РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ (1947–2022) Приврженик уметности причања прича и поклоник доброте

Писање је поништавање ништавила у које, пре или касније, тоне све што око нас постоји, све што је творевина онога који се више непосредно не оглашава, али бира оне кроз које ће нам говорити. Радован Бели Марковић је један од њих. Нека му је вечна слава за све што је изговорио и написао!

Велики немачки песник, можда и највећи лиричар модерног доба Р. М. Рилке написао је у једној песми: „ми се живећи опраштамо стално“. Вероватно је желео да нам преко чињенице да у сваком тренутку свог постојања нешто губимо олакша или барем учини прихватљивијим растанак с оним што нас напушта, с оним што, у складу с најдубљом логиком свог постојања, морамо да изгубимо. Али постоје тренуци, постоје опраштања, која не може да учини лакшим ни лепота и тачност Рилкеовог стиха. Тренутак кад се опраштамо од Радована Белог Марковића спада у такве болне растанке, пошто од нас одлази и почиње само из наших успомена да се оглашава и велики писац и човек голубије душе, човек чије су душевне струне умеле да, подједнако, затрепере пред сваком радошћу и сваком недаћом, како оном личном, тако и оном коју преживљава неко други, посебно неко ближњи. Радовану Белом Марковићу тако драги и у далеког претка с пуним правом претворени Стеван Сремац је, у приповеци „Ибиш-ага“, исписао најлепшу похвалу душевности, оној доброти која извире из нечег праисконског у људском бићу. Да су могуће временске инверзије или сусрети изван времена, нема сумње да би велики Сремац ту приповетку посветио Радовану Белом Марковићу, у коме би видео и приврженика уметности причања прича и поклоника доброте. Сасвим је сигурно да нема српског писца који је последњих година и деценија прошао кроз неку радост или жалост, а да, макар из прикрајка, то није, радујући се кад треба и тугујући кад за то дође време, пропратио Радован Бели Марковић.
А сам Радован Бели Марковић је са овог света отишао с бодљом у срцу, бодљом коју му није донео само живот већ су се око ње потрудили и савременици. И по томе он је ушао у друштво изабраних, друштво оних који су дали све што су могли дати, не примећујући при томе да се њима закида и криво мери. Изабравши књижевност за свој судбински глас, Радован Бели Марковић није пошао само за оним што га је опчинило током зимских вечери у оџаклији породичне куће Марковића у селу Ћелије, када су се из ретких књига читале јуначке песме или Веселиновићев „Хајдук Станко“, него је кренуо и за оним што је, још као дете, у речима свог језика препознао као „матерњу мелодију“, као неку духовну шифру коју преци, у трци која се не окончава, додају потомцима. И чини се да је из те ране фасцинације и потекло све оно што је обележило књижевну судбину Радована Белог Марковића. Попут низа наших великих људи духа, а први у том низу за Радована је, нема сумње, био Доситеј Обрадовић, и он је, то се сасвим оправдано може рећи, сам себе створио, сам био и учитељ и ученик, толећи своју духовну глад на свим врстама извора, од књига до онога што би велики Прота Матеја назвао говором „простог кмета“. Сасвим је, исто тако, сигурно да одавно није било и да задуго неће бити српског писца који је тако подробно знао историју и географију једног краја, као што је Радован Бели Марковић познавао, како би он рекао, колубарско поднебесје и живот људи у њему.
Кад се читају књиге Радована Белог Марковића, у њима се наиђе и на писце с разних страна света. Неки од тих писаца су толико чести гости на страницама романа и прича Белог Марковића да су се сасвим одомаћили и они и њихови јунаци, одомаћили толико да кнез Мишкин сасвим пристаје уз Ваљево уочи Другог светског рата, али кад се зађе мало дубље у свет онога што је сам Радован називао „књижество моје“, лако се види да прави одзвук у том свету имају наши писци, идући од драгог земљака Милована Глишића до Иве Андрића и Милоша Црњанског. Позивајући се на те писце, једно сироче од детињих дана, није само хтело да покаже како и оно има својту колико је хтело да, подижући се и на прсте кад треба, уђе у једино друштво коме истински жели да припада. Једна књижевна судбина може да добије много облика. Радован Бели Марковић је за себе изабрао ону судбину која подразумева предану службу језику, службу уметности причања прича. Зато је и одлучио да пише само приче и романе, клонећи се свега што не припада причи и роману. Изговарајући ове и овакве речи, желим да укажем и на нешто парадоксално, а тиче се чињенице да је Радован Бели Марковић у српској књижевности највећи песник међу онима који нису користили стих као изражајно средство. Кад би неко хтео, могао би очас посла да из „Живчане јапије“ или „Лајковачке пруге“ повади толико лирских места да би добио песничке књиге првога реда, као што је случај и са Десничиним величанственим романом „Прољећа Ивана Галеба“ у који се, добрим делом, преселила песничка књига „Слијепац на жалу“. Отуда никако не може бити случајно ни то што је у Радовану Белом Марковићу српска књижевност имала великог поклоника поезије, посебно онога што је и у поезији најређе – кретања ка невидљивом и несазнајном, ка ономе о чему Милета Јакшић говори у песми „Ствари које су прошле“.
Могло би се, уз сва потребна упрошћавања, рећи да у свакој књижевности постоје две врсте писаца: они који пишу тако да читалац нити види простор нити види време из кога се писац оглашава, писци тзв. херметичке књижевности, која рачуна на алегорију и симбол, и писци који, насупрот томе, све чине да читалац што јасније види о ком му се то свету приповеда и ко му прича причу. Радован Бели Марковић, без икакве дилеме, спада у ову другу врсту писаца. Од самог почетка се определивши да му колубарски крај, да му Лајковац и Ваљево буду средиште књижевног света, он све до завештајног романа „Стојна ветрењача“ није престајао да пише једну разгранату поему свом завичају, поему у којој се мешају похвала и покуда, радост и туга због тога што је све онако како јесте. И мада Лајковац и Ваљево из његових прича и романа нису Лајковац и Ваљево које гледамо на светлости историјског дана, нема сумње да је песничка, митопоетска обрада којој је он подвргао тзв. стварност основни извор оног уметничког у делу Радована Белог Марковића, тачније речено, та обрада је мост преко ког његове књижевне визије прекорачују временске границе и иду ка ономе што јесте и што мора бити ванвремено. И кад у књизи „Живчана јапија“ описује измишљене „урутке и сокоћала“, кад даје маха својој књижевној имагинацији, Радован Бели Марковић се не одриче потребе да сав тај измаштани свет доведе у везу с тегобним људским посртањем у свету и животу.
Увек тежећи да буде артиста, да буде онај ко све што му треба не тражи толико у стварности, колико тамо где је отишло све оно што је, токо времена, из стварности нестало – у језику, Радован Бели Марковић је служећи том „краљевском језику српском“ исписао странице које се могу, више од свега, посматрати као истински обрасци књижевне лепоте. То је и разлог што су о његовим књигама тако радо и тако понесено писали наши лингвисти, сасвим добро знајући да без тако добре употребе језик не може да покаже сву своју моћ. Један наш велики песник је говорио да у уметности вредност зависи од савладаних тешкоћа и зато је себи наметао високе захтеве. Радован Бели Марковић се такође држи овог начела и ниједна његова прича нити роман немају облик који имају код других писаца. Устројавајући, примера ради, роман „Лајковачка пруга“ као „фантазије, скерца и каприча“, дакле као некакву музичку форму, он је желео да натера читаоца да обрати пажњу и на саму форму. А кад погледа форму, читалац види да ту од класичног романа није остало много, али да се добило нешто што та врста романа тешко може да досегне – улазак у оне сфере у којима се објављује животна пустош, празнина, досада, све оно што је толико пригушило животне дамаре да то мртвило не би пореметило „ни ново распеће“.
Пишући понекад о својим савременицима, Радован Бели Марковић није скривао да му је међу њима најближи био Данило Николић. Овом писцу је он посветио и једну причу из књиге „Мале приче“. Данило Николић је Радовану био близак превасходно по томе што, пишући о Метохији свог детињства, у ствари, покушава да из временског потопа спасе један свет који ишчезава или је већ ишчезао. И Радован Бели Марковић се у својим причама и романима бави једним светом који ишчезава. Ваљево из његовог романа „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву“ је за данашњег читаоца један давно ишчезли свет у коме је све добило облик нечег тако љупког и драгог, нечега што, по снази дејства на читаоца, подсећа на химнично интонирану слику Београда у поеми „Ламент над Београдом“ Милоша Црњанског, писца чијем је књижевном свету Радован Бели Марковић у роману „Плава капија“ исписао једну велику похвалу. И баш у роману „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву“ срећемо и једну другу похвалу, оличену у приповедачевој тврдњи да „без књига ни за Карађорђа не би било бесмртности“. Тако је, у ствари, књигама и књижевности дат један врло тежак задатак, будући да оне постају меморија једне културе, односно у њима је све што један народ може да сачува од своје прошлости. Радовану Белом Марковићу веома драги песник Иван В. Лалић у песми „Слово о слову“ указује на један други разлог да се неко књижевно огласи: „Са стрме косе неког чистилишта / Вичем у ветар, слажем слог до слога / У гласне речи, да поништим ништа – / Јер ужас прети из ћутања Бога.“ Писање је поништавање ништавила у које, пре или касније, тоне све што око нас постоји, све што је творевина онога који се више непосредно не оглашава, али бира оне кроз које ће нам говорити. Радован Бели Марковић је један од њих. Нека му је вечна слава за све што је изговорио и написао!
Реч на комеморацији писцу