Зечевизија – Пантеон Срба на филму

Изузетно је важан повратак сачуваном, више или мање солидно конзервисаном и доступном наслеђу српског филма у години у којој смо прославили његову 110. годишњицу. У том контексту ваља сагледати скроман, али хвале вредан покушај Александра Ердељановића да на једном месту сакупи и представи плејаду од 110 ликова српске новије историје: симболично, за сваку годину по један!

Има ли узвишенијег задатка који пред себе може да постави Српски филмски архив осим да једном заувек састави и прикаже неку врсту националног Пантеона на филмској траци, дакле дугометражни документарни филм у коме бисмо, попут једног узвишеног сабора, могли да видимо најважније наше претке забележене на целулоиду? Нема. На то што још није учињено за више од шест деценија постојања онога што се још назива Југословенска кинотека (упркос чињеници да већ четрдесет година не постоји Југославија) подсећа нас вредан напор људи из Кинотеке (конкретно, управника њеног архива Александра Ердељановића) да неколико дана пред нову 2022. годину састави и прикаже једну скромнију, али ипак прву „кућу славе“ Срба на филму! Догодило се то управо на 110. годишњицу нашег филма (коју је Печат обележио нешто раније, због поклапања с првом пројекцијом), али ипак на време и с „јаким разлогом“, 28. децембра 2021. Управо тада је падала годишњица премијере првог српског дугометражног играног филма Живот и смрт бесмртног вожда Карађорђа Светозара Боторића и Чича Илије Станојевића, али и рођења организоване српске кинематографије 1911. с прва два целовечерња играна филма и још преко двадесет других наслова, што је сврстава далеко испред свих других кинематографија на (како би рекли амерички геостратези) „Западном Балкану“. А ово се није догодило случајно. Само неколико месеци после Париза филм је виђен у Србији једног новог доба, а створен у потпуно другачијој, препорођеној и Божјим чудом васкрслој у „златној деценији“ 1904–1914, коју је Милан Грол назвао – „Перикловим добом“. Ове две чињенице – рађање филма и Нове Србије – у непосредној су и иманентној вези.
Тиме, заправо, почиње права историја српског филма.

„ПЕРИКЛОВО ДОБА“ Новија српска историографија даје потпуни основ за такву тврдњу. Овде се нећемо шире бавити научном анализом описаног „златног доба“ (као што то, на пример, Ковићева антолгија Срби 1903–1914, историја идеја, 2015, а нарочито студија Слободана Антонића Слика једног доба у њој), мада своје погледе увелико оснивамо управо на њима. Српски филм није пао с Марса, нити се ручак у отменом хотелу „Париз“ на Теразијама, средином 1911. године, на коме је Светозар Боторић основао српски филм, десио тек тако, него је био директна последица општег полета и замаха политичког, економског и културног преокрета који се догађао у овом периоду. Од тог момента српски филм се може посматрати као апсолутни и независни органски континуитет. Кад кажем органски, подразумевам најмање његова три витална органа – политички, економски и уметнички – мада постоје и други, од којих је онај војни не мање важан. Овим чињеницама до сада није придаван значај који заслужују. Однедавно управо оне одређују главни курс у проучавању српског филма. Све сада добија сасвим другачији изглед и тумачење; тек од овог тренутка се наш кинематограф може читати у светлости ослобођене историје.
Српски филм је, дакле, рођен у тренутку у коме је „Унижена свест проговорила управо тада смелије него икада. Као да је нека виша сила кретала духове“, пише Слободан Јовановић. „Полет каквога није било кроз читаво столеће настао је одједном у свима областима народног живота. Спољни свет, на пример, није могао да схвати уздизање привредне снаге Србијине као преко ноћи. Време културног и националног животу у престоници остварило је … ’Периклову еру’ под скиптаром краља Петра. Цветање уметности испољавало је опште тежње одуховљења, очишћења и усправљања у свему. То је време бујања живота, плаховита ера, коју одликује набрекло самопоуздање, снага коју данашње поколење тешко може да разуме.“ Оваква духовна клима као да се директно односи не само на филм Карађорђе него на укупно Боторићево предузеће 1911–1914. Цело то доба се може читати у духу „изузетне набреклости снага“, као што каже Милан Грол, „изузетно инстинктивног саосећања национално и социјално једнородне масе и изузетно самопоуздање са којима она увек наступа када се осећа раме уз раме“. На такву публику могао је у потпуности да рачуна први српски продуцент Боторић, Пашићев најближи друг и партијски саборац, истакнути предузетник у чијем се најужем пољу интересовања нашао филм. Он је у свом теразијском хотелу „Париз“ крајем 1908. установио први стални биоскоп у Србији, али је још 1911. постао и „главни заступник за Србију и Бугарску највеће светске филмске куће ’Браћа Пате’ (Pathe Freres) из Париза. Тада је стекао ексклузивно право не само на приказивање њихових филмова, односно продају пројекционих апарата и прибора за биоскопе“. Осим Карађорђа, „активни кинематографски продуцентски рад Светозара Боторића у периоду 1911–1914. чинило (је) преко двадесет наслова, од којих су два били најстарији српски и балкански играни филмови“, пише Ердељановић. „Ако је једна Мађарска, с више од пет стотина остварења у немом периоду, организовану производњу играних филмова започела 1912, Бугарска три године касније, а Хрватска као део Двојне монархије тек 1917, било је право чудо што је аграрна Србија још 1911. године снимила прва два домаћа, али и балканска играна филма… У бурном периоду од 1911. до избијања Првог светског рата 1914. у њој су радила четири филмска предузећа (Светозара Боторића, браће Савић, браће Цветковић и Ђоке Богдановића), остављајући за потомство најмање три играна филма и преко шездесет кратких или дужих документарних остварења.“ Ово су капиталне чињенице, које сведоче о стању „кинематографске свести“ у српској државној заједници до почетка Светског рата. Па и после уласка Србије у рат.

МИШИЋ НАРЕЂУЈЕ: БУДУЋНОСТ СЛИЦИ! Још 1914. Србија, међу првима у Европи, почиње организовану производњу ратног филма, а кроз цео овај бурни период рађа се српска војна кинематографија, са потпуном свешћу о важности филмовања „да би се важнији борбени моменти сачували за будућност у слици“, како пише у наређењу које је потписао ђенерал Живојин Мишић, у својству помоћника начелника Ђенералштаба српске војске 24. августа 1914. године, у завршници Церске битке, што се сматра почетком наше војне кинематографије, коју српски Ђенералштаб поверава Ђоки Богдановићу и руском сниматељу Самсону Чернову. С ратним искуствима из балканских ратова (других на тлу Европе није било до 1914!) ова двојица стоје на почетку следећег поглавља у развоју српског филма (1914–1918), у целости организованог од Врховне команде (од 1916. „Кинематографске секције српске војске“, основане на Крфу), јединственог и по томе што је међу првима Србија схватила важност и потребу бележења и чувања ратног филма. Филмови које су снимили српски војни сниматељи Стојадиновић, Михаиловић Африка и други постали су доцније део филмске епопеје Пожар на Балкану (1930) и њене звучне верзије Голгота Србије (1940), најважнијих филмова редитеља и писца Станислава Кракова у међуратном периоду, о чему сам овде више писао. Од рађања српског филма до почетка Другог светског рата 1941. није било прекида у животу организоване српске кинематографије, па ни до 1944. и 1945. године, које је авнојска историографија упорно и консистентно наводила као године рођења српског филма, све у циљу успостављања неке насилне симетрије према другим народима и декретом створеним кинематографијама бивше Југославије. Није тада и тако почело.

ЗА СВАКУ ГОДИНУ ПО ЈЕДАН Зато је од огромне важности повратак сачуваном, више или мање солидно конзервисаном и доступном наслеђу српског филма у години у којој смо прославили његову 110. годишњицу. У том контексту ваља сагледати скроман, али хвале вредан покушај Александра Ердељановића да на једном месту сакупи и представи плејаду од 110 ликова српске новије историје: симболично, за сваку годину по један! Тим поводом приређени су предавање и пројекција филмског материјала који је монтиран специјално за ову прилику. Нешто преко сат дефиловали су пред нама савременици појаве кинематографа, живи отисци које нам је оставило својство филма „да од труљења сачува време“, у чему је његову онтологију пронашао отац савремене теорије филма Андре Базен. И заиста, као да је пред нашим очима васкрсао величанствени сабор наших предака, издвојених и заувек утиснутих на целулоидну траку попут оних које је средњовековни зограф живописао на зидовима задужбина или по галеријама познијих дворова, с једном фасцинантном разликом: ови ходају, јашу, смеју се, говоре, обраћају се својим потомцима, неки и певају! Личности јавног, политичког, војног, привредног, културног и уметничког живота једне земље, њих више од стотину на броју, in corpore, државници као Пашић, Љуба Давидовић и Слободан Јовановић, све четири српске војводе – Путник, Степановић, Мишић и Бојовић и један француски, „почасни војвода“, маршал Д’Епере, генералитет предвођен Јуришићем Штурмом, „гвозденим“ Живковићем, Јанковићем, Хаџићем, Васићем, Зечевићем, до плејаде хероја Танкосића и Војводе Вука и последњег добровољца који је свој живот положио за нас, па до странаца и иновераца Вајферта и Рајса, који су задужили Србију и уписали се у њен Пантеон. Не могу их све овде ни набројати из страха да неког од наших отаца не пропустим и да ми не промакне неко важно лице корпоративног српског збора, научника, писаца, песника и глумаца, да и филмских глумаца и глумица, којим нас је заувек окружио кинематограф.
А пре свих, краљ Петар I Карађорђевић, отац савремене Србије, „под чијим је скиптаром“ започео овај златни век, са члановима династије, синовима Ђорђем и Александром, ћерком Јеленом, удатом за руског великог кнеза Јоана Романова, братом Арсеном, снајом Маријом, унуком Петром II, братанцем регентом Павлом и његовима. Сам краљ Петар I био је велики поклоник кинематографа и унеколико добротвор првог српског уметничког филма посвећеног, као и бесмртно Његошево дело, „Праху Оца Србије“. Био је међу првима који су видели овај филм, а захваљујући службеној ревности једног од његових ађутаната, знамо и када и где: „23. октобра 1911. између 21.15 и 22.15 у престоној дворани“, где је био смештен и први филмски пројектор у власништву Његовог величанства, „Ернеман“, који се још може видети у једном београдском фундусу. Уз све то још и овај куриозум: за сваку филмску пројекцију на двору добијао је краљев лични кино-оператер, иначе први српски филмски сниматељ из овог херојског доба Славко Јовановић, по – здрав дукат! За иначе штедљивог краља био је ово значајан издатак, који је уводио у лични трошковник, ван „цивилне листе“, што показује и колико је краљ Србије високо ценио филм! Детаљ, али важан у контексту сећања на владара у чијем се окриљу, у земљи Србији, родио кинематограф.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *