Пиров референдум

Шта смо добили а шта изгубили мењањем Устава Србије уочи избора у Србији

Уместо устава за који је гласала читава Србија, добићемо измењени устав за који Србија углавном није гласала. Уместо да будемо јединствени као 2006. године (97,31 одсто према 2,69 одсто), разјединили смо се у односу, отприлике, 59,71 наспрам 39,26 одсто. Уз (око) 69,35 одсто грађана Србије уписаних у бирачки списак који на референдуму за промену Устава Србије, одржаном у недељу, 16. јануара, нису гласали уопште. Оваквим резултатима могу да се обрадују само они који Србији не желе ништа добро.

ПРОЕВРОПСКО ЗАДОВОЉСТВО Европска унија изразила је задовољство исходом референдума за промену Устава Србије.
„ЕУ поздравља завршетак овог важног корака у реформи Устава у циљу јачања независности правосуђа, у складу са стратешким избором Србије за приступање Европској унији“, саопштили су из Брисела да би нас подсетили ко је од нас тражио да променимо свој устав.
Извршна директорка Европске службе за спољне послове Ангелина Ајхорст објаснила нам је, као незрелим ђацима, и да је то био „важан корак у уставној реформи“ – значи ли то да следе и други важни кораци у уставној реформи? – а Петер Стано, портпарол њене службе, опоменуо нас је, на овом трагу, да „реформски процеси морају да се наставе“, уосталом, одавно смо упозорили, због свих пређашњих невеселих искустава, да нас испуњавање једног ЕУ захтева само води захтеву да испунимо и следећи. И тако унедоглед.
А ако смо неопрезно, или неискусно, и помислили да нам честитају зато што смо референдумом урадили нешто добро за себе и за Србију, добили смо и честитку од шефице Делегације за сарадњу са Србијом Европског парламента Тање Фајон, која је и сама изразила задовољство због тога што смо Устав Србије изменили како нам је и речено. Иначе, то је иста она Тања Фајон која је учествовала у доношењу резолуције о „геноциду у Сребреници“ у Европском парламенту и задовољство изразила и тим поводом, истовремено приговарајући Русији што је у Савету безбедности Уједињених нација уложила вето на ону британски подлу британску резолуцију о Сребреници. И толико о ономе што Тању Фајон чини (не)задовољном.
Најзад, ако је и након свега овога остало простора за домишљање у чију су корист мењане одредбе српског устава, премијерка Србије Ана Брнабић потрудила се да отклони недоумице рекавши да је „то“ – недовољно добар рад правосуђа на који би сад требало да буде стављена тачка – „била примедба и наших инвеститора“. О инвеститорима је, дакле, реч. А њима, као што је ваљда познато, циљ није правда за грађане Србије већ профит који ће овде остварити.
Уосталом, независно судство може да буде само слободно судство, а слободног судства у неслободној земљи не може бити. Колико је слободна, то јест независна земља којој неко са стране налаже да промени свој устав?
Неке последице овако жалосног стања ствари болно су видљиве и у хаотичном стању које је обузело српско правосуђе након што су иностране банке извршиле притисак да се, у циљу заштите њихових екстрапрофита, стане на пут масовним тужбама које су њихови клијенти против њих подносили јер су им неосновано, поред камате, како би још више зарадиле на њихов рачун, наплаћивале и неидентификоване трошкове обраде кредита. Па је дотадашња судска пракса у корист клијената, преко ноћи и наглавачке, преокренута у корист банака…

ДА И НЕ Све је ово, у већој или мањој мери, а можда и само на основу осећања да нас не подстичу и не хвале због нашег већ због њиховог добра, до недеље, 16. јануара, постало јасно и изненађујуће многобројним грађанима Србије.
Најзад, да се гласа за Устав Србије 2006. године позивао је патријарх српски Павле. Патријарх српски Порфирије сад није позвао да се гласа за измену тог устава.
Па је делом и зато одзив на референдум – без обзира на ковид-19, без обзира на распуст и остале изговоре – био непристојно низак. Гласало је, свега, око 30 одсто уписаних у бирачки списак.
У апсолутним бројевима, према подацима Републичке изборне комисије објављеним овог понедељка, то значи да је на референдум изашло 1.960.010 грађана Србије. На референдуму за доношење Устава 2006, поређења ради, гласало је 3.645.517 бирача, дакле, безмало дупло више.
Но однос на који заправо треба да обратимо пажњу још је неповољнији; наиме, за промену Устава Србије у недељу је гласало само 1.170.406 гласача. Наспрам 3.521.724 гласова за доношење Устава Србије 2006. године. Три пута више. Разлика између броја гласова за Устав Србије 2006. и за његову промену 2022. износи 2.351.318, дакле, више него што је укупно гласало 2022. године.
Из свега тога произлази и питање: иако је то постало легално променом Закона о референдуму (за шта се залагао и Драган Шутановац, као што смо подсетили у прошлом броју „Печата“), да ли је легитимно променити Устав уз подршку чак три пута мањег броја гласова од оног броја гласова који је тај устав добио када је доношен?

ПРЕДИЗБОРНИ БРОЈЕВИ Прошле недеље предвидели смо, испоставило се, исправно, да ће одзив бити релативно низак. Није то било тешко предвидети, јер евидентно је било да се актуелна власт није трудила да подстакне већу излазност – зато што би је повећана излазност приморала и да повећа своје напоре да изведе довољан број гласача да осигура победу – а приде онај део опозиције који има подршку корпоративних медија своје присталице није позвао да се на референдуму изјасне против уставних промена.
И одлично је што су Драган Ђилас, Вук Јеремић, Мариника Тепић, Мирослав Алексић и остали баш тако поступили. Под један, зато што су тиме јасно показали да не смеју да се супротставе налогу бриселске администрације, и то је све што о њима треба да сазнамо као потенцијалној алтернативи актуелној власти уочи предстојећих избора. И, под два, сад немају никакво право да се ките туђим перјем у покушају да (не)очекивани исход референдумског изјашњавања грађана Србије припишу себи у заслугу. Немају никакву заслугу за то, напротив.
Тих, скоро 40 одсто референдумских уставобранитеља, кад се мало боље размисли, представља крајње фасцинантно достигнуће имајући у виду да је релативно организовану кампању против промена устава – ако се кампањом уопште може назвати исказивање противљења без иједног уочљивог телевизијског спота, огласа на интернету, билборда на улицама, о уличним скуповима да и не говоримо – водило тек неколико ванпарламентарних опозиционих партија без значајнијег простора у медијима, и неколико појединаца из владајућих партија као што су Владимир Ђукановић (СНС) и Тома Фила (СПС).
Ових 40 одсто гласова, односно 769.481 глас против промене Устава Србије коју је наметала Европска унија, утолико, представљају још значајнији успех.
Штавише, и то је посебно занимљиво, уставобранитељска (а тиме и антиевропска) опција победила је у три највећа града у Србији, у Београду, Новом Саду и Нишу, при чему је у Београду разлика била чак 10 одсто (54,8 наспрам 44,36 одсто).
Насупрот томе је пак уочен нов феномен на српској политичкој сцени, па је прави проевропски фанатизам забележен у Ражњу (87 одсто за промену Устава), Дољевцу (84 одсто), Гаџином Хану (81,6 одсто), Мерошини (82,5 одсто)…
Али ни ови резултати, ма колико необични били, не треба да заварају; у Мерошини су, примера ради, странке владајуће коалиције на изборима 2020. у збиру (укључујући и осам гласова за Гордану Чомић) освојиле преко 90 одсто гласова. Са 6.834 гласа из 2020. спале су на 4.539 гласова на референдуму 2022.
Ако се погледа ниво читаве Србије, видећемо да су владајуће странке пре две године освојиле скоро два и по милиона гласова. За уставне измене које су сад пропагирале добиле су 1,3 милиона гласова мање.
Јасно је, наравно, да се ови бројеви неће пресликати на резултат предстојећих избора. Али не може се порећи да представљају поприлично јасан показатељ онога што Србија осећа. А по резултатима референдума рекло би се да осећа све мање расположења да удовољава захтевима Европске уније. И свима онима који би Европској унији да удовољавају на рачун наших интереса. Уосталом, пре 10 година управо је из тог разлога власт Бориса Тадића заслужено испраћена на ђубриште историје..

6 коментара

  1. Референдум је невиђена срамота!
    Непостојањем икаквог цензуса, испало је да је шачица (кад се прерачуна: око 30% оних који су гласали, и узме у обзир да је од тих 30%, тек око 58% заокружило ДА) одредило судбину државе са преко 6 милиона гласача. Они су били “јачи” од двоструко већег броја гласача из прошлог референдума који су изгласали Устав какав познајемо. (Није био добар у делу о правосуђу? Могли смо да сачекамо бољи предлог, а не да изгласамо – ГОРИ). И ово је валидан резултат? – иако, по дефиницији за референдум, ово уопште није био НИКАКАВ РЕФЕРЕНДУМ, већ чињење легалним врло мрачних туђих жеља од стране и оног дела гласача који нису ни знали за шта тачно гласају, а заслугом Државе. Уосталом, чим странци нешто хвале и поздрављају…

    Да не бих понављала, све сам рекла у свом коментару напису СРБИЈА ЈЕ ОВАКО ГЛАСАЛА…

  2. И коментару напису ЗАШТО ДА НЕ

  3. Tоплица

    Веома објективно, уз примедбу да би нека следећа тема овде требала да буде феномен спречавања било каквог дисонантног мишљења у друштву да буде исказано на јавној сцени ! То је напросто болесно стање и неће нам на добро испасти.

  4. unutrašnji dijalog, glas naroda

    Vrlo objektivna i poučna analiza pirovog referenduma Nikole Vrzića

    Gledano iz ugla nacionalnih interesa postavljaju se više pitanja:
    1. Jel nije mogla korekcija pravnog statusa-nadležnosti VS Sudstva i VS Tužilaštva da se izvrše unutrašnjim unutrašnjim pravnim aktima, nego je moralo da se naširoko debatuje u skupštini i ide na referendum?
    2. Kako to da Briselski sporazum kojim se otima srpska teritorija KiM nije prošao javnu skupštinsku proceduru i referendum?
    3. Referendumsko pitanje je kranje uopšteno “da se potvrdi akt o promeni Ustava” čija sadržina nije poznata (samo na osnovu tumačenja)?
    4. Zanemaruje se aspekt srpskog naroda (u prvom planu) kao nosioca državnog-teritorijalnog suvereniteta, što znači da najmanje dve trećine Srba treba da izglasaju državni akt od nacionalnog interesa, da bi akt bio prihvaćen. U protivnom, u dugom periodu, moće srpski narod da dovede u manjinsku poziciju da brani svoje nacionalne interese (na primer, slično Ustavu iz 1974).

    TRANSPARENTNA EUFORIJA o uspehu referenduma ne zadovoljava raspoliženje naroda. Bazira se na “pobedu od 60 odsto” – ali se ne kaže – prikriva se fakat – da je to na 30 odsto izašlih birača od ukupnog broja birača, a NE od ukupnog broja birača 6,5 miliona kako zvuči – na šta aludira “pobeda od 60 odsto” (40 odsto glasalo NE). Pri tome, zaobilazi se jedan potencijalni problem, a to je: Na 30 odsto izašlih birača odprilike jedna trećina nisu srpske nacionalnosti, to smanjuje na 20% Srba (1,3 miliona Srba) od 6,5 miliona glasača – koji referendumom donose DRŽAVNE ODLUKE od nacionalnog izraza (!)? To ne deluje normalno, nigde nema primera u svetu. POSEBNO JE PITANJE (i tema koja bi trebala u javnim medijima i Pečatu da se pojavi) -zašto nema jedinstvo srpskog naroda, nisu izašli svi na glasanje) u odbrani nacionalnoih interesa Srbije? Da skratim, hvala Uredništvu na razumevanje!

    • unutrašnji dijalog, glas naroda

      Dodatak na komentar

      Pored Briselskog sporazuma (kojim je Kosovo dobilo sve statusne elemente albanske-šiptarske države), koji nije prošao javnu skupštinsku debatu i referendum, postoje i drugi primarni nacionalni interesi i nametnute inicijative koje adekvatno nisu rešene, i to:
      1. Demografija, bela kuga veoma izražena kod Srba, u srpskom narodu;
      2. Mini šengen-Otvoreni Balkan.

      DEMOGRAFIJA Višedecenijski kontinuirani pad nataliteta u Srbiji počo je ozbiljnije da se rešava od 2018 formiranjem Saveta za demografiju (predsednik Saveta AV): doneto rešenje za finansijski podsticaj radjanja:… za treće dete 12.000 din, za četvrto 18.000, i za peto dete 18.000 dinara: to najviše odgovara nacionalnim zajednicama sa nadprosečnim-visokim natalitetom (albancima, muslimanima, romima, bošnjacima) – a kod Srba vlada “izrazita” bela kuga? Od skoro je intenziviran i dodatno povećan finansijski podsticaj radjanja po starom modelu. Sa takvom demografskom politikon Srbi će za sto godina biti manjina u svojoj državi, a to će biti i pre ako se uzme u obzir potencijalni Savez odredjenih nesrpskih zajednica protiv Srpskog naroda.
      Demografija u Srbijiji je vrlo specifično i kompleksno pitanje – treba da se rešava na javnoj skupštinskoj debati, sa uključivanjem SP Crkve, Dijaspore, vojnog vrha, narodne inicijative, svih relevantnih faktora preko narodne inicijative, i javnog konkursa da se izabere “najbolje” sistemsko rešenje.
      Ja sam predlagao univerzalno rešenje – “limitiran” FINANSIJAKI PODSTICAJ RADJANJA – “PO BRAČNOM PARU – A NE PO BROJU DECE, na ramnopravnoj osnovi, bez obzira na nacionalnu pripadnost, i za Srbe? A Srbi, sa Belom kugom, u koordinaciji sa SPC i Dijasporom, da formiraju dodatni INTERNI FOND, za dodatni dečji dodatak za svako rodjeno srpsko dete? Obrazložiću to drugom prilikom.

      2. Mini Šengen – OTVORENI BALKAN Kosovo je pre neki dan preuzelo SKI-CENTAR na Brezovici? Da li je to najava da će se priključiti Otvorenom Balkanu, samo očekuju kompromisno priznsnje države Kosovo, da se učlane u UN. Kako može sada Otvoreni Balkan kada se otima teritorijja KiM od Srbije?

      Države EU se prvobitno, za ekonomsko povezivanje, udružile u Evropsku ekonomsku zajednicu, da bi se kasnije, kao države koje imaju svoje granice i državni suverenitet – preimenovale u EVROPSKU UNIJU-EU. Po tom modelu i OTVORENI BALKAN – treba da se zove BALKANSKA UNIJA? Ali nije primenjen takav naziv zbog Kosova koje se takodje poziva da se priključi Otvorenom Balkanu (navodno bez granica), članice otvorenog Balkana imaju državne granice?

      OTVORENI BALKAN, inicijativa, očigledno, prvenstveno je formiran u sklopu “normalizacije” odnosa Srbije i Kosova da bi se finalizirao Briselski sporazum (Kosovo u UN)? Kakav Otvoreni Balkan kada nije omogućen povratak 300.000 hiljada proteranih Srba?
      Bez obzira na sve (Otvoreni Balkan) – zašto Srbija po pitanju PROMETA LJUDI, USLUGA, RADNIH DOZVOLA (na privremeni rad), DIPLOMA I SERTIFIKATA – nije tražila “recipročne mere” 1:1 sa Kosovom i Albanijom: Ako Kosovo zaposli 100 Albanaca u Beogradu i Srbiji – toliko Srba (100) da se zaposle u Prištini-Kosovu?
      GDE SU POUKE IZ PROŠLOSTI: od 1960-tih do 1990-tih godina (verovatno) preko 300.000 Albanaca-Šiptara sa Kosova se naselilo u (Beogradu) Srbiji. Otvorili preko 10.000 trgovinskih radnji, poslastičarnica, pekara, lokala… – za taj period nijedan Srbin iz centralne Srbije-Beograda nije otišao da se naseli, radi i živi u šiptarsko okruženje, grad, selo, na Kosovu. Ista dijametrala je i sa mešovitim brakovima, što je uticalo mnogo na iseljavanje mladih Srba sa KiM?… Šta će Srbiji jednosmerni multikulturalizam: jedna demokratija i ljudska prava u Srbiji, a druga demokratija i ljudska prava na Kosovu? Da ne dužim, hvala na razumevaanju!

  5. Јелена Јовичић

    Наша Држава деминстрира аутократску владавину врло отворено. Уствари, ради шта јој је воља – њој или страним суфлерма, рекох, по принципу “шта нас је брига” и “шта нам ко може”.

    Наравно да је све могло да се реши унутрашњим актима, а не халабуком, тј. лажним референдумом; ово само даје привид демократског одлучивања.

    Наравно да је Бриселски споразум пре него ишта требало да прође референдумско одлучивање, а не да буде одлука неколицине у држави, оних који – данас јесу, сутра нису, а да ми чак немамо појма шта он садржи.

    Наравно да све учињено на брзину, да до већине народа не би стигли гласови разума.

    Наравно да је неконкретно референдумско питање било својеврсна замка за наивне.

    Наравно да је след догађаја савршено временски одређен… сад само гледајмо како, једним потезом, почиње да се “пара плетиво” наше умишљене демократије.

    Наравно да је скуп посланика, на које је народ пренео свој суверенитет, безвредан, јер не даје ни најмањи допринос било чему, чак не одаје ни слику минималне озбиљности својим (не)присуством у сали Скупштине – сем што даје легалитет, којечему, својом партијском послушношћу.

    ИТД, итд, итд – могло би се набрајати…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *