Изградња постзападног света

Како је кинеска политика „мирног успона“ замењена нескривеним амбицијама пројекта „Пут свиле“ да изгради постзападни свет – пројекта преображаја света кроз изградњу синоцентричних путних коридора, нових међународних институција и нових начина финансирања међународних пројеката?

Слом копнених путева древног „Пута свиле“ имао је дубок утицај на међународни систем. Почетком 1500-их почиње успон европских поморских сила. Контрола западних сила над главним поморским транспортним коридорима омогућава војну мобилност и пружа привилегије Западу у трговини. Утицај Кине постепено опада. До 1830-их Кина је производила 30 одсто светског БДП-а. Како пише норвешки геоекономиста Глен Дизен (у делу Руска геоекономска стратегија за Велику Евроазију): „Западна конкурентска предност у индустријализацији и освајање Кине које је уследило после Опијумских ратова, средином 1800-их, деградирала је највећу силу у глобалном систему у пуку колонију подељену између страних сила.“
Наполеон је наводно изјавио: „Кина је успавани џин. Пустимо је да спава, јер кад се пробуди, она ће потрести свет.“ Овде је реч о оживљавању Кине и о њеном повратку на глобалну сцену. Запад је могао да је доведе у полуколонијални положај, али није имао снаге да докрајчи или убије Кину. До овог повратка долази недуго после победе комунистичке револуције у овој земљи. Неколико је важних фактора који су омогућили њен повратак. Први међу њима је традиционални кинески однос према држави, пред којој су Кинези одувек осећали „свети трепет“. На последњем месту свакако није ни њена физичка величина. Било како било, повратак Кине „уздрмао је саме темеље привилегија коју је Запад уживао у последњих пет стотина година“. Кинеска све софистициранија економска моћ данас је чини „најважнијим протагонистом евроазијских интеграција, у које су укључени многи народи, највећи инфраструктурни пројекти и нови финансијски/инвестициони механизми који изазивају бретонвудски систем“.

Марш на Запад

Како је Кина успела да „превари“ до тада „неупитног хегемона“, чији су се „тинк тенкови“ одувек концентрисали на једно питање: колико дуго ће Америка моћи да очува сопствену хегемонију?
„Мирни успон“ Кине обележила је „брза индустријализација, без привлачења пажње међународног система“. Под „међународним системом“ овде се мисли на досадашњег хегемона: Сједињене Државе, којима, између осталог, недостаје историјског искуства. Пекинг је при томе успешно користио више фактора, попут јефтине радне снаге која је мигрирала са села у градове, сузбијање плата, манипулације валутом и крађе технологија „како би у економском смислу сустигли и престигли САД“. Ова политика била је без икакве сумње успешна. Кина се, наизглед споро, припремала за повратак на међународну сцену. Епоху „стидљиве хегемоније“ обележила је владавина Денг Сјаопинга. У томе треба видети и допринос његовог генија. Међутим, једна од најупечатљивијих кинеских особина је (историјско) стрпљење.
Затим је „претходна политика ’мирног успона’ замењена нескривеним амбицијама пројекта ’Пут свиле’ да изгради постзападни свет“ (Г. Дизен). У принципу, ово је пројекат преображаја света кроз изградњу синоцентричних путних коридора, нових међународних институција и нових начина финансирања међународних пројеката. Иницијатива је, тврди Дизен, глобална, али главни фокус посвећен је Кини као водећој сили у међусобно повезаној Евроазији. Пројекат „Пута свиле“, званично назван „Појас и пут“, састоји се од „Појаса“ као копнене инфраструктуре, и „Пута“ као поморских путних праваца. У суштини, осим што обезбеђује међусобну повезаност Евроазије и подстиче привредни развој свих укључених земаља, он има још једну улогу: претварање великих кинеских девизних резерви у међународни геоекономски утицај. „Марш на Запад“ има и своје спољнополитичке и унутрашњополитичке ефекте. На унутрашњем плану, он доприноси развоју кинеског запада, допуњавањем развоја Кине снажнијим интеграцијама покрајина као што су Синђијанг, Тибет или Ђинхај са остатком земље.

Аутономно „светско острво“

Историјски, смисао пројекта је да врати Кину у положај „Средишњег краљевства“. Кина поново постаје „економска локомотива, која доноси корист читавој Азији и, шире, Евроазији, који ће гравитирати ка Кини као свом економском гравитационом центру“. Кина при том себе приказује као „глобалног добротвора“, ширењем „кинеског сна“ по Евроазији, са заједничким власништвом и мултиполарношћу, приказаном као збир „заједница заједничке судбине“ (Си Ђинпинг, 2013).
Има ли ова представа некакав темељ у кинеској традицији? „Конфучијанска традиција обухвата културни и друштвени плурализам“, тврди Дизен, и налази се у оштром контрасту са „заједничким вредностима Запада“ и униформношћу имплицитно хијерархијског односа „субјекат-објекат“. Односно, Кина има дугу историју прагматизма и способност да се одупре искушењу да прогласи „апсолутну моралност“ и „владавину под маском ’нормативног вођства’“. Кинески мултиполаризам је у најоштријој супротности с америчком униполарношћу, постигнутој (углавном) путем војне моћи.
Најзад, постало је уобичајено (у Кини) одбацивати сваку сличност између иницијативе „Појас и пут“ и Маршаловог плана. Кинески министар Ванг Ји осудио је Маршалов план као „оруђе геополитике, које одражава застарели хладноратовски менталитет“. И једно и друго (упркос томе што Американци заиста не познају геополитику), својствено је америчком погледу на ствари. Кинески медији данас одбацују амерички Маршалов план као идеолошки инструмент, који је служио искључењу постојећих комунистичких држава и наметнуо поделу Европе, користећи у принципу само развијеним земљама.
Заправо, прави геополитички значај „Појаса и пута“ јесте да оствари највећу стрепњу енглеског географа и геополитичара Хелфорда Џона Макиндера: да „изгради аутономно евроазијско ’светско острво’“. Циљ је „истерати САД из периферног римленда“ и омогућити складан развој Евроазије. Иницијатива „Појас и пут“ може довести до „померања фокуса стратегије и трговине на евроазијску копнену масу са мора која га окружују и тако умањити америчку поморску надмоћ“, примећује Дизен.

Нова безбедносна архитектура Азије

Иначе, иницијатива „Појас и пут“ први пут је представљена у говору председника Народне Републике Кине Си Ђинпинга, у септембру 2013, на Универзитету Назарбајев у Казахстану, када је Си нагласио централну улогу Казахстана и централне Азије у било којем евроазијском пројекту копнених интеграција. Шта о томе мисли Америка, показао је (неуспели) покушај државног удара у Казахстану почетком 2022. године. Али то је само један, мада централни, аспект читавог пројекта. Шта је, међутим, с поморским рутама „Пута свиле“?
Кина је, у овом делу Азије, некад била најважнија поморска сила. Кина традиционално није ни телурократија ни таласократија. Последњих седамдесет година њена „дуга и стратешки лоцирана обала“ изложена је стратешкој превласти поморских САД. Поморски „Пут свиле“ има још један циљ: да оживи некадашњу поморску моћ Кине. Отуда веома интензивна улагања у кинеску комерцијалну и војну флоту. У току је изградња поморског пута ка Југоисточној Азији, Индијском океану, Европи и Африци, па чак и Јужној Америци. „Кинеска инвестиција у луци Пиреј у Грчкој функционише као поморски мостобран у Европи.“ Паралелно с напредовањем изградње поморског дела „Пута свиле“, одвија се и његова милитаризација. Напор да се оспори америчка доминација, посебно у Јужном кинеском мору, уводи „провокативну војну компоненту“, и то на обе стране. На једној страни је самозвани „заштитник слободне трговине“ – САД, на другој нова, а истовремено и веома стара сила – Кина, чије војне способности веома брзо расту.
Кина се данас залаже за нову безбедносну архитектуру у Азији, којом би требало да управљају Азијци, а не више Американци. Поједине државе Југоисточне Азије, попут Малезије, Тајланда, Камбоџе или Лаоса, данас настоје да се приближе Кини, не само због нагло растуће кинеске моћи него, пре свега, због тражења прилике за сопствени развој.
Преусмеравањем својих девизних резерви у америчким доларима у инвестиције „Пута свиле“ Кина је ојачала своју способност да изазива амерички униполарни систем који почива на доларској хегемонији.

Америчко осећање за историју је ограничено

Кина и САД су у много чему радикално супротстављене светске силе. Исто то важи и за Русију и САД. С једне стране данас имамо Кину и Русију, као силе које прихватају мултиполарност, што произлази из њиховог историјског искуства. С друге стране имамо усамљене и све усамљеније САД, као униполарну светску силу.
Овде није реч само о томе да је „расподела моћи у постојећем међународном систему униполарна, где САД заузимају положај моћи“. У питању је сама спољнополитичка идеја у САД – идеја „’милитантног идеализма’, у своје две савремене варијанте – неоконзервативној и либерално империјалистичкој“. Насупрот томе, у Кини имамо пример суживота два различита система, незамислив у САД: капиталистичког у Хонгконгу и социјалистичког у остатку земље. Кина и Русија су, осим тога, мултиетничке државе. Положају народа Хан у Кини одговара положај руског народа у Русији. Ниједна од њих није моноетничка држава. Ништа слично не налазимо у САД, где су „сви Американци“, без обзира на своје порекло: ко прихвата устав САД, постаје Американац. Упркос томе, у Америци и даље опстаје дубоко укорењени расизам „белих дошљака“. „Прави“ Американци у ствари су WASP – White Anglo-Saxon Protestant – бели, англосаксонски протестанти.
Америчко осећање за историју остаје крајње ограничено. То би требало стално имати на уму. САД и немају искуство неког другог уређења у својој земљи, осим оног либералног. Реч је о земљи која се у историјски рекордном року, од само двеста година, успела на трон „глобалног хегемона“; многи знаци указују да ће и њен пад историјски бити изузетно краткотрајан, а можда и тренутни догађај.
Американци презиру историју и склони су томе да одбацују њене поуке. Америка је „јединствена појава у историји“, која „нема своје претходнике“ и представља „апсолутну историјску новину“. Сва претходна историја за Американце била је „историја мрака и затуцаности“. Не зазивају ли тиме Сједињене Државе „освету историје“, која има обичај да кажњава „хибрис“: дрска искорачења из њеног поретка? Амерички хибрис је „империјална ароганција“, њена империја је империја „његовог величанства долара“: империја усмерена на суви прагматизам и уско схваћену „корист“.

Амерички савезници се придружују кинеским иницијативама

Оснивањем нових финансијских институција за финансирање „Пута свиле“ Кина подрива утицај ММФ-а и Светске банке. Неке од очекиваних последица тога су ланчане реакције у виду убрзаног економског развоја и јачања геоекономске моћи појединих земаља и читавог региона (Азије и Евроазије). Кина, такође, наставља своје напоре у развоју компетитивног међународног система плаћања, што доводи до подривања монополског положаја америчких компанија за кредитне картице. То су само неки начини успостављања трансформације целокупног међународног система. Заједно с тим, одвија се и интернационализација јуана која се налази у брзом расту. Допуњен брзом експанзијом обвезница деноминираних у јуанима и ширењем центара финансијског клиринга у јуанима, јуан постаје све чешћи у трговинским и финансијским трансакцијама, не само у Азији. „Све већи фокус на подмиривање трговине у јуанима довео је до шпекулација да Пекинг има за циљ да успостави ’петројуан’“ (Г. Дизен).
У ствари, реч је пре о примени начела мултиполарности у пракси, односно о избацивању долара као доминантне или као једине валуте из међународне трговине. Ови процеси напредовали су више него што се то обично мисли. Чак и најближи савезници САД придружују се овим иницијативама. Пример за то је успешни развој Азијске инфраструктурне инвестиционе банке. Пример АИИБ је нарочито илустративан: „Он показује да су се савезници САД придружили овој банци, без обзира на жестоки притисак Вашингтона да се држе подаље.“ Јапан је заправо био једина држава у региону која је одлучила да се не придружи овој иницијативи.
С друге стране, остају институције типа ММФ-а и Светске банке. То их разоткрива као „идеолошке, ексклузивне и наметљиве инструменте моћи за одржавање примата САД“. Уосталом, већ 2015. је важило да „Развојна банка, Извозно-увозна банка Кине и други фондови финансирају више страних енергетских пројеката него Светска банка“.

Обликовање постзападног света

Колумниста часописа Нешенел интерест Марк Кац наводи неке знаке слома америчке хегемоније: Америка није успела да победи у великим и дугим војним операцијама у Авганистану и Ираку; Сједињене Државе нису одговориле Русији због догађаја из 2008. у Грузији и Украјини (што ће имати реперкусије у „руском ултиматуму“ из 2021); Вашингтон је напустио Блиски исток; Сједињене Државе нису успеле да обуздају нарастајућу моћ Кине у Источном кинеском мору и Јужном кинеском мору, и нису успеле да зауставе Кину да прошири свој утицај захваљујући иницијативи „Појас и пут“; Америка је неуспешно покушавала да се приближи својим непријатељима (Северна Кореја, Иран…); Америка је, такође неуспешно, покушала да одврати своје савезнике од сарадње са својим непријатељима…
Све побројано указује на, иначе неминован, скори залазак америчке хегемоније. Крај америчке хегемоније је можда близу, много ближе него што се обично мисли. Овај крај ће, по свој прилици, бити нагао и неочекиван. Структуре изложене дуготрајном пренапрезању могу се срушити у тренутку, кад више не могу да издрже напор, стварајући привид да је слом наступио нагло. Ако до тога дође, то ће бити и крај епохе у којој је једна светска сила навикла да влада по својим „посебним“ правилима, у коме је најважније орвелијанско правило да нема никаквих правила, осим интереса хегемона.
„Пут свиле“ је један од начина да се обликује „постзападни свет“.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.