Књижевни биланс друге пандемијске године

Наша књижевна продукција претходне године била је одлична. Колико ће од тог мноштва наслова преостати нико не може да зна, али се стиче утисак да готово све што је стало или одложено у првој години пандемије, 2021. је реализовано. Леп број нових романа, песничких и приповедних збирки показује да наша књижевност има живот који тече упркос ограничењима, и тај витализам као да је део оног свеопштег одбијања да и даље будемо затворени, ограничени и под надзором

Пандемија је навршила своју другу годину и постала готово део свакодневице. Нема више кућног затвора, ограниченог радног времена, бесмислених редова испред продавница и осталих пројава страха који је паралисао све, а највише културни живот. Стара питања су остала, али нису пресудно значајна за свакодневни живот. Сви су мање-више постали приучени вирусолози (има и вирусолога-конспиролога) па се календар мери према сојевима. Другим речима, корона је постала готово нормална ствар.
У таквим околностима, и књижевни живот у 2021. букнуо је у односу на претходну годину, иако неких манифестација и даље није било. Година је, као свака друга, почела у знаку НИН-ове награде, која је припала, подсетимо, Светиславу Басари за роман Контраендорфин. Немала бука, као што је вероватно и планирано, дигла се око ове књиге, премда у њој главни антагонистички моменат није онај који се тиче Десанке (то је више био рефлекс рата за лектиру из 2020) већ онај који преко Андрића циља на магистралу српске културе. Међутим, као што пракса претходних година показује, већ после годину дана добитник НИН-ове награде више није тема. Роман је доживео 5. издања, знатно више него добитници претходних година, а Басара је потписао трансфер из приватне у државну издавачку кућу, у којој је био и уредник. Сада може да буде потпуно субверзиван о нашем трошку.
Следећи догађај у календару такође има своје стално место: добитник Нобелове награде за књижевност (а за њим и других награда). Но у склопу свеопште идеологизације књижевности, која је започета још седамдесетих година с победом постмодернизма, овогодишњи Нобелов лауреат је толико по мери постмодернистичких „политика идентитета“ да није изазвао готово никакав одјек. Абдулразак Гурна, као танзанијски писац који је енглески професор и пише о постколонијалним темама, образац је шта би књижевност у перспективи духа времена требало да буде. Његов идентитет је сложен, он је имигрант, академски радник, а и писац – што дотиче све пројектоване особине савремене књижевности, да буде наднационална и анационална, да макар потиче из дискурзивности и да има предвидљив тематски опсег. Српској књижевној јавности постколонијална тематика није страна, али је присутна превасходно у стручном делу те јавности, док је од постколонијалних писаца значајније преводе имао само Најпол, па је зато Гурнина награда остала без већих одјека.
Мимо ових догађаја који то и нису били, наша књижевна продукција претходне године била је одлична. Колико ће од тог мноштва наслова преостати нико не може да зна, али се стиче утисак да готово све што је стало или одложено у првој години пандемије, 2021. је реализовано. Леп број нових романа, песничких и приповедних збирки показује да наша књижевност има живот који тече упркос ограничењима и сам тај витализам као да је део оног свеопштег одбијања да и даље будемо затворени, ограничени и под надзором. Можда је одговор различитих држава на пандемију заправо показао разлике у култури које је глобализација толико желела да поништи.
Јер књижевне вечери, промоције и фестивали одржавани су 2021. упркос растућим или опадајућим бројевима заражених, пропуснице и ограничења су се поштовали, али и не у пуној мери, и једино није одржан Сајам књига. О овом проблему већ смо писали („Сајам књига без сајма“, бр. 687 од 29. 10. 2021), али неке кључне ствари треба поновити: онакав какав је, с масовношћу као кључном особином, Сајам књига не може бити одржан у неповољним епидемиолошким околностима. Једино иоле могуће решење – Сајам књига у септембру – већина издавача је одбила, и то је условило да се крајем године организује мини-сајам, или Салон књиге у Хали 2 Београдског сајма, на коме није било гужве чак ни када је било највише посетилаца. Зашто овај догађај није боље рекламиран, најављен и промовисан на организатору је да одговори, али ако ишта друго, овај огледни мини-сајам показао је да октобарска манифестација нема алтернативу, нити може бити смањена у обиму да би се одржала форма.
На последњем месту, а као увертира у дане одлуке пред нама, важно је истаћи да први пут имамо, као и многе друге велике културе, две награде за најбољи роман године. НИН-овој награди придружен је „Београдски победник“ за више него компетентнијим жиријем и без идеолошког багажа. Нова награда, чију обзнану је НИН-овој награди наклоњен део јавности дочекао „на нож“, може учинити нешто веома важно. У рукама њеног жирија је могућност да се уметничка вредност реафирмише као водеће мерило у свету књижевних награда, а тиме и у књижевности као целини. Дабоме, једна награда не може поправити свеукупну слику, али пажња која јој је већ дата показује да ће њен значај бити све већи. Већ поређење два ужа избора, са запањујуће малим бројем преклапања, показује да појавом нове награде оно што је била замисао власника НИН-ове постаје њен усуд. Наиме, ако је углед старе награде требало у културном рату да представља оружје напада, појавом „Београдског победника“ постаје залог самомаргинализације. Уколико буде и даље истрајавао на ангажованости и критици српске културе онако како она изгледа у другосрбијанским кулоарима, актуелни жири ће од НИН-ове награде направити једну нижеразредну манифестацију која је релевантна само у малим круговима, још мањег одјека и значаја.
Све у свему, пред нама је интересантан период, па се 2022. години (ипак) морамо радовати.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.