ПРЕДИЗБОРНА ГРОЗНИЦА – КАНДИДАТ

Шта прозападна опозиција поручује својим избором главних кандидата за супротстављање „режиму“ Александра Вучића? Прича о томе како се један амерички филм остварио у српској политици

Оскара за најбољи сценарио давне 1972. године освојио је филм „Кандидат“ с Робертом Редфордом у главној улози. Радња филма чији је сценарио заслужио највишу почаст Америчке филмске академије врти се око избора за сенатора из Калифорније. Стручњак за политички маркетинг Марвин Лукас, којег глуми Питер Бојл, има муке да нађе демократског кандидата који би изашао на црту тренутном сенатору Крокеру Џармону из редова Републиканске странке јер ниједно од значајнијих имена међу калифорнијским демократама то не жели, с обзиром на то да је Џармонова популарност толика да је трка унапред изгубљена. Лукас успева да „ископа“ Била Мекеја (Роберт Редфорд), сина бившег гувернера Калифорније.
Да ли вас овај заплет подсећа на нешто? Не мислимо овде на изглед и харизму потенцијалног председничког кандидата, који би се могао упоредити с Редфордом, него на муке које део „србијанске“ опозиције има у проналажењу не само кандидата који би Александру Вучићу изашао на црту на изборима за председника Србије него и носиоца (или носиљу) листе кандидата за народне посланике у Скупштини Србије?

[restrict]

ДРУГИ ЕШЕЛОН Док неке партије, попут Демократске странке Србије или Двери, немају дилему да за председничког кандидата предложе човека за којег верују да је најбоље што имају (Милош Јовановић, односно Бошко Обрадовић), јер је изабран да предводи и саму странку, лидери партија које чине главни ток прозападне опозиције (односно странака које су инсистирале на томе да се међупартијски дијалог о изборним условима води под покровитељством западњака) Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац нису спремни на такав корак. На то нису спремни ни лидери трабант партија Покрет слободних грађана Павле Грбовић и Покрета за преокрет Јанко Веселиновић. Да ли је то због тога што ова тројица не мисле да би управо они били најбољи људи на челу државе, односно владе, или попут америчких демократа из поменутог филма не желе да улазе у трку коју не могу да добију и тако се „обрукају“ (иако у поразу на изборима не може да страда углед него само его) процените сами. Али имајте на уму да се, у случају да је ово прво у питању, поставља питање зашто се не повуку и с кормила својих партија.
С друге стране, мора се признати много поштенији однос другог крила западњачке опозиције у Србији, оног које се огрнуло плаштом борбе за екологију. На страну то што нису били кадри, или нису били спремни да уложе додатни напор како би смислили оригиналније име за своју коалицију од „Морамо“ (што умногоме подсећа на њихове пандане у Хрватској „Можемо“ или у Шпанији „Подемос“ – исто „Можемо“). Не давимо Београд, Еколошки устанак и ОГП Акција (Заједно за Србију) одлучили су да управо своје лидере поставе у „ударне редове“ избора, па ће Небојша Зеленовић бити носилац листе за парламентарне изборе на којој ће прво место заузети Александар Јовановић звани Ћута, а носилац листе на београдским изборима биће Добрица Веселиновић. Ова коалиција ће на председничким изборима, како најављују, подржати кандидата сестринских странака из другог прозападног блока. Али ко ће то бити?
За сада се као кандидат ССП, НС и ДС помиње само бивши начелник Генералштаба Војске Србије Здравко Понош (2006–2008), којег је на ту функцију био изабрао тадашњи председник Србије Борис Тадић, а потом је са ње и сменио због несугласица које су избиле на релацији Понош – тадашњи министар одбране Драган Шутановац (могуће око темпа којим се топе тенкови).
Избор Здравка Поноша као кандидата за кандидата председника Србије врло је интересантан из више разлога. Пре свега због тога што је Ђилас, односно његов ССП током викенда самоиницијативно за председничког кандидата предложио Поноша, бившег потпредседника Народне странке и дугогодишњег блиског сарадника Вука Јеремића, али у међувремену посвађаног са својим партијским шефом, због чега је поднео оставку на све страначке функције. Народна странка је, како смо доцније обавештени, за ову намеру својих коалиционих партнера сазнала из медија, а не из директне комуникације коју би требало да има са својим коалиционим партнером. Ово је подсетило на случај с Николом Јовановићем од пре неколико година када је овај, некада такође блиски Јеремићев сарадник одлучио не само да претрчи у Ђиласов ССП него да са собом, уз разна обећања и вулгарно вређање дојучерашњег пријатеља и саборца, повуче што више чланова Народне странке. Тај маневар се на крају изјаловило, па је Јовановић буквално остао на ледини.

НАТО ГЕНЕРАЛ Други разлог за скепсу спрам кандидатуре Здравка Поноша за кандидата лежи у чињеници да он (не без разлога) има ауру „НАТО генерала“, што је највећем делу српског бирачког тела апсолутно неприхватљиво (по анкетама, чланству Србије у НАТО-у оштро се противи више од 80 одсто грађана). О (евро)атлантском опредељењу генерала Поноша најбоље сведоче депеше Викиликса у којим се открива заинтересованост Вашингтона да управо он буде именован за начелника Генералштаба, као и притисак који су зарад тога вршили. Тако се у депеши 06BELGRADE842 открива да реформе српске одбране „обезбеђују војну оријентацију и став који ће бити у нашем (америчком) интересу“ и објашњава да је „у срцу реформе система одбране заменик начелника Генералштаба, генерал мајор Здравко Понош“. У депеши 06BELGRADE880 детаљније се објашњавају Поношеви ставови: „Генерал Понош је недвосмислен око стратешке опредељености српских оружаних снага ка уласку у Партнерство за Мир и коначном учлањењу у НАТО.“ Да би тај циљ био остварен, Понош је навео „изазове“ који су пред њим, а изазов је да се Војска Србије, практично, самоукине: „Смањење људства на 27.000, уместо постојећих 62.000, велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“, а „као најважније, Понош је рекао да промена стања свести оружаних снага, а нарочито официра, представља највећи изазов“. Амбасадор Мајкл Полт (06BELGRADE1381) тражи и од Коштунице да „подржи брзо разрешење питања командовања војском, укључујући и именовање генерала Поноша за начелника Генералштаба“. Коштуница је приметио да је „чудно што САД као да знају више о Поношу од њега“. После овога Полт закључује да (06BELGRADE1554) „Коштуница изгледа блокира Тадићеве покушаје да именује политички лојалног, реформистички настројеног Здравка Поноша“. У депеши 06BELGRADE1959 Полт наводи да је Тадићу указао да ће своје „јавно и јасно обавезивање на евроатлантске интеграције“ и „посвећеност сарадњи са НАТО-ом“ најбоље доказати тако што ће „брзо потврдити генерала Здравка Поноша као начелника Генералштаба“. И тако даље.
Овде се поставља питање да ли лидери ССП толико не познају народ којим претендују да управљају, или то уопште не претендују, када као противкандидата човеку који се стално хвали својим напорима за унапређење Војске Србије желе да супротставе човека који ју је растурио. А сви знамо колико је Србима војска важна.
Иста је ствар и с другим кандидатом коалиције коју предводи ССП, носиљом листе за парламентарне изборе Мариником Тепић. Иако добро позната у народу, ни она није први ешелон него тек друга, ако не и четврта, пета, или шеста фигура овог блока. И она, као и кандидат за кандидата представља својеврсни пуцањ у сопствену ногу, јер је, као што смо рекли, добро позната у народу и то као неко ко се, између осталог, залаже за признавање сецесије Косова и Метохије и признавање такозваног геноцида у Сребреници, што је терет с којим се избори у Србији не могу добити.
Једини закључак који се из свега овога може извући, поред тога што овај део „србијанске“ опозиције на изборе у ствари излази уверен у сопствени пораз, јесте и тај да он и сам ради на том поразу. Ако их Вучић и плаћа да раде сами против себе, не плаћа их довољно. Такође, на крају америчког филма с почетка текста Бил Мекеј после низа перипетија побеђује, али Србија, иако често тако делује, није Холивуд.

[/restrict]