КАЗАХСТАНСКИ ЕПИЛОГ – ВЕЛИКА ПОБЕДА РУСИЈЕ

Немири у Казахстану развијали су се муњевитом брзином. Донели су деструкцију, али и прво активирање тачке 4 Уговора о колективној безбедности, што је означило почетак легалне војне интервенције ОДКБ-а у овој средњоазијској земљи. Питање шта се догодило можда је у овом тренутку мање важно од питања какве ће промене у региону овај след догађаја изазвати

Казахстан је држава јасно подељена на север и југ, економски, демографски и политички, док обимно пространство између та два пола покрива ненасељена пустиња и слабо насељени брдовити простор. Може се издвојити још једно популационо острво на западу земље где се налазе нафтна налазишта и гасна поља, од виталног значаја за економију Казахастана. Кроз историју Казаха, народа по коме Казахстан носи име, политички центар налазио се на југу. Казаси су, као и сви туркијски народи степе, били номади, што се карактерише племенско-родовском друштвеном структуром. Овај начин живота Казаси ће изменити тек уз процесе масовне урбанизације започете 1930-их година, која ће трајати деценијама касније. Подела на урбано и рурално становништво означава важну вододелницу казахског друштва. Становништво које насељава градове више генерација ломи традиционалне родовске везе и модернизује се, рурално становништво наставља у знатно вишем степену да негује пређашње односе. Проблеми настају када сиромаштво и неразвијеност пољопривредног тржишта присиљавају велики број младих људи да се са села пресељавају у градове, носећи са собом старе друштвене везе. Јасно је да у урбаним условима родбинске везе често бивају инструментализоване у криминалне сврхе, а будући да се ради о исламској земљи, економска заосталост заједно с пренасељеношћу градова представља плодно тле за исламистичку агитацију. Назире се потенцијал за оружану побуну који само треба каналисати у жељеном смеру.
Центар данашње политичке структуре Казахстана налази се на северу државе, у Астани, која је после формалног повлачења Нур Султана Назарбајева с председничке функције и званично преименована у Нур Султан. Главне тргове казахстанских градова које су некада красиле статуе Лењина данас покривају киповима Назарбајева – локални идол је заменио совјетског. Овакви отворени изливи идолопоклонства делују дегутантно из савремене европске перспективе, али су нормала за регион Средње Азије у коме се могу наћи и златне статуе које су председници подигли сами себи. Назарбајев је Астану специјално изабрао као центар како би изместио главне структуре власти из пренасељених јужних делова државе, подаље од турбулентне Алма Ате. Као некадашњи велики канови степе, он је себи подигао огромну јурту, овога пута од стакла и челика како приличи историјској епохи, и ту се утврдио као неприкосновени лидер. Назарбајев је све до јануарских немира био главна политичка фигура поменуте земље, а утицајан актер постаје још у другој половини 80-их година минулог столећа.
Свака побуна на југу или западу Казахстана не може да успе без удара по Астани, а она је под директном контролом владајућих структура. Конкретно, неважно је да ли се ради о социјалном бунту, устанку запостављених руралних кланова, нападу исламистичких терориста, издаји локалне елите или урбаној обојеној револуцији, сваки од ових сценарија мора да захвати и Астану. Уколико север државе изостане, не придружи се побуни, а власт у Астани одбија да преда власт, сваки од ових сценарија води у грађански рат. Назарбајев је намерно структурирао овакву ситуацију, не би ли се одржао на власти по сваку цену. На северу државе такође живи велики број етничких Руса, који свакако неће учестовати у казахским побунама против сопствених лидера, ма које врсте они били. Стога је север Казахстана, ако ситуацију посматрамо макијавелистички, представљао идеалан избор за Назарбајева. Уколико замислимо да је којим случајем центар власти остао у Алма Ати, у Казахстану би се власт већ неколико пута променила, по угледу на Киргистан с којим се граничи.

ПРИРОДА НЕМИРА На ову тему је било највише спекулација. Најзаступљенија су три сценарија: спонтани социјални бунт, борба унутар владајуће елите и мешање споља. На званичном нивоу, наратив представника Русије се мењао како су се догађаји развијали. Иако социјални бунт због наглог скока цене гаса за потрошаче креће у нафтном подручју запада Казахстана, није било придавано пуно пажње том догађају. Новогодишња еуфорија у Русији је снажна чак и за време пандемије, заинтересованост за друге теме у том периоду је мала. Како се бунт шири на густо насељене јужне пределе Казахстана и драматичне слике из Алма Ате шокирају гледаоце широм постсовјетског простора, примећују се и прве изјаве руских званичника. Пети јануар представља кулминацију побуне, и она више не изгледа као демонстрације које су јој претходиле. Ујутру тог дана руски званични наратив се може подвести под фразу – то је унутрашње питање Казахстана. Исход борбе за Алма Ату је неизвестан, иако све упућује да је она пала готово небрањена. До вечери 5. јанаура Алма Ата је скоро сасвим ван контроле власти у Астани. Док се на југу дешава катастрофа по клан Назарбајева, север остаје под чврстом контролом, све провокације су брзо пресечене и нису биле масовне.
Друго лице државе Касим Жомарт Токајев демонстрира одлучност која му је недостајала претходних дана. Једним потезом смењује Назарбајева са свих функција које овај држи, нарочито с места председника Савета за националну безбедност, коју је Назарбајев посебно креирао за себе након напуштања председничке фотеље, док у другој руци више не држи гранчицу мира, већ мач. Токајев је покушао да смири протесте социјалним обећањима, а затим и козметичким променама у саставу извршне власти. Када му то није успело, имао је пред собом два избора – да остане да се бори за власт или да се повуче с места шефа државе и побегне. Токајев је одлучио да се супротстави побуни, а уједно и да пресече утицај Назарбајева. Током дана он очито врши закулисне консултације с Москвом и увече, тог судбоносног 5. јануара, позива у помоћ здружене силе војног блока ОДКБ, у коме централну улогу игра Русија. Руски званичници од тог тренутка мењају наратив, удаљавају се од констатације о унутрашњим проблемима Казахстана и транзитирају у нову реалност – спољна опасност међународног тероризма која представља претњу за суверенитет и територијални интегритет братске државе.
Упоредо с обезбеђивањем подршке Русије, Токајев започиње чистке у политичком и безбедносном апарату Казасхтана. Редом смењује чланове елите још лојалне Назарбајеву или превише амбициозне лидере који му нису пружили подршку кад је Алма Ата пала. Најзвучније име у чисткама је Карим Масимов, председавајући Комитету за националну безбедност, највишег координационог тела у овој виталној сфери. Наратив Токајева кроз догађаје петог јануара такође се развија, у јутарњем обраћању нацији он побуњенике назива „завереницима“, док их у вечерњем, након што је обезбедио подршку Москве, назива „међународним терористима“. Већ сутрадан, 6. јануара, након што је Русија стала иза Токајева, немири скоро у потпуности јењавају. Алма Ата која је претходног дана пала без борбе за 24 часа је враћена уз наводе о минималном отпору. Све државне зграде које су биле заузете напуштене су без иједног испаљеног хица, а завереници или терористи су ишчезли. Када су сукоби увелико завршени, 16. јануара, званична изјава казахстанских власти садржи податак о 11 погинулих припадника снага безбедности у борбама за највећи град државе. Алма Ата је била у пламену, заузета од стране терориста, чак је и аеродром био под њиховом контролом, а званични биланс је 11 погинулих полицајаца и војника?
Бројеви говоре о томе да се већина безбедносних снага просто повукла пред нападачима, а сеча кнезова коју Токајев спроводи у безбедносном и политичком сектору говори и зашто. Посреди је била издаја дела елите. Отворено питање је како је до те издаје дошло. Да ли зарад борбе око власти или због спољашњег уплива? Сједињене Државе, Британију или Турску, могуће осумњичене, званично не спомињу ни представници власти Казахстана, нити Русије. Уколико је део казахстанске елите поткупио Запад, чудно је одсуство медијске подршке побуњеницима док ја Алма Ата горела. Западни медији једноставно нису недвосмислено представили терористе као борце за слободу, што смо могли да видимо у Либији или Сирији. Није било припремљених изјава које садрже претњу санкцијама Токајеву, Назарбајеву и Русији ако се умеша у конфликт, није било намештених медијских садржаја о масовним злочинима казахстанских безбедносних снага против цивилног становништва. Заиста, изгледало је као да је колективни Запад био подједнако затечен сукобима у Казахстану као и Русија. Под претпоставком да је заиста дошло до успешног директног мешања Запада у ове догађаје, онда се ради о новом обрасцу интервенције који треба проучити када нови подаци постану доступни.

РЕЗУЛТАТИ ПОБУНЕ Без обзира да ли је сукоб у Казахстану изазван споља или политичким борбама изнутра, може се донети закључак да из свега Русија излази као највећи победник. На почетку, она је демонстрирала ефикасност војног блока ОДКБ. Снаге за брзо реаговање су сакупљене у рекордном року и истим темпом транспортоване у Казахстан. Контингент ОДКБ-а био је ограничен по броју људства, по разним званичним наводима није прелазио 3.800 војника, али задивљује сама хитрост реакције која би посрамила и НАТО. Било је много спекулација о неефикасности ОДКБ-а за време недавног карабахског конфликта, када је и територија Јерменије била под местимичним нападима азербејџанске артиљерије и беспилотних летелица. Ипак, Јерменија није званично затражила помоћ ОДКБ-а, иако су њени званичници давали сличне изјаве медијима, које су очигледно биле превасходно упућене јерменском бирачком телу. Интервенција ОДКБ-а у Казахстану демонстрира целом свету да је у питању војни блок с перспективом.
Даље, Русија је предухитрила развој сценарија грађанског рата у Казахстану, што није могло да буде допуштено ни по коју цену. Суочена с избором да се држи по страни док се Токајев утврђује на северу, а побуњеници на југу или да брзо иступи с подршком Токајеву, Русија је одабрала другу, мање лошу могућност. Да Токајев нема намеру да постане ничија марионета, упркос војној помоћи Русије, потврђују две чињенице: Токајев је затражио да силе ОДКБ-а напусте његову државу (операција ће званично трајати од 5. до 15. јануара) и на место министра за информисање у новој влади поставио нескривеног русофоба Аскара Умарова, кога су отворено већ критиковали директор Россотрудничества Јевгениј Примаков и директор Роскосмоса Дмитриј Рогозин (обојица представници струје јастребова у руском естаблишменту). Иако на први поглед може изгледати као да је Токајев искористио Русију да спроведе чистке у редовима елите и приграби сву власт за себе, то свакако није био главни циљ Русије. Москва се умешала искључиво да би спречила избијање грађанског рата у Казахстану, што би имало несагледиве политичке, економске, безбедносне и демографске последице. Када би се којим случајем Казахстан нашао у вртлогу рата, цела интеграциона евроазијска стратегија Кремља би пала у воду.
Треће, Русија је учврстила своју позицију у стратешким преговорима о колективној безбедности с Вашингтоном. Иако је јасно да НАТО неће вратити трупе у границе пре проширења на исток 1997. године, као што ни Русија неће вратити војску с украјинске границе у касарне, овај процес има шансе да успе ако се посматра само као средство да се избегне потенцијални Трећи светски рат. Несумњиво је важна демонстрација силе Русије у казахстанским догађањима, па макар и ограниченим контингентом од 3.000 војника. Русија је успешном интервенцијом у Сирији направила прекретницу у међународним односима, вративши се на сцену после неколико деценија, а деловање у Казахстану показује да је спремна да обезбеди стабилност на својим границама.
Четврто, чланице ОДКБ-а су демонстрирале солидарност, што је веома важно у оквиру интеграционе евроазијске стратегије, тиме што су послале војнике у Казахстан. Сличну солидарност данас би тешко било могуће очекивати у редовима НАТО-а, као и међу чланицама Европске уније. Јерменија, Белорусија, Киргистан и Таџикистан свесрдно су подржале Русију у њеним напорима да донесе мир и просперитет у макрорегион Централне Азије. Подсетимо се да је садашњи премијер Јерменије оптуживан да је западни човек, а лидер Киргистана да је колико претпрошле године уграбио власт у обојеној револуцији уз помоћ Запада. Испада да су лидери које је наводно инсталирао Запад сада већ на страни Русије и то отворено демонстрирају. Често је лавеж Запада гори од његовог уједа, као што се можемо уверити.
У закључку, било би упутно за све делове евроазијског пројекта да у будућности прате развој социјалних разлика и потенцијалних извора побуна, како њихове државе не би биле идеална мета за контролисане и неконтролисане побуне. Као што је упозорио Фјодор Лукјанов, директор за научни рад форума „Валдај“, низ унутарполитичких криза на постсовјетском простору далеко је од завршеног.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.