Жвакање украјинског кактуса

Док су Русија и Европа чекале писане одговоре Вашингтона на захтеве које му је Москва упутила средином децембра прошле године, САД су непрестано подгревале антируско расположење

Запад у украјинској кризи подсећа на животињу која једе кактус и убада се на бодље, али наставља да га једе, оценио је прошле недеље Константин Гаврилов, шеф руске делегације на бечким преговорима о војној безбедности и контроли наоружања. Он је прокоментарисао и најаве да би Москва могла да буде кажњена искључивањем из међународног платног система СВИФТ. „Искључити Русију, са њеном нафтом, гасом и свим осталим? Да ли су они озбиљни? Од почетка је јасно да је то покушај застрашивања, а када виде да нико није застрашен, кажу – па добро, онда нећемо то“, поручио је Гаврилов. То је била реакција на изјаву портпаролке Беле куће Џенифер Псаки о томе да САД и даље разматрају могућност искључивања Русије из СВИФТ-а у случају „инвазије на Украјину“. На то је реаговао и немачки вицеканцелар и министар економије Роберт Хабек, поручивши да би то била екстремна мера и да нема смисла нагађати о „апстрактним санкцијама“.

ИЗБАЦИВАЊЕ ИЗ СВИФТ-а – КОРАК РАВАН ОБЈАВИ РАТА Не чуди реакција потпредседника немачке владе, имајући у виду да управо Европа, а највише Немачка, сарађује с Русијом на економском плану, укључујући испоруке енергената од којих зависи привреда ове земље и социјални и животни стандард њених грађана. И када Псакијева каже да „САД разматрају“ избацивање Русије из система СВИФТ, то звучи као да Вашингтон о томе сам одлучује не марећи превише за интересе својих савезника. А јасно је, при томе, да Американци не би овим мерама били погођени на исти начин као Европљани, имајући у виду да њима од Русије не зависи много. Док би ЕУ и њене чланице ове мере осетили веома болно. Тада би Гаврилов могао да говори не само о „једењу кактуса“ већ и жилета. С друге стране, руски стручњаци још раније су оценили да би избацивање из СВИФТ-а представљало корак раван објави рата. То би био и удар на сваког грађанина РФ, па би било јасно да је пређена црта након које нема повратка. Зато би и Американцима и њиховим савезницима било боље да се посвете решавању нагомиланих проблема у односима с Москвом и тако бар мало смање количину кактуса на свом менију.
Исто тако, упркос сложеној унутрашњој ситуацији, немачка влада и даље покушава да балансира у украјинском питању. Иако су у владу ушли политичари, укључујући и нову шефицу дипломатије Аналену Бербок, који немају много лепих речи за Москву, позиција Берлина и даље се може сматрати умереном и уздржаном, али је питање колико дуго ће таква и остати. И то је, међутим, било довољно за разочарање мајданских власти у Кијеву – ваљда су очекивали да ће с уласком зелених у немачку владу почети „блицкриг“ на Москву. То се није десило, па је кијевски министар спољних послова Дмитриј Кулеба претеће изјавио да ће „Украјинци деценијама памтити“ одбијање немачких власти да им испоруче оружје. Кулеба, баш као да наступа с позиције велесиле, оценио је да изјаве из Немачке нису у складу с њеном исказаном подршком.
Претходно је немачки канцелар Олаф Шолц, који покушава да очува колико-толико балансиран приступ и континуитет са својом претходницом Ангелом Меркел, поручио да Берлин неће мењати став, односно неће испоручивати смртоносно оружје Кијеву. „Вашингтон пост“ је нешто пре тога објавио да је америчка администрација одобрила Естонији, Летонији и Литванији да испоруче Украјини америчке преносне противоклопне системе „џевелин“ и противваздухопловне „стингер“, али је Шолц био јасан да Немци у томе неће учествовати. Из истог разлога као и када је у питању економска сарадња и питање искључивања Русије из СВИФТ-а, и у овом случају Шолцу је јасно чему воде испоруке „леталног наоружања“ Кулеби и његовој сабраћи и да је то додавање још једног фитиља на украјинско буре барута. А последице ће сносити Немци и цела Европа.

САД НЕ ПРЕСТАЈУ ДА ПОДГРЕВАЈУ АНТИРУСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ Еволуција западних испорука наоружања Украјини веома сликовито описује целину дешавања у овој несрећној земљи. Након противуставног, крвавог државног преврата у фебруару 2014, одмах су се јавили јастребови у САД и другде на Западу, са захтевом да се „украјинској демократији“ пошаље све неопходно за рат – не само против Крима и Донбаса већ и против Русије. Како је то супротно међународном праву и могло је да доведе до руске војне интервенције широких размера и оконча мајдански пројекат у самом старту, ова идеја је ипак одбачена. И билатерално, и у оквиру НАТО-а, усвојена је формула „испорука нелеталног оружја и војне опреме“, па су украјинским младићима на фронт почели да пристижу ћебад, униформе и „ланч пакети“ које су савезници ослобађали из својих залиха. Украјински војници нису били пресрећни квалитетом ове помоћи. Отворено су говорили да им то више личи на отпад.
Затим је администрација Доналда Трампа, сумњиченог за „блиске везе“ с Русијом, ипак започела унилатералне испоруке „смртоносног наоружања“, пре свега поменутих система „џевелин“, док је Турска нешто касније продала Кијеву и своје наоружане дронове „бајрактар“. И тако је то почело, па сада сви заједно кусају кактусе у украјинском сосу и љуте се на Шолца што им се не придружује, већ би он радије на кобасице уз пиво, па да договара нове послове с Владимиром Путином. Но по свему судећи и њему се смеши бодљикави вегетаријански оброк.
За то ће се постарати прекоокеански пријатељи и њихови помагачи из ЕУ и НАТО-а. Док Русија и Европа чекају писане одговоре Вашингтона на захтеве које му је Москва упутила средином децембра прошле године, САД не престају да подгревају антируско расположење. Знајући да није могуће у изборној години званично и у писаној форми изаћи Русима у сусрет (у новембру су амерички парламентарни избори), администрација председника Џоа Бајдена затражила је од Москве да – америчке одговоре не објављује јавно. Како је приметио и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, ово је чудан захтев, имајући у виду да су руски захтеви јавно доступни и објављени у свим медијима: међу осам предлога су не само непримање Украјине у НАТО већ Москва тражи и да територије других држава не буду коришћене за припрему напада на Русију или САД. Зато је веома важно да читав свет види да ли Америка то прихвата – и зашто не.
Заиста, тешко да има ишта логичније од тога да се Американци и Руси обавежу да неће припремати агресивна дејства једни против других, користећи територије других држава. Било да су то Литванија, Летонија, Естонија и Пољска, било Куба или Венецуела, о чему се све више спекулише у западној јавности. Ако Вашингтон одбије ову тачку предложеног споразума без ваљаног образложења (а таквог тешко да може бити), онда су Москви развезане руке да своју безбедност штити на начин за који верује да је најбољи, користећи сва, а не само дипломатска средства која су јој на располагању. Тада би било јасно ко је за све то одговоран и ко је одбио да пружи гаранције безбедности. И тешко би било објаснити – у чему је разлика између Венецуеле и Украјине, ако је Вашингтон, позивајући се на документе ОЕБС-а, прокламовао формулу да свака држава суверено и слободно бира и одлучује о савезништвима и безбедносним аранжманима. А још би теже за САД и Запад било да објасне зашто одбијају други принцип из истог ОЕБС-овог пакета – да нико не сме да јача своју безбедност на рачун безбедности другог.

БЕЛА КУЋА НЕ ЖЕЛИ ДА ДАЈЕ „ОБЕЋАЊА“ Ако је, међутим, судити по најавама портпаролке америчког председника, Вашингтон ће понудити својим савезницима да наставе своју политику жвакања кактуса у Украјини. „Изложићемо писмено озбиљну забринутост коју ми, савезници и партнери, осећамо поводом деловања Русије, као и идеје о томе како можемо реално да ојачамо осећање безбедности једни према другима у будућности“, поручила је Џен Псаки и појаснила да то подразумева повећање транспарентности, смањење ризика, напредак контроле наоружања и јачања поверења. То, међутим, како је нагласила, не подразумева „обећања о суверенитету Украјине и њеног права о чланству у НАТО-у“, јер таква обећања САД не намеравају да дају. „Ми такође намеравамо да кажемо о томе шта нас забрињава и да поновимо низ одлучних изјава које сте чули од председника и државног секретара (Ентонија) Блинкена“, нагласила је Псакијева.
Другим речима, амерички писани одговор неће, супротно ономе што Москва захтева, садржати ишта што би обавезивало Вашингтон. То би, могуће, упркос томе што Бела кућа не жели да даје „обећања“, замрзло бар на неко време евентуално приступање Украјине НАТО-у, чиме би се добио простор за даље разговоре. Али подстакнуто испорукама америчког „смртоносног наоружања“, не би замрзло кијевске планове и амбиције да силом овлада простором Донбаса, што је увертира за сукоб.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.