Зашто да не

Референдум за промене Устава Србије у недељу, 16. јануара, представљаће изузетну прилику да покажемо да смо политички зрели и одговорни према својој држави. Зато је и штета што ћемо, вероватно, ту прилику пропустити

Када су ономад Јадранка Јоксимовић, министарка за евроинтеграције у Влади Србије, и Ивица Дачић, председник Скупштине Србије, кренули да нас убеђују како због Европске уније морамо да гласамо за промену нашег устава – па су се успут и посвађали, председник Дачић рекао је министарки Јоксимовић да ћути, она му је одговорила да неће да ћути – чинило се да ћемо тешко наићи на убедљивији разлог да не гласамо за промену Устава Србије.
А онда су на том аргументу – да наш устав морамо да мењамо зато што неко други тако хоће – почели да инсистирају још приљежније.

ЕВРОПСКА АРГУМЕНТАЦИЈА Ивица Дачић нас је, подсетимо, обавестио да је „промена Устава у тој области услов свих услова. Ако желимо напредак у евроинтеграцијама, то је неопходан корак“, при чему је та област, тај услов свих услова, тренутно, правосуђе. А искуство нас учи, и ваљда нас је и научило, да њиховим условима нема краја, наиме, кад један испунимо, да нас награде, одмах нам доделе следећи, као када смо испунили хашки услов па нам је истог дана отворен косовски…
И министарка Јоксимовић објаснила је да на референдуму треба да заокружимо „да“ јер је „то шанса коју не би требало пропустити“ пошто је „наравно, важно због европских интеграција“. А нарочитим задовољством због онога што би да нам ураде истакла се министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић, „јер, ако ишта има европски дух у нашем друштву, то је онда начин на који су донете допуне Устава, смисао доношења уставних допуна и разлози због којих сматрамо да је то један од најевропскијих потеза које смо учинили на путу евроинтеграција и један од најснажнијих доказа да је то добро за Србију“. Сиц.
У европском духу, значи, претњом, поентирала је и премијерка Ана Брнабић: „Уколико овај референдум не прође, дакле, уколико изађемо и гласамо ’не’, ово ће у потпуности зауставити наше европске интеграције. Ми ово питање не можемо да покренемо наредне четири године по Закону о референдуму, тако да је то тачка на наше европске интеграције наредне четири године.“
Надовезали су се затим на њих и познати експерти за ова питања. Сузана Грубјешић која је проистекла из Г17 – као да тиме већ није речено све што треба да знамо о њеним препорукама – препоручила нам је да гласамо „за“ зато што „референдумско ’да’ не значи подршку властима, већ подршку наставку европских интеграција, јер ако референдум не успе, то јест ако не буде већине за промену Устава, европске интеграције ће се зауставити“. А правник за људска права Милан Антонијевић, који усвајање антисрпске Резолуције о Сребреници у Скупштини Црне Горе сматра „цивилизацијским чином“, препоручио је „изађите и заокружите ДА“, те појаснио да би „свако одлагање значило катастрофу за ЕУ интеграције и протраћене још многе године наших живота“, и поентирао: „Зато је неопходно да сви који Србији желе добро, који желе Србију у Европи, светску Србију а не ’Српски свет’, престану да глуме Коштуницу, већ да позову грађане да 16. јануара изађу на референдум и заокруже ’да’.“

[restrict]

ПРЕПОРУКА КВИНТЕ И као да нам већ нису пружили све потребне разлоге да гласамо баш онако како су нам сви они рекли да не гласамо, нашли су за сходно да нас у то исто убеђују и амбасадори земаља Квинте.
Састали су се на Бадњи дан с премијерком Аном Брнабић, и, наведено је у потоњем саопштењу, дошли до закључка да „правосудне реформе о којима ће се грађани изјашњавати на референдуму о промени Устава Србије представљају важан корак у јачању независности правосуђа и унапређивању владавине права у земљи… Предложене правосудне реформе су важне у контексту обавеза Србије у процесу приступања ЕУ, закључено је на састанку Брнабић са амбасадорима Француске, Италије, Немачке и САД и отправницима послова амбасаде Велике Британије и Делегације ЕУ у Србији“.
Да подсетимо.
Ове земље увеле су нам санкције какве свет никад пре и никад после тога није видео, и то под лажним изговором. У ратовима на овим просторима помагали су свим нашим непријатељима. Бомбардовали су Републику Српску, бомбардовали су Србију. Одвојили су Црну Гору од Србије. Отимају нам Косово и Метохију. Обманули нас Бриселским споразумом. Уништили домаћу привреду кроз транзицију и приватизацију коју су нам наметнули. Уништили нам војску кроз њену реформу.
И сада треба да им поверујемо да би Устав да нам реформишу за наше добро? Исто су нам то, за наше добро, говорили и у вези с приватизацијом, и у вези с војском, па смо лепо видели како смо прошли.
А могу ствари да се поставе и на другачији начин, опет ћемо доћи до истих сумњи.
Свакоме би, наиме, морало да буде јасно да никаквог проширења Европске уније неће бити још задуго, то јест ако га икада више и буде. А то значи и да је аргумент да Устав Србије морамо да променимо због пута у Европску унију – неистинит, дакле, лажан. А то даље значи и да се иза овог лажног објашњења крију неки други разлози, који су толико очигледно супротни нашем интересу да због тога и не смеју да нам буду откривени… Можда су у страху велике очи, уосталом, држава нам је у питању па су и претерана брига и прекомерна подозривост сасвим разумљиви, али овакву помисао заиста је тешко избећи.

16. ЈАНУАР Додатни разлози за подозрење налазе се у начину на који се доносе, да не кажемо, подваљују, ове промене Устава.
Јасан сигнал да све није онако како (треба да) изгледа представља понашање опозиције, прецизније, оног њеног дела који је у претходном периоду с актуелном влашћу желео да преговара само уз посредовање странаца из Европске уније, омогућивши им тиме да се још више умешају у наша унутрашња политичка питања. Драган Ђилас, Мариника Тепић, Вук Јеремић, Зоран Лутовац и остали, позивајући се на разне и подједнако бесмислене изговоре, сад позивају на бојкот референдума. И тиме, будући да у условима у којима излазак већине уписаних бирача више није услов за успех референдума, само додатно олакшавају промену устава у складу с вољом оних странаца из ЕУ које су већ успешно увели у наш политички живот. Али шта и да очекујемо од оних у које Наташа Кандић полаже своје наде, као што је то споменута Мариника Тепић која (прижељкује Кандићка) „једина има политичку будућност“.
Насупрот њима, додајмо и то, стоји онај део опозиције који није опозиција Србији и њеним интересима. Милош Јовановић, Бошко Обрадовић, Саша Радуловић, „Заветници“, радикали… позвали су да се изађе на референдум и да се гласа против промена Устава Србије.
Узгред буди речено, исто је најавио да ће учинити и функционер владајућег СНС-а Владимир Ђукановић. Тек ћемо видети каква врста калкулације стоји иза тога, утолико што пре свега од владајуће странке и ангажовања њене страначке машинерије зависи исход референдума.
Да бисмо схватили шта се сада дешава, опоменимо се како је то изгледало 2006. године: читаво друштво тада се ангажовало да би Србија добила устав какав јој је потребан. Чак је и патријарх Павле гласао на референдуму, први и једини пут у животу, да и све друге ободри на гласање. А сада се све спроводи тихо, некако, у потаји, многи ни позиве за гласање нису добили. И иначе пипамо у мраку у погледу исхода, нема анкета да дају да се наслути расположење грађана и можемо само да наслутимо да ће излазност бити мала. Који од ова два приступа промени Устава Србије улива више поверења и сведочи о часним намерама?
И још једно питање: да ли је устав, који је донет гласовима натполовичне већине уписаних бирача, легитимно мењати мањим бројем гласова од тога?
Референдум 2006. године успео је упркос тихом бојкоту Демократске странке. Сада присуствујемо својеврсном наставку те њихове политике, јер својим бојкотом референдума они олакшавају промену устава који ни тада нису желели.
Све потребне информације за доношење коначног закључка, заправо, открио нам је Драган Шутановац у једном твиту с почетка децембра прошле године, кад је доношен Закон о референдуму на основу кога ће нам сад мењати Устав: „Морали би(смо) да знамо да НЕ закону о референдуму значи НЕ промени лошег Устава, значи НЕ решавању косовског проблема… у коначном, значи НЕ даљој интеграцији у ЕУ.“
Очигледан је одговор на питање колико је паметно послушати савет Драгана Шутановца. Уосталом, таман колико и савете амбасадора земаља Квинте…

[/restrict]