У ПЕРО И У ВЕТАР – ИСПОВЕСТ С ПОВОДОМ

Рад је, у нашем времену и у нашем поднебљу, доживео епохалну дисквалификацију. За то има више разлога; неки су, нажалост, и разумљиви. Напорно издуравање је предуго трајало. Дошла је идеологија великог одмора, лакоће, забаве, весеља… Те су пријатности, у прошлости, биле пратећи део радних подвига. Сада су се одвојиле од рада, освојиле самосврховитост

Документарни филм о поремећајима што их је епидемија изазвала у психи једног дела младих Француза. Рођени на прелазу из прошлог века у овај век, баш нису изабрали добар тренутак. Ограничени су им, одједном, простор кретања и могућности безразложног радовања. Тужна хроника похаране младости. А почело је са кризом из 2008; вирус је економском краху дао кобни печат, уколико није негде и произведен, е да би обуздао самоубилачки залет Прогреса.

Велика несрећа, родити се у оваквом историјском часу, чија је прва жртва радосна доколица. Болну ускраћеност је осетила и београдска младеж, барем један њен део. Отежан приступ кафићима је доживљен као атак на једно од основних људских права. Нема теже обесправљености од забрављеног ноћног клуба. Оправдане или неоправдане, забране су проузроковале једну подврсту трагичног страдалништва. Одрасли, навикнути да обарају главу пред усудом, све су то лакше сносили. За младе, толико одрицање била би прерана жртва.

[restrict]

Разумем жалопојку понижене и увређене младежи, али то разумевање не иде до истинског саучествовања. Имао сам прилично друкчију младост, а и данас, широм света, многи млади људи понављају моје младићко искуство. За журке, проводе и весела дружења није било ни времена ни места. У Београд сам добегао напунивши шеснаесту, страхујући да ме, као малолетника, не стигне каква полицијска потерница. Без пребијене паре у џепу, неко време сам спавао по парковима и пијацама. Не, нисам био несрећан, напротив: радовао сам се сваком парчету зарађеног хлеба. Опстајао сам захваљујући, поред осталог, људској предусретљивости и доброти. Београд је био душеван град. Било је напорно, кадикад мучно, а опет испуњено задовољством због успешног преживљавања. Уза све невоље, настојао сам да завршим гимназију. У школи сам правио свакојаке испаде: непослушност је била доказ да постојим изнад и упркос неповољном материјалном положају… Себе издржавајући, положио сам велику матуру и, много касније, завршио факултет. Године 1956, једне вечери, у празној просторији листа „Млади борац“, док је чистачица празнила корпе за отпатке, написао сам, једну за другом, тридесетак песама. Збрканих, урођенички громогласних: то је провалило, као бујица. Две године сам продавао новине по улицама и истовремено писао за новине. Дипломирао сам једино зато да не бих упао у категорију пропалих ђака.

У лето 1984. добегао сам у Париз. Што из луде главе, што из политичких разлога. Миодраг Јанковић, власник кројачке фирме, понудио ми је курирски посао. Запослио ме је без праве потребе, колико да помогне писцу-земљаку. Прве вечери, узмем метлу да почистим радионицу. „Немој, није то за тебе“, рече ми Миодраг. „А зашто није? Плаћаш ме, ред је да нешто помогнем.“

Могао бих дуго, али нећу. Понешто се налази у мојим књигама.

Искуство мојих синова је, на први поглед, друкчије, али је у суштини слично. Старијег је ужасавала и помисао да би могао спасти на социјалну помоћ. По завршетку студија (филозофија!) радио је једно време у прихватилишту Црвеног крста за збрињавање бескућника. Закључавање капије у седам увече; нерегистроване би, ипак, припустио у ходник, да се склоне од ветра и кише, а ујутру их је, пре него што дође управник отпуштао на улицу (Човекољубље, без видљивих трагова). Затим је, опет ноћу, радио као дежурни на бензинској пумпи. Све, од издавања горива, до послуживања у бифеу. Прве вечери, телефонирао је мајци. „Молим те, шта је то кратка кафа?“ Кад је нашао бољи посао, власник пумпе га је једва пустио да оде. Запослио се у великом хотелу, са четири звездице и конгресном двораном. Купио стан, на кредит. Једном му рекох: „Што се не потрудиш, што не даш тај мастер?“ „А шта ће ми?“ „Можда би радио неки занимљивији посао, рецимо на факултету…“ „На универзитету су све сами медиокритети.“ „А у хотелу нису?“ „Јесу, али је нормално да у хотелу то буду.“

Млађи син је на факултету за спортски маркетинг дао мастер. Запослио се у светски познатој фирми. Само прве године је имао 150 авионских летова. Ожењен колегиницом са студија, купили кућу на отплату. И она има своју фирму. Прележали су неки лакши облик овога чуда. У договору са мајком, то су крили од мене да се не бих секирао. Трудољубиви, схватили су да им на свету нико ништа не дугује. Ваља отимати, не од свог ближњег него од земље, од себе, ни од чега. Мајка и ја им нисмо солили памет, само су гледали и тако понешто научили.

Млађи, поред редовног посла, бави се некретнинама, и онда од кирије намирује отплату. Запуштену гарсоњеру са својим братом и женом понекад реновира. Засучу рукаве, промене подни покривач, уреде купатило, докупе шта фали у кухињи. Помогне им и мајка, професор, са два положена доктората у Француској. Факултетске дипломе и научна звања не забрањују човеку да узме четку и окречи собу, ако је и у томе вешт.

Шта ћемо, кад не спадамо у елиту, бар не ону настањену у Кругу двојке. Њихово виђење живота на Западу почива на сасвим другим, идеалистичким претпоставкама. Кад некоме од њих кажем да ми синови раде, они ме готово сажаљевају. Зар баш морају? Зар нисам могао наћи неку добру везу, личну или политичку? За њих, у целој Француској, постоји једино Париз, а он је створен за луксуз и за даноноћни провод. Даде се то постићи и уз помоћ какве богате миражџике. Црнчити се може свуда, ко се од тога усрећио?

Рад је, у нашем времену и у нашем поднебљу, доживео епохалну дисквалификацију. За то има више разлога; неки су, нажалост, и разумљиви. Напорно издуравање је предуго трајало. Дошла је идеологија великог одмора, лакоће, забаве, весеља… Те су пријатности, у прошлости, биле пратећи део радних подвига. Сада су се одвојиле од рада, освојиле самосврховитост. Од рада се одваја и новац, почиње се слободно умножавати прекинувши везу са производњом. Па чак и радно ангажовање, у богатим земљама, није предуслов одржања голе егзистенције: ту су разни видови државне помоћи. Има избегличких породица које живе од бројних дечјих додатака.

Удри бригу на весеље. Нерад, игра, ноћни проводи: „богата туристичка понуда“ наше престонице прочула се по целом региону. Разлог за понос или за стид? Зависи ко и одакле гледа.

Епидемија је дошла да нас опомене: са животом се није шалити. Игра у њему заузима лепо, али споредно место. Отрежњење је посебно погодило део младежи. Преко ноћи селфи је заменила хируршка маска. Свакоме је остало да гледа у себе, и испред себе, а то се, у обезбоженом свету, своди на суочавање са празнином. Покушаји повратка у природу траже јаку моћ усредсређивања. Лети, то још и иде; у зиму, притискује и дави као једна врста васионског полицијског часа. Онај у граду се даде изиграти.

Из свега реченог, поменути документарни филм сугерише закључак да је радост у свему осим у раду. Петар Скок, у свом Рјечнику, наводи да речи рад и радост имају заједничку, прасловенску и свесловенску основу. Етимологија понире исувише дубоко; улична мудрост има изреку Нек ради ко је луд.

Гледао сам, и слушао, у детињству, сељаке у повратку са пољских послова. Забаце мотике на раме, и певају, цео заселак одјекује. Пошто би умили знојава лица, и повечерали, хватали су се у коло. Цичи циганска виолина, бруји хармоника, откива бас, до касно у ноћ. Не, онај живот није био лагодан, али је имао охрабрујућег смисла. Људи су се одмарали од рада, а не од себе и своје досаде. Средином века, мобе и позајмице одоше на ђубриште историје. Остадоше пустош и кафанска забава, без доброг повода и јаког разлога. Завичај опусте, млади се разбежаше по свету. Са њима, донекле, и ја.

[/restrict]