Ко је Ерик Земур? Муке француског Израиљца

Председнички избори у Француској, заказани за 10. и 24. април, могу усмерити ток међународних односа у 2022. години. Судећи по анкетама, изборна битка ће се водити између четири кандидата – актуелног председника Емануела Макрона, Марин ле Пен, Валери Пекрес и дебитанта и звезде у успону Ерика Земура, човека чија кандидатура изазива подигнуте обрве не само међу владајућом администрацијом већ и међу „претендентима на престо“

Ако је и било неких недоумица око Земуровог учешћа у званичном политичком животу Француске, оне су отклоњене. Земур је, формиравши политички покрет „Reconquête!“ (Реконквиста), објавио своју кандидатуру и бацио рукавицу у лице актуелном режиму, али и целокупној политичкој гарнитури Француске. Свој покрет профилисао је као структуру која баштини идеје националног и социјалног конзервативизма, суверенизма, антимиграционизма, протекционизма, економског национализма и благог евроскептицизма. Колоритна идеологија, довољна да се у највећим француским медијима препозна као ултрарадикална и ултрадесничарска опасност и често као неофашистичка претња. У свему томе многи Французи препознају педигре и агенду Доналда Трампа, народног човека који долази из света медија (само је амерички пандан био газда, а Земур „шегрт“), без длаке на језику, који говори оно што „обичан народ“ мисли и који је спреман да упути изазов дубоким структурама моћи и извуче Француску из канџи неолиберализма, анационализма и идентитетског суноврата.
Укратко, контроверзност је кључна реч Земурове личности и врло извесно његовог политичког покрета. Судећи по почетку незваничне политичке кампање, она ће јахати управо на таласу скандализације јавности и саблажњавања поприлично учауреног бирачког тела, којем је чак и Марин ле Пен била претешка за „варење“. Као последња вест из Француске долази првостепена одлука суда и осуда Ерика Земура на новчану казну од 10.000 евра (у замену за казну затвора уколико ту суму не плати у року од 100 дана) због „говора мржње“ и „изазивања расне и верске нетрпељивости“.
Наиме, Земур је у септембру 2020. године, дакле далеко пре идеје о уласку у политичку арену, у интервјуу Си-Ен-Ену изјавио: „Мигранти без родитељске пратње су лопови, убице, силоватељи. То је све што су они. Требало би да их вратимо назад.“ Приликом изрицања пресуде Земур се није појавио у судници, па се његов адвокат обратио новинарима рекавши како је пресуда „идеолошка и глупа“. Он је упозорио француску јавност да је посреди „осуда слободног духа коју спроводи правосудни систем, окупиран идеолозима“.
Потенцијалном француском председнику ово није први пут да се суочава са сличним осудама. Против њега су раније донете две пресуде за говор мржње, а укупно 16 пута је био предмет кривичне истраге због запаљивих изјава на рачун имиграције и ислама. Тако је 2011. године кажњен са, такође, 10.000 евра, јер је на телевизији тврдио да су „већина дилера дроге црнци и Арапи“, док му је 2018. наложено да плати 3.000 евра због коментара о муслиманској „инвазији“ Француске.
Део контроверзног политичког наступа представљала је и манифестација, односно озваничење Земурове кандидатуре у децембру 2021. године. Тада се у једном париском предграђу окупило неколико хиљада Земурових присталица који су се том приликом физички сукобили с идеолошким непријатељима. Наравно, овај окршај је моментално засенио ораторску и политичку компоненту те вечери, стигматизујући Земура и његове присталице као насилнике и противнике демократије. Уосталом, управо то је била порука шефа некада снажне Социјалистичке партије Оливера Фора, који се запитао: „Да ли сада ико има било какву сумњу у то шта мотивише Земурове активисте.“

ПЛОД ФРАНЦУСКОГ ПОЛИТИЧКОГ НАСЛЕЂА И док се француска јавност навикава на „фашисту Земура“, тако страног и непоћудног за француско друштво, професор Француске и европске политике на Лондонском универзитету Филип Мерлије констатује – „Земур није фашиста, он је плод француског естаблишмента“. Како тврди у свом есеју, Земур заиста звучи као фашиста и има фашистичке идеје, али, за разлику од своје противкандидаткиње Марин ле Пен, он нема директну везу са француском фашистичком традицијом. Он долази из „главног тока“ француске политике, с обзиром на то да је протеклих 35 година провео у конзервативном новинарству. Узастопно је радио за новине и медије као што су „Котидијен де Пари“ и „Фигаро“, породичне радио-станице попут РТЛ и био је водитељ у популарном ток-шоу на „Франс 2“, главном државном телевизијском каналу. Као интересантну епизоду из Земурове биографије, професор Мерлије наводи чињеницу да је Земур између 2019. и 2021. био уредник емисије која се емитује на „Си њуз“, бесплатном информативном каналу који је под контролом Венсана Болора, медијског магната. Болор, католик традиционалиста, својевремено је ушао у сукоб с Емануелом Макроном, због Макроновог непријатељског става према његовој „реакционарној уређивачкој политици“. Сада, непријатељски расположен према Макроновом реизбору, Болор се позиционирао као мецена крајње деснице и као власник својеврсног француског „Фокс њуза“, на којем Земур може неометано да спроводи своју „исламофобичну агенду“.
Као кључ за разумевање Земурове идеологије француски професор из Лондона види „универзални републиканизам“, концепт дубоко укорењен у француско политичко наслеђе. Према универзалистичкој концепцији грађанства, француска нација је пре политички конструкт него унапред одређена етничка или културна заједница. Сви грађани Француске сматрају се једнакима без обзира на расу, културу, религију или пол. За француски републиканизам се каже да је „слеп за боје“. Ова филозофија је наслеђе Француске револуције и данас је снажно подржавају велики делови политичког спектра, од популистичке левице Жан-Лика Меланшона до крајње деснице Марин ле Пен.
У Земуровом схватању, универзални републиканизам јесте синтеза две главне политичке референтне тачке – Наполеона Бонапарте и Шарла де Гола. Симптоматично је да оба човека, на различит начин, потичу из ауторитарног крила француског конзервативизма. Штавише, овај је ауторитаризам (оштрији у Наполеоновом случају) компатибилан с традиционалним француским републиканским дискурсом. Ова идеологија данас уједињује десницу и велике делове левице у патриотском наративу који подржава „универзализам“ као највишу вредност.
Тај републикански дискурс довољно је широк да прихвати као логично и нимало неупитно етничко порекло новог вође француских националиста које Земура прати као непријатна сенка. Објашњење како један Јеврејин из Алжира може постати француски националиста, одређени кругови виде у тзв. архетипу доброг Јеврејина, оног који жели да буде „већи Гојим од Гојима“. У том контексту Земур наступа као типични „француски Израиљац“ – концепт који обухвата јеврејство као религију, а не као шири културни идентитет. За њега, бити Јеврејин или Израелац је чисто приватна ствар. Бити француски држављанин је оно што је неопходно.

ПЛОД СЛУЧАЈНОСТИ ИЛИ ПРОЈЕКАТ Ипак, Земурови ставови попут тезе о „Великој замени становништва“, апокрифној идеји о замени белог, аутохтоног европског становништва, придошлицама ваневропског порекла, чине се сувише контрапродуктивним у борби с далеко моћнијим непријатељем и то у арени у којој лавови социјалног инжењеринга одвећ чекају спремни да растргну сваког ко изађе у јавност с тако сензационалистичким идејама. Ако нас је ближа политичка историја нечему научила, а нарочито скорија политичка историја Француске, то је да уши просечног бирача нису спремне да чују неугодне и тешке истине. У дуелу између Макрона и Марин ле Пен (из ове перспективе оличење демократичности и политичке коректности у односу на Земура), француско бирачко тело је 2017. године Макрону поверило 66% гласова у другом кругу. То је показатељ који би озбиљни људи у Земуровом тиму морали да узму у обзир уколико желе изненађење на априлским изборима. Нарочито би то у обзир морао да узме Венсан Уер, тзв. упућени стручњак из Француске који ради у правној служби Европске комисије, а уједно води фондацију која финансира Земуров покрет „Реконквиста!“. Ако оставимо по страни питање да ли се Уер налази у сукобу интереса, да ли је надлежним органима пријавио своју двоструку улогу, много озбиљније питање јесте због чега и с којим мотивима би фондација на чијем челу се налази Уер, чиновник бриселске бирократије, финансирала један евроскептичан и анти-ЕУ покрет.
Све су то сигнали који позивају на опрез с још једном брзорастућом звездом на политичком небу Европе. Изненадан улазак у политику, ставови као преузети с опскурних неонацистичких форума, огромна медијска пажња, финансијска подршка из касе „непријатеља“ су фактори који упућују на питање: „Ко је заправо Земур и која му је улога“? Својим поступцима, попут најновијег преузимања посланика Европског парламента из редова Националног окупљања (партије Марин ле Пен) и реториком украјинских „мајдановаца“, Земур може рачунати само на даље мобилисање леволибералних снага чији је витез Макрон, те даље цепање десног блока. По тренутним проценама француског Института за истраживање јавног мњења и маркетинга – ИПОФ, Макрон може да рачуна на 25,5%, Марин ле Пен на 17,5%, Валери Пекрес на 16,5% а Земур на 12% гласова. Довољно да градоначелник Брезијеа, истакнути симпатизер партије Марин ле Пен, Робер Менар изјави како су и Земур, и Ле Пенова „десница са највећим суицидним намерама у свету“, позивајући их да приближе своје ставове и спрече одлазак Валери Пекрес (кандидат Републиканске партије) у други изборни круг.
Земур је сасвим сигурно освежење на политичкој сцени и феномен који може послужити као индикатор свим осталим десним партијама француске, пре свега Националном окупљању, али је исто тако човек који својим непромишљеним поступцима и вулгарним интерпретирањем идеје суверенизма може уништити још једну шансу за промену атлантистичке политике Француске. А можда је у ствари тако и замишљено да буде, јер речима Френклина Делано Рузвелта: „У политици се ништа не догађа случајно. Чак и ако се случајност деси, можете се кладити да је тако било испланирано.“


Један коментар

  1. Ужасан и злонамеран осврт на великог човека и будућег председника француске чија памет сева као муња

    4
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.