Мала али у ликовном погледу једна од најснажнијих ликовних сцена на свету

ПОВОДОМ СРПСКОГ „ПРВОГ БИЈЕНАЛА ФАНТАСТИКЕ“

Фантастика је на српском ликовном тлу присутна од претпрошлог века, са сликарством симболиста и Леона Коена, затим Миленом Павловић Барили и надреализмом. Неслућени процват доживела је са сликом и цртежом групе Медиала, која је извршила огроман утицај на бројне млађе генерације, све до данашњих стваралаца

Први бијенале фантастике“, одржан у октобру у Београду, у Галерији Коларчеве задужбине, затим у новембру у Културном центру Новог Сада и у припреми током јануара и фебруара у Модерној галерији Ваљево, једна је од најважнијих изложби одржаних у Србији, не само прошле и ове године. Премда су у српској уметности широко распрострањене апстракција, разне верзије (пост)модернизма, па и интимизам који започиње с Костом Миличевићем, када је реч о сликарству, наша ликовна сцена у знаку је две преовлађујуће стилске формације. Од бидермајера и академског реализма 19. века до данас, унапређују се различите форме реализма у сликарству и скулптури, али и сасвим

другачија естетика. Фантастика је на српском ликовном тлу такође присутна од претпрошлог века, са сликарством симболиста и Леона Коена, затим Миленом Павловић Барили и надреализмом. Неслућени процват доживела је са сликом и цртежом групе Медиала, која је извршила огроман утицај на бројне млађе генерације, све до данашњих стваралаца. Тако се у Србији образовала мала, али у ликовном погледу једна од најснажнијих ликовних сцена на свету, са обележјима чисте ликовности, а не наративности и илустративности. Љуба Поповић је говорио да су балканским сликарима фантастике у Паризу такмаци само Јужноамериканци. Слично о српској уметности мисле и највећи светски експерти за фантастичну ликовност – директор Музеја фантастике из Швајцарске Етјен Шатон, колекционар Луиђи Луј дел Мастро, Дејмијан Мајклс из Аустралије (издавач најбољег светског часописа о тој врсти уметности „Art Visionary“) и Феликс Лашанс, историчар уметности из Канаде. Они изванредно познају целу југословенску сцену.

ОДЗИВ ПУБЛИКЕ, ЕГОИЗАМ УМЕТНИКА И ГЛАС СТРУКЕ Круна деловања наших сликара ове вероисповести је „Први бијенале фантастичне уметности“. Да су публика и уметници жељни праве слике, најбољи доказ је одзив: око 570 дела пријављено је на конкурс од 269 уметника, од чега је изабрано 36 слика, сваки излагач са по једним радом. Само у Београду изложбу је видело више од 3.000 посетилаца. Иза тог ванредног успеха не стоји неки музеј нити галерија већ само огромна приватна иницијатива колекционара Миће Михајловића из „Фондације Михајловић – Феникс“ и његовог сина Мијата. Урађен је квалитетан каталог на стотинак страна а посебни стручни жирији, сваки са по три члана, одабрали су награђене (значајним новчаним свотама). Гран-при је добио Жељко Ђуровић за слику „Златокрила“ (120 х 90 цм), Вељку Ваљаревићу припала је награда „Перспектива“ за успешног младог сликара, Љубодрагу Јанковићу Јалету дата је за животно дело, а откупне награде добили су Јасна Опавски и Ђорђе Савић. Учествовала су и двојица сликара из иностранства као симболичан знак да ће следећи Бијенале фантастике бити приказан и у неким европским излагачким просторима, за шта већ сада постоји интересовање. Победила је у основи уметност и то она која се пише великим почетним словом; „Фондација Михајловић – Феникс“ на велика врата вратила је Њено величанство Слику и то ону за коју су српски уметници велики мајстори.
Треба, уверени смо, изнети јавно и позадину целог подухвата, оголити је, да се немиле сцене не би више понављале и да би се заштитио недужни организатор. Публика уобичајено замишља и има представу о уметницима као хуманистима, „занесењацима који воле свет и људе“. Има и таквих, али су у мањини, то је врх леденог брега, стварност је посве другачија. Уметност је високоегоистична активност и често настаје по формули – што већи уметник то већи его. Сасвим су ретки генији попут Леонарда да Винчија који је био изузетан и по томе што је тврдио да уметник не може да напредује уколико не сумња у себе. Код многих се та стваралачка саможивост прелива из естетске у животну сферу. Писац ових редова се као члан бројних жирија и стручних тела сусретао увек са једном чињеницом – уметници су необјективни када треба да суде о другим ствараоцима. Тога нису поштеђени ни највећи, Ел Греко је морао да напусти Италију јер је тврдио да Микеланђелове фреске у Сикстинској капели у Ватикану не ваљају ништа, те их треба прекречити и њему дати израду. Било је и горих примера егоизма; када су неки врхунски барокни сликари добијали веће наруџбине у Напуљу, једва би живу главу изнели, морали су хитно да беже, јер би их локални сликари убили. Најбољу формулу о уметницима је дао искусни галериста Живојин Иванишевић, који је деценијама водио Галерију „Париски круг“, организовао шездесетак изложби и објавио двадесетак књига о уметности. Он каже да то што уметници умеју да ураде да један другог унизе а себе уздигну не би ни Јозеф Гебелс могао да смисли. Треба жигосати њихову завист, љубомору, похлепу и ускогрудост да би се свели на праву меру, јер то каља биће Уметности.

Нажалост, и такав частан и несебичан човек какав је Мића Михајловић, организатор Бијенала фантастике, поред уложених личних средстава и огромног напора (мада долази из сасвим друге пословне области), морао је да се сретне са злобом и ниским страстима, који међу ликовним критичарима скоро и да не постоје. Шта све није чуо и то од квалитетних сликара, једни су га оптуживали што је посао избора и награда препустио стручном жирију, што није сам то обавио, други да је имао искључиви утицај на то стручно тело а трећи су му замерили што је уопште организовао такву изложбу, требало је само да купи слике у атељеима. Мржња и злоба сручили су се и на награђене, на жири, па чак и на сјајног стручњака, професора др Оливера Томића, једног од најбољих наших млађих историчара уметности, писца предговора у каталогу изложбе. Мића Михајловић је био стога крајње частан, вероватно је предвидео све то, па није хтео да се меша у рад ниједне комисије. Све је препустио гласу струке. При томе треба рећи да је била састављена листа од десет најбољих српских сликара који су позвани мимо конкурса. Сви су они осим Славка Крунића и Дејана Уларџића подбацили, послали су лоше или просечне или слике малог формата, испод свог нивоа и такву привилегију више неће имати. Једино је Жељко Ђуровић са те листе озбиљно разумео ову смотру и послао слику већег формата и веома квалитетну.

МОРАЛНИ ПОБЕДНИЦИ БИЈЕНАЛА Тако, уместо да ова успешна манифестација буде разлог за радост, многим ситним душама била је повод за злобу. Изложбу је на интернету видело 300.000 заинтересованих а у галеријама око 4.000 посетилаца. Аутора овог текста посебно радује појава младих лавова, сјајних а скоро непознатих сликара, какви су оригинални Ђорђе Л. Савић, Милан Степовић и Милан Кацевски. Они су прави, морални победници овог бијенала, због њих и даље живи фантастично сликарство у Србији. Победило је Њено величанство Слика и то радује. Чујмо за крај шта о томе свему каже Јован Маринковић, један од излагача, који је сарађивао с париским галеријама а међу најписменијима је у свету уметности: „Ја волим оне арт-брут уметнике, али ово је још виша грана целе ствари. Ово спасава част српске уметности и то је права ствар. Бијенале фантастике презентује једну уметност која је потпуно компатибилна са фрацуским савременим сликарством. Са њиховим Пролећним салоном, галеријом са којом сам сарађивао и сличним галеријама, као и са ’Azart’, магазином за сликарство и ликовну уметност искључиво.“ Следеће Бијенале ће по најави организатора бити издигнуто на још виши ниво. Гран-при ће се са 3.000 € вероватно повећати на 4.000 €, слике ће се слати у само два формата, без рамова, а изложба ће бити пренесена у неке европске градове.