашњег, захваљујући орвелијанској контроли историје и замени теза, по којој се врши лоботомија и где „Срби морају да промене свест“ и буду дежурни кривци и „обележени негативци“.

ПИСМО СТОЛТЕНБЕРГУ Смиља Тишма упутила је и писмо Јенсу Столтенбергу, генералном секретару НАТО-а, захтевајући да поништи незамисливи војни пакт Загреба и Приштине, и подвукла да је Србија у Партнерству за мир, а да војни пакт геноцидних војски представља претњу по безбедност у „региону“.
Организациони одбор за подршку „Смиљиној резолуцији“, свестан политике геноцида над Србима, указао је у уводном обраћању у Медија центру, на конференцији одржаној 24. јануара, да је доношење Резолуције о усташком геноциду централно питање биолошког опстанка српског народа, упозоравајући на следеће: „Политика геноцидизације Срба стварни је узрок проглашења Републике Српске ’геноцидном творевином’ и увођења санкција Милораду Додику. Политика геноцида је у позадини и нове ’Бошњачке деклерације’, тј. ’Писма светским званичницима’, чији су потписници Раиф Диздаревић, Будимир Лончар, Латинка Перовић, Филип Давид, Соња Бисерко, Весна Пешић, Дубравка Стојановић, Динко Грухоњић, Мирко Кларин, Раде Радовановић, Александра Јерков и Азем Власи. Сведоци смо праве позадине забране учешћа светског шампиона у тенису, Србина Новака Ђоковића, на Аустралијан опен турниру, сличне судбине као ’расно неподобни’ Џеси Овенс, на Хитлеровој олимпијади у Берлину 1933.“
Србију деле још само два потеза од усвајање Резолуције: изјашњавање ресора и активирање члана 48 Владе Србије. Дакле, сада је историјски потез на кабинету Ане Брнабић. Остаје нада да ће Влада Србије активирати фамозни члан 48 и ставити Резолуцију на дневни ред, након 80 година од усташког геноцида и поставити браник стављајући тачку на даљу геноцидизацију Србије. Неопходно је овај циљ подржати, тако што ће свако својим потписом на петицији помоћи Влади и посланицима да у последњим данима овог сазива, до 15. фебруара 2022, „преломе“. Подржимо последњи пробој логораша Јасеновца! Да се не заборави и никада више не деси!

[/restrict]