Између крсташа и комуниста

Да ли је Запад традиционално против српских интереса?

Пише Проф. др Владимир Првуловић

У историји српских држава и народа западне силе и земље најчешће су биле против српских државних и националних интереса. Разлози су многоструки.

КРСТАШКИ РАТОВИ ПРОТИВ ВИЗАНТИЈЕ Српске државе из 12. века и немањићког доба настајале су уз подршку ватиканских папа, жупани и књазови су од папа добијали титуле, уз обећање да српски народ преведу у католичанство. То се није десило, што је изазивало гнев и неповерење католичког света, у коме су папе имале кључну улогу.
Када је Католичка црква посредно, а онда и директно с крсташким походима, објавила рат Византији и православљу, постало је јасно да католичанство има за циљ да оружјем успостави ову грану хришћанства као глобалну религију, уз послушност Западу.
Фридрих Први Барбароса се у походу на Константинопољ 1189. у Нишу сусрео са српским жупаном Немањом, позивајући га да се прикључи у Трећем крсташком рату за наводно ослобађање Јерусалима, а против Византије. Имао је Барбароса на уму да је Византија често нападала Србе, освајала им територије и подржавала Бугаре и остале против српских захтева за државношћу. Српски жупан је понудио слободан пролаз и гостопримство, као и војну помоћ крсташима за ослобађање Јерусалима. Одбијајући позив на заједнички рат против Византије, Стефан Немања је изгледа потписао будући непријатељски став Запада према Србији. Крсташи су опустошили Константинопољ и Византију, припремајући је да разорена и осиромашена, са само 7.000 војника падне у руке 200.000 Турака под Мехмедом Другим Освајачем, 29. маја 1453.
Православна Васељенска патријаршија никада се није опоравила. Под утицајем Запада, недавним давањем томоса за осамостаљење старе руске Кијевске цркве, ставила се у службу западних, антируских, антиправославних интереса.

ИНКВИЗИЦИЈА И ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ Прилика за српско измирење с Ватиканом и Западом стекла се 1402. с деспотом Стефаном Лазаревићем. Његовим браком са Јеленом Гатилузио, ћерком лезбоског владара Франческа, Србија је успоставила добре односе са Жигмундом Луксембуршким и католичком Краљевином Угарском, чији је вазал и постала.
Добри односи трајали су све до 1459. када су Османлије освојиле тадашњу српску престоницу Смедерево под Ђурђем Бранковићем. Подршка Ватикана за формирање српске државе у турском окружењу подразумевала је да Срби пређу у католичанство, што је Бранковић, тражећи помоћ за одбрану од Турака и обећао.
Пошто је више пута изневерено обећање српских жупана и деспота, Срби су остали у немилости Запада и Ватикана.
Знамо да се Ватикан, уз подршку западних дворова, кроз инквизицију и масовна крвава покатоличавања обрачунавао са Маварима и Јеврејима не само у Шпанији, а кроз инквизицију са свим „неверницима“ који не потпадају под ватиканске каноне.
Чак и током Другог светског рата покатоличавањем трећине Срба у НДХ (уз трећину убијених и толико протераних) јасно је да су Срби одбачени заувек. То се видело кроз изостанак западне подршке Србима у Косовском боју 1389, али и када су Турци надирали преко Мохача до бечких зидина. Формиран је став игнорисања српских интереса од моћних западних држава.

ОБУЗДАВАЊЕ СРБИЈЕ То потврђују и каснија анексија Босне од стране Аустроугарске 1908, анексија северних крајева (данашње Војводине) од стране Угарске у које су се, с дозволом бечког цара, Срби исељавали бежећи од турских зулума, анексија Баната и српских градова Арада, Темишвара и других од Влашке и Галиције (данашње Румуније).
За време балканских ратова, у којима Србија протерује Турке с Балканског полуострва, западне земље, мировним споразумима с Турском и Русијом, као „награду“ Србима одузимају Неготинску крајину, Лесковац, Пирот, Скопље, Битољ и Солун, крвљу ослобођену територију и излаз на море. Тада су на престолима Аустроугарске, Румуније, Бугарске, па чак и Грчке седели немачки краљеви и цареви. Они су склапали пактове (сем грчког краља Константина који је одбио „такву подлост“) да ратом обуздају Србију и спрече враћање српских територија одузетих тзв. мировним споразумима.
Однос западних земаља према ултиматуму Аустроугарске Србији којим започиње Први светски рат, и према нечувеним људским и материјалним жртвама које је Србија претрпела у њему, потврђује да је Запад више респектовао турске и своје интересе спречавања Русије да изађе на Црно море и Средоземље.
Тајним Лондонским споразумом 26. априла 1915. Уједињено Краљевство В. Британије и Ирске, са Трећом Француском републиком, Краљевином Италијом и Руском империјом је, за улазак Италије у Антанту и рат против бивших савезника Немачке и Аустроугарске, договорило распарчавање територија на којима су живели Срби и други Јужни Словени (данашње Словеније, Истре, Далмације, Котора и Црне Горе, делова данашње Хрватске), обећавајући их Италији. Уз то, тајне службе Аустроугарске и Италије стварају државу Албанију, како би спречиле излазак победничке Србије на море у деловима ослобођених територија.

ЦЕПАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ Стварање Краљевине СХС 1918. западне земље прихватиле су на притисак Вудроа Вилсона и Америке, планирајући све време отцепљење католичких Словеније и Хрватске. Убиством краља Александра у Марсељу 1934. директно су их и понудиле нацистичким и фашистичким снагама у Немачкој и Италији.
Србија је, током постојања Краљевине СХС, а нарочито после тога, на тапету због блискости и исконске повезаности с Русијом и православљем.
Томе је, што је невероватно, доприносила и тадашња антисрпска Комунистичка партија Југославије. На Дрезденском четвртом конгресу КПЈ (3–15. новембра 1928) промовисано је цепање Краљевине СХС и ослобађање наводно угњетених народа од српске аутархије, стварањем независних држава Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније (визионарски план који је остварен тек разбијањем СФРЈ!) и правом албанске и мађарске мањине на одвајање од „империјалистичке Србије“.
У раздобљу после Другог светског рата, признањем Западне Немачке 1953, СФР Југославија је с том државом побољшала односе, да би их поново покварила признањем Источне Немачке 1957. Последња шанса за измирење са Западом уследила је када је немачки канцелар Вили Брант, приликом сусрета с Титом у априлу 1973, Југославији наводно понудио брзи улазак у ЕЕЗ. Тито је, као лидер Трећег света, после консултовања са САД и СССР-ом, одбио ту понуду, али је допустио исељење око 800.000 југословенских гастарбајтера у Немачку.
Подсећам да је Немачка као агресор разарала Србију (затим Југославију и СРЈ) у Првом и Другом светском рату и у бомбардовању 1999. На име репарација које је била дужна да исплати за штете које нам је нанела, Немачка је исплатила само око два одсто. Скоро да је остатак од 98 одсто неисплаћених ратних репарација било учешће Србије у америчком Маршаловом плану за обнову разорене Хитлерове Немачке. Заузврат, Немачка данас предводи хајку за отимање трећине старе српске територије.
Тајним договором антируског, антикомунистичког и антиправославног папе Војтиле и америчког председника Роналда Регана крајем седамдесетих година 20. века Србима је прописана ужасна судбина грађанског рата уз распарчавање Титове Југославије, ратом у Хрватској и посебно у БиХ, у којој су исламистички џихадасти пред камерама одсецали главе Србима, који се (преко 150.000) насилно истерују из Сарајева и своје дотадашње државе.

ОТИМАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ Колико је данас јака западна антисрпска политика, показује и чињеница да је Црна Гора ургентно примљена у НАТО и антисрпски настројена, као и бивша јужна или Стара Србија, данашња Северна Македонија. Србија је од Запада третирана као подручје доминантних руских политичких и војних интереса.
То се види и односом Немачке и ЕУ према траженом „међусобном признању“ Србије и Косова, упркос неспровођењу споразума потписаног под окриљем и гаранцијом ЕУ од тзв. косовских органа. Тражи се отимање Косова и Метохије од Србије, на коме се налазе корени и светиње српске државности и вере.
Осуђују се тежње и захтеви Републике Српске да се поштују права која овај ентитет има према Дејтонском споразуму. Уз ширење западних и НАТО интереса и надирање према Истоку, кроз ургентно примање православних Румуније, Бугарске, али и католичких држава централне Европе – Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске у НАТО, са примљеним Црном Гором и Македонијом, на реду остају БиХ и Србија које треба примити у НАТО или оставити изван ЕУ и на удару разних покушаја унутрашњег минирања, све док не пристану да постану део антируског и антикинеског фронта Запада.
Дупли стандарди западних земаља, пре свега САД, Немачке и Велике Британије и даље су више него очигледни. Одлука о сецесији донета од легално изабраног парламента Каталоније проглашава се за кривично дело, а каталонски лидери се гоне и хапсе широм Европе. Нелегално проглашавање сецесије донето од привремених органа тзв. Косова признаје се и брани као легално, иако је противно Резолуцији СБ УН 1244. Западне земље штите такво сецесионистичко понашање органа самопроглашеног тзв. Косова, помажући их финансијски, оружано и политички, нарушавајући суверенитет Србије којој желе да одузму трећину територије, стару престоницу Призрен и највеће манастирске светиње српског народа.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.