АПОЛОГИЈА ЗЛА

МОЖЕ ЛИ НАД СРБИМА БИТИ ПОЧИЊЕН ЗЛОЧИН?

Шта нам говори чињеница да се у року од само неколико дана појављују две наизглед одвојене, а у суштини сасвим повезане приче – једна са западњачким величањем неспорног ратног злочинца из времена Другог светског рата и друга са оправдавањем неспорног ратног злочина над Србима?

По свему судећи, европске, западне, универзалне или какве год хоћете вредности које нам се пропагирају, односно намећу, укључују све осим Срба и српске нејачи. У ствари, све је очигледније да, по тим вредностима, сви заслужују пажњу, саосећање, бригу и негу, осим Срба и, шире гледано, Руса. Овакву судбину не доживљавају чак ни Палестинци, ни Курди.
Један од два доказа ових тврдњи којим ћемо се бавити у тексту је одлука Европске уније и Програма Уједињених нација за развој (УНДП) да се посвете обнављању куће ноторног балисте и нацистичког колаборационисте Џафера Деве у јужном делу Косовске Митровице која је у овом надлицемерном пројекту представљена као „један од најзнаменитијих објеката културне баштине“. Врхунац је план обновитеља куће, а самим тим и лика и дела Џафера Деве, да у том здању буде смештен „регионални центар за културу“.
Обнова се обавља у оквиру пројекта ЕУ под називом „Културно наслеђе као покретач дијалога међу заједницама и друштвене кохезије“ који, како се наводи, „доприноси стабилности и миру“, и у тесној сарадњи с „Министарством културе, омладине и спорта“ привремених институција у Приштини.
„Првог фебруара започели смо радове на обнови једног од најзнаменитијих објеката културне баштине у Митровици, куће Џафера Деве. Кућу су 1930. у старом градском центру сазидале аустријске архитекте и радници. Кућа представља западноевропску модернистичку архитектуру и карактеришу је спољашњи декоративни елементи“, наводи се у готово дирљивом саопштењу УНДП.
Али какво је то наслеђе и какву стабилност и мир оно може донети?

[restrict]

ХИТЛЕРОВ НАМЕСНИК Рођен 1904. у Митровици, Џафер Дева био је и пре Априлског рата 1941, према речима кустоса Музеја жртава геноцида Стефана Радојковића, познат обавештајним структурама Краљевине Југославије и још од 1936. већ се сумњало да је сарадник Абвера – обавештајне и контраобавештајне службе Вермахта коју је предводио чувени атлантиста у нацистичким редовима Вилхелм Канарис. По слому Краљевине Југославије, 1941, био је начелник косовско-митровачког среза. Војно-окупационом зоном Србије управљала је нацистичка Немачка преко Вермахта, а реч је о територији која је укључивала Банат и територију од Београда до Косовске Митровице и Подујева.
У првим годинама рата, испричао је Радојковић за „Спутњик“, био је задужен за Косовску Митровицу и у то време био је познат по злу, између осталог и по наредби из маја 1941. да се митровачким Јеврејима одузму некретнине, док је „већ у августу 1941. дошло до прве интернације мушкараца од 20 до 55 година старости у косовскомитровачки затвор“. „Све то немачка окупациона управа ради уз помоћ Џафера Деве и његових сарадника. Нешто касније оснива и нешто што се зове „Косовски пук“, а то је добровољачка милиција састављена од косовских Албанаца“, рекао је он.
Како се Дева показао као поуздан и ефикасан сарадник (што је и Хитлеров изасланик за Балкан Херман Нојбахер потврдио у својим дневницима), тако је и његова улога расла, па је у влади Реџепа Митровице постао министар унутрашњих послова и усмеравао је акције „Косовског пука“ иако није командовао на терену. „Косовски пук“ је, између осталог, одговоран за стравичан масакр над српским становништвом у Пећи почетком децембра 1943. године.
Управо је Нојбахер био иницијатор укључивања Девиног „Косовског пука“ у СС, где би био далеко кориснији, и формирања албанске дивизије у оквиру ове „злочиначке организације“, што је статус који је ова нацистичка паравојна формација добила после нирнбершког процеса.
Нојбахеров савет је узет у обзир и „Косовски пук“ је 1944. трансформисан и проширен у 21. СС дивизију „Скендербег“, која је чинила злочине не само над српским и ромским становништвом већ и над Јеврејима Призрена и Приштине, као и над Албанцима који су се противили сарадњи с нацистима, укључујући и покоље у Скадру и Тирани.
Као и бројни други осведочени нацистички сарадници и злочинци за које се испоставило да у епохи Хладног рата могу користити Вашингтону, и Дева је избегао правду овога света и склонио се у Сједињене Државе, где је умро 1978. године.
То је по ЕУ, бирократама из УНДП-а, али и приштинског „Министарства културе“ личност чије наслеђе треба неговати и које треба да симболизује „стабилност и мир“. Мир у којем је за Србе предвиђено само да почивају.
Од два одговора на питање како је до овога могло доћи, како су ЕУ и агенција УН себи ово могли да допусте – не зна се који је гори. Ако се ради о злој намери, онда би свима у Србији требало да буде јасно да од ЕУ и „међународне заједнице“ можемо очекивати само оно што нам је донео и Џафер Дева. Било да људи који спроводе тај план носе страна имена попут Валентина Инцка, Кристијана Шмита, Бернара Кушнера или Михаела Штајнера, било да имају „домаћа“ имена као што су Жељко Комшић, Бакир Изетбеговић, Хашим Тачи или Аљбин Курти. Други одговор, да их просто то не занима, да нису обратили пажњу и да их „не интересује на шта иду паре“ је подједнако лош по нас из разлога које сада не морамо објашњавати. У суштини, своди се на исто као и у претходном случају, само је пут до вечног почивалишта у миру за Србе за нијансу другачији.

АКРЕПОВ ОТРОВ Знате за ону причу са шкорпијом (изворно значење речи „акреп“ на турском језику) која је замолила жабу да је пренесе преко потока, па је насред пута убола својом жаоком осудивши и себе на смрт, јер јој је „таква природа“? Е па таквих акрепа је пуна и Србија, а посебно су концентрисани у неколико аутошовинистичких медија међу којима се истиче „Данас“, у власништву „Јунајтед групе“. Акреп који шири отров без обзира ко ће настрадати је и новинарка поменутог листа Јелена Диковић, потписница вероватно најскандалознијег текста који се појавио у „србијанским“ медијима у последњих, рецимо, десет година.
Пишући под насловом „Од борбе за преживљавањем Фадиле Мујић створила се фама о масакру“, она и медиј који јој омогућава да ради чине с Насером Орићем и његовим кољачима исто, ако не и горе, што и ЕУ, УНДП и „косовско министарство културе“ чине са Џафером Девом. Ради се о релативизацији сведочења једне „Мајке Сребренице“ о покољу над Србима у селу Кравица на Божић 1993. године. Већ наслов је довољно скандалозан јер се ту брутални ратни злочин представља као „борба за преживљавањем“, а неспоран покољ најбруталније мучених и убијених 49 Срба, међу којима је најмлађи имао само четири године, представља као „фама“, тј. „лаж“.
Још је већа срамота што власници, уредници, па и новинари дневника „Данас“ по свему судећи мисле да је у реду да, ако огладните, упаднете некоме у кућу, мучите га, запалите и опљачкате, што је био случај с Негославом (80) и његовом непокретном супругом Кристином (81) Ерић у Кравици. Јер прича Фадиле Мујић није, како се чини на први поглед, прича о једном ужасном покољу, него о, како пише „Данас“, „ужасима у којима се налазило становништво Сребренице – без хране, без било каквих услова за живот“. Фадила, Насер и сви други који су на тај Божић упали у Кравицу нису имали право само да покољу житеље тог братуначког села, него би, да су били за нијансу гладнији, оправдано могли и да их поједу. И све би било у реду, јер се ради о Србима.
„Данас“ иде корак даље, па злочин у Кравици оправдава злочином који се догодио две и по године касније: „Иако је Мујић доживела огромну трагедију (у рату је изгубила мужа, девера и два сестрића, као и свекрву која се води као нестала) и преживела ужасе, српски медији су из њеног интервјуа, који траје сат времена, извукли само део о Насеру Орићу.“
„Данас“ иде и два корака даље па причу о несрећној судбини Фадиле Мујић, која је због глади морала да присуствује клању Срба на Божић, подупире изјавом Мурата Тахировића, председника бошњачког Удружења сведока и жртава геноцида, иначе борца злогласног Петог корпуса Армије БиХ чији је предводник још злогласнији Атиф Дудаковић, који се сумњичи за проневеру стотина хиљада конвертибилних марака („Дневни аваз“, 16. 5. 2019), и од којег су се дистанцирале чак и „Мајке Сребренице“ („Дневни аваз“, 14. 5. 2019), али му медији „Јунајтед групе“ и даље све верују. „Алах да их сачува и награди“, како рече Мујићка у спорном интервјуу за свог „славног команданта“ Насера.

[/restrict]