Сви који су га познавали осећају се данас као лично опустошени

Пише Дејана Вуковић

Имао сам привилегију да из близине пратим рад Радована Белог Белог Марковића, да се уверим до које мере је том раду био посвећен и колико се монашки односио према свом књижевном позиву. Сви који су га познавали данас се осећају као људи који су лично опустошени, каже о одласку писца Радована Белог Марковића проф. др Радивоје Микић.
Овај књижевни критичар и тумач који је Марковићевом делу посветио неколико студија, верује да је био привилегован тиме што је из близине могао да прати настанак једне изузетне књижевне творевине.
„Наше познанство је трајало 50 година. Имао сам привилегију да из близине пратим његов рад. Давао је све од себе да би остварио оно што је био његов животни и уметнички сан“, каже др Микић.
За лајковачког писца тврди да је био један од најблагороднијих људи које је упознао.

Један од најблагороднијих на књижевнј сцени

„Био је посебно један од најблагороднијих на нашој књижевној сцени. Није се могло догодити да неко од колега писаца, песника, било које врсте књижевних посленика има неки значајан подухват, да добије награду, а да му се Бели Марковић не јави, да му не честита или пружи неку врсту подршке. Био је ослобођен сваке врсте сујете, суревњивости, злобе, пакости“.
 
Оно што је такође важно кад су наше прилике у питању, јесте да Бели не само што је био велики писац, него је био и један од највећих читалаца које је познавао, напомиње професор Микић.
„Читао је не само класике и књижевну периодику него све што пишу наши савремени писци. Био је један од највећих поклоника савремене српске поезије и међу песницима је имао велике пријатеље, попут Милосава Тешића. Волео је да прочита све ново што би се појавило и да поздрави сваки књижевни текст, и све то са врстом оне радости као када би сам нешто написао и објавио. Иако је био неко коме су наношене некад и врло велике неправде, то никада није користио на онај наопак начин који би довео до тога да неког омрзне. Наротив, тада би настојао да још више продуби ту хуманистичку димензију своје природе“, тврди Радивоје Микић.
Упркос статусу једног од најоригиналијих савремених српских писаца, приповедача чији се јединствени књижевни свет не може лако поредити са другим, неке најважније награде су га мимоилазиле. Ипак, никад горћином није пунио због тога свој свет, подсећа наш саговорник.
 
„У питању је био човек који је волео књижевност, она је за њега увек имала велико слово ‘к’, у њој је увек видео нешто што је свето, нешто чему треба служити и дати све што се може дати. На другој страни, он је и биографски гледано био неко ко је из специфичне животне позиције ушао у књижевност: врло рано је изгубио оца, а у српској књижевности, у култури, у нашем памћењу постоји нека представа о сирочету које се увек са много више тешкоћа креће кроз живот, теже оставарује неку врсту успеха. Бели Марковић је заиста имао успеха, без обзира што је морао проћи кроз неку врсту суревњивости и кажњавања од којих су нека била јако болна. Носио се с тим сам и никад није дозволио да то продре у јавност или да због тога постане незадовољан, мргодан човек“.
Тренутак Марковићевог одласка, у ком се затвара последња страница његовог живота, за професора Микића је тренутак у коме се целокупно дело овог великог писца може сагледати из оне перспективе из које се гледају остварени, целовити, завршени опуси појединих аутора.

Подигао споменик српском језику

„Бели Марковић је од почетака, од раних 70-их година био пре свега одан прози: целог живота је писао приповетке, односно романе. И учинио је оно највише што један писац може настојањем да роман доведе до новог облика који пре тога није постојао у нашој књижевности. Његови романи разликују се од свих романа наших савремених писаца по необичној мозаичкој композицији, али и по језику. Радован Бели Марковић је у своју прозу унео све језичке елементе који су кроз српску књижевност прошли од средњег века до данас, од усмене књижевности до савремених говора. Због тога је она прави језички мозаик у којем се види сва раскош српског језика који је он као писац ставио у службу причања прича. Није хтео да буде писац који говори само о једном поднебљу у географском смислу, иако се сва та проза концентрише на простор Колубаре и ваљевског краја јер је то, како је говорио, његова екумена. Због тога је у своју прозу уводио Бело Ваљево – не Ваљево са географске карте него оно које је он створио и измаштао – и тиме показао да књижевност може да се заснује тако што ће бити одавање почасти великим претходницима. Отуда у њој толики значај и присуство Милована Глишића, Стевана Сремца, Ива Андрића, Црњанског, Достојевског, Томаса Мана. С једне стране његово дело представља велики споменик српском језику, његовој моћи да буде изражајан. Истовремено, као неко ко је настојао да у својим делима истражује и помера границе израза, остаће упамћен и као велики књижевни иноватор“, објашњава др Микић.

Испунио је своју судбину

На питање да ли је овај „мними литерата“ који је одавно постао јунак сопствених књига ипак отишао задовољан и „намирен“, професор Микић без дилеме одговара:
 
„Радован и ја смо волели једну књигу коју је пред сам крај живота написао Павле Угринов, њен наслов је ‘Поглед преко свега‘. То је онај поглед који долази на крају. Верујем да је Бели Марковић у једном таквом осврту на све што је учинио отишао као остварен писац свестан свога значаја, угледа и свега што је постало саставни део његове књижевне судбине. Било је ту и неких бодљи у срцу са којима одлази са овог света, али мислим да и он као Црњански може да каже : ‘Испунио сам своју судбину’“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.