Зечевизија – Нечисти и чисти српски филм

Како је настала теорија о нечистом филму Андре Базена, која је за разлику од тежњи филмске елите тог доба, заговарала чисти филм, ослобођен сваке примесе других уметности, нарочито књижевности и позоришта (филм им је предуго плаћао данак) и какве то везе има са серијом Нечиста крв управо емитованом на РТС-у

Некако у исто време кад се завршавала серија Нечиста крв појавила се у издању Радио телевизије Србије књига-сценарио старог нашег филмског аса Војислава Воје Нановића под истим насловом да нас подсети да су филм и серија настали на основу овог рукописа, који је деценијама чамио на дну последњег ормана у спремишту званом „Трезор“, далеко, миљама далеко, од ординарних глупости којим нас је све време засипао и још засипа серијски играни програм Јавног сервиса Србије, истичући, с поносом, како ударнички пребацује све произвођачке норме. Још од половине седамдесетих година прошлог века ширила се о овом манускрипту фама, коју је, ако не покренуо, оно бар појачао Живојин Павловић, изјавом која сада стоји штампана на полеђини овог издања: „Морам рећи да је то био један од најбољих текстова рађених према литератури које сам прочитао. Он (Нановић, Б .З.) је успео да од свих творевина Боре Станковића испреплете драматичну и узбудљиву породичну хронику која се простире кроз време од пола века.“ Жики су, међутим, тада утрапили Давичову Песму, он шта ће куд ће, а Нановићеву филмску „плетисанку“ бацили натраг у прашину архива, где је још наредних пола столећа чекала да је пронађе редитељ Милутин Петровић (питање је да ли би се и то догодило да није успомену на чудесни рукопис чувала уредница „Трезора“, јединствена Бојана Андрић). Тако је некако настала актуелна Нечиста крв да нам покаже медијску суштину сваке, не само добре телевизијске серије, коју нам је још давно открио Андре Базен.

БИНЏ ПРОТИВ ШЕХЕРЕЗАДЕ „Филм у наставцима у ствари се враћа старим структурама бајке“, пише отац модерне теорије филма Базен поводом првих Фејадових немих серијала, на чему је никла савремена „Нетфликсова“ империја. „Аутор и гледалац су били у истом положају, у положају султана и Шехерезаде. Да је Шехерезада све одједном испричала, султан, суров као и публика, погубио би је у зору. И султан и публика осећају потребу да на њих зачараност делује кроз своје прекиде, да уживања у слатком очекивању приче која замењује сваколики живот, а овај је онда само продужено решење сна.“ То објашњава одакле мазохизам масовног гледалишта и зашто не гађамо телевизор нечим тежим од папуче кад нас сваки час заскоче рекламе. Од чега би, уосталом, живела сва недељна ревијална ТВ штампа него од одгонетања заплета и енигми будућих епизода? „Бинџовање“, које је ушло у моду са ковид локдауном, трајаће колико и пандемија, дакле заувек, али серија умрети неће, као ни Шехерезадина чаролија. Категорички императив наставка постао је тековина електронског доба и ту дејствују километри књижевних творевина као драгоцена сировина свуда, осим у нас. Ево сад једног супротног примера и не кријемо задовољство што је тако. Последњу епизоду телевизијске Нечисте крви гледало је у новогодишњој ноћи – преко два милиона гледалаца!

НЕЧИСТИ ФИЛМ УМЕСТО ЧИСТОГ ФИЛМА Малочас поменути Андре Базен прорекао је давно још нешто битно за покретну слику засновану на литератури. Говорећи о намери Робера Бресона да на филм дословно пренесе Бернаносов роман Дневник сеоског свештеника (1951), Базен одаје признање редитељу што „има намеру да се књиге држи страницу по страницу, уколико не и реченицу по реченицу“, дакле „да филмским језиком напише скоро истоветно дело, чију трансцеденталност признаје a priori“. Tако је некако настала Базенова теорија о нечистом филму, за разлику од тежњи филмске елите тог доба, која је заговарала чисти филм, ослобођен сваке примесе других уметности, нарочито књижевности и позоришта, којима је филм предуго плаћао данак. За разлику од њих, Базен је тврдио како је писана реч ближа филму од многе слике и да прозни састав, ако се строго поштује, доноси покретној слици чисту добробит. Ова расправа траје и данас, нарочито поводом екранизације познатих романа. Вечито схоластичко питање да ли је књижевна вредност верно преточена у покретну слику или је изневерен пишчев дух није се, за дивно чудо, поставила поводом Нановићеве адаптације Станковићевог дела нити поводом екранизације Нечисте крви Милутина Петровића чак ни после емитовања другог дела истоимене телевизијске серије, коју је режирао Дејан Станковић.
Нановић је поступио сасвим супротно Базену. Тек после читања његовог сценарија за Нечисту крв, односно књиге РТС-а о којој је овде реч, јасно је да камен на камену није остао од приче Боре Станковића. Главна личност по којој се овај роман помиње, Софка, уопште се не појављује до самог краја серије, а и тада је готово неприметна (углавном захваљујући лепој али немуштој глумици). У филму, сачињеном од првих пет епизода, Софке уопште и нема. Многе „носеће“ личности Борине лозе, као чувени Митке из Коштане изгледају сасвим другачије него у традиционалном издању. Неким Бориним личностима нема ни трага, а уводе се нове, које Бора није ни сањао, а камоли написао. Шта се десило? Како је онда могуће да се догодило оно што смо овде закључили: „У овом филму је готово цео Бора, сав сплет унутрашњих мотива који покрећу полифонију испреплетаних страсти која управља људским животима. Богата и заносна слика једне епохе, саткана од пажљиво одабраних и вешто употребљених детаља твори главни ток трагичке радње. Петровић следи камерну, сведену варијанту једне историјско-психолошке саге. Цело Борино Врање је једна старинска, удобна али затворена кућа, удаљена, подсвесна слика материце и изгубљеног раја, која слути поновно рођење. Сав Бора и цео овај филм је у пригушеној жудњи за слободом која не преза од греха. Не. Грех је њена главна противречност.“

РИТАМ ЉУБАВНЕ ГРОЗНИЦЕ Извор овог греха и средишњи мотив целог Бориног дела јесте подивљала али осујећена страст, заправо пожар страсти, који пламса уздуж и попреко. „Читаво књижевно дело Боре Станковића је једна очајна песма незадовољене страсти“, сматра Даница Петровић. Скерлић долази на исто, после помне анализе целог Боре: „На његовој поетичкој лири нема много жица. Он зна за љубав – страст, источњачки заносан дерт и болни севдах, љубав-олују, љубав-страдање, божанску болест коју су стари описивали, која сажиже и уништава. Цело његово дело је, како вели Јован Дучић ‘једна велика љубавна грозница.“ То је знао и Воја Нановић.
Сценариста је, прво, темељно и детаљно прочитао све што је Бора Станковић написао. Није му остала непозната ниједна ситница његовог опуса, ниједна арабеска Борине прозодије. Дуго је размишљао и размештао мноштво раздвојених ликова, појава, догађаја, разумевања, слутњи; тражио смисао, завршну слику овог фасцинантног призора. Кад ју је пронашао, решио је да је поново, на свој начин, сложи. У ствари, Нановић је поступио као сваки прави структуралист. У једној својој полемици са Роланом Бартом, чешки структуралист Лубомир Долежал дефинисао је структуралистичку делатност прво као деструкцију, дакле потпуно раздвајање саставних делова неке целине, а затим реконструкцију, значи помно састављање неке друге целине од истих саставних делова. Тако се открива принцип структуре, целине која се не позива ни на шта друго осим на себе саму. То је, уједно и смисао структурализма као самосталне тековине. Тако је, дакле, поступио Воја Нановић и на тај начин цео Борин свет растурио и поново саставио, али да добије жив, истинит призор на екрану пре него филмски превод Бориног писаног света. Поступак јединствен и чудесан, поетски и уметнички par excellence. Софкин микрокозам откривен је пре него што се Софка и појавила, узроци моралне пропасти њеног оца у потпуности расветљени још са хаџи Трифуном, родоначелником овог света, који се код Боре једва и помиње. Нова филмска целина састављена је од самосталне парчади огледала разбијеног у стотину комада да би се постигао нов, неочекиван рефлекс дубоке историје Истог. Чак и одсуство трансцендентног, које Бори оправдано замера Никола Милошевић, надомештено је метафизиком православног звона, које се јавља као велики знак о коме код Боре ни помена нема. Са метафизиком звона Борино небо не изгледа више тако празно као што се чини Милошевићу. Још Нановићеве семантике има на линији дубљег и тачнијег разумевања Нечисте крви као великог, ослобођеног знака.

НОВА ДИМЕНЗИЈА Срећом, све ово је на време схватио Милутин Петровић и решио да ништа не дира у Нановићевом тексту. Првих пет епизода режирао је сам и то је једна самостална целина, која се заиста не позива ни на шта друго осим на себе саму, дакле уметничка структура у својој пунини. Тиме је неопозиво затворен Борин свет и сваки додатак је сувишан. Што ће се иста мука поновити у наредним генерацијама, укључујући и Софкину и Томчину, више не утиче на исход овог предузећа. Зато у наредних пет епизода „шлајфује“ исти погон и све се непотребно понавља. То је један прилично блед и излишан, уз то и конфузан свет. У додатном времену Нечиста крв се расипа, нови ликови долазе и одлазе без припреме и развоја, све се губи, време као да јурца уместо да се „пење“ ка финалу. Можда у томе има удела и оно што су неки критичари, попут Скерлића, замерали Бори да му је крај Нечисте крви испао некако „згужван“ и збрзан (а то све стога што је, кажу, журио да штампање романа што пре заврши, јер му је понестало пара, па је избацио три последња поглавља). Зато „догађаји нагле, ствари се врше без психолошког правдања, у суноврату“, пише Скерлић. Нановић је можда и због тога сасвим изменио крај романа и дописао неке делове о којима се може дискутовати (Томча доводи инвеститоре, хоће да индустријализује чаршију, уведе капитализам у касабу, о чему размишља Нановић, не Станковић). Осим тога, инвентар нових ликова и типова тешко се прати јер се брзо јавља и још брже нестаје, што појачава утисак нецеловитости. То, дакле, више није структура него њен непотребни одливак, наставак, суплемент. И ту се, сасвим на крају, враћамо Базеновој идеји о нечистом филму.
Није нечисти филм увезени књижевни инвентар него поштовање унутрашње кохеренције дела, његове „поетске климе“, његових доминанти. Зато Базен не да на Бресона у читању Бернаноса, а ми Нановића у писању Бориног Врања. Ако је тачно да је главна мисија филма у масивном стварању емоција, онда је Нановић потпуно успео у својој реконструкцији и то користећи нечисте Базенове алате; дијалоге (којих код Боре има очајно мало), драматургију сукоба на свим равнима и коначно, рецепцију тих литерарних средстава. „Дневник сеоског свештеника, како га је дао Робер Бресон, удесетостручио је читаоце Бернаноса“, пише на крају свог есеја За нечисти филм Базен. „У ствари, није у питању ни супарништво ни замена већ додавање једне нове димензије, коју су уметности мало-помало изгубиле, и то после ренесансе: димензије публике. Ко би се на то пожалио?“ Не би ни исти онај Бора Станковић да је био с нама у новогодишњој ноћи, гледајући свој живи свет у рецепцији милионског гледалишта. А то су, признаћете, биле чисте покретне слике.


Један коментар

  1. Tоплица

    И дакле, неутољене страсти у Станковићевој литератури овде се намирише ! Можда нам се све оно и гади управо зато што је голи секс сто пута мање уметност него страст која њиме управља и реализује га. Чак и гола страст, лишена љубави као неизоставног предуслова нормалне човекове природе. Забога, нисмо сви воајери, а секс и из љубави је једно бесконачно понављање.
    Какав невероватан разлог да се овој накази од филма да име нашег чувеног романа. Уосталом Вашим вокабуларом, читавим пасусима, госп. Зечевићу могуће је глорификовати сваку појаву на овом Свету.
    За жалење.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *