ИЛУЗИЈА СУВЕРЕНИЗМА: СУВЕРЕНЕ СУ ИСКЉУЧИВО СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ

С једне стране стоји англосаксонски, посебно амерички свет, као носилац духовне ентропије коју више нико, а посебно не италијански американисти, није у стању да препозна. С друге стране је добровољно потчињавање Италије менталитету који јој ни по чему не припада, пише Рикардо Росати поводом појаве књиге Америчка цивилизација Јулијуса Еволе

Италијански традиционалистички филозоф Јулијус Евола сматрао је да су комунизам и американизам „две стране једне те исте ствари“. Између ова два колоса, Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, била је смештена географски сићушна Европа. Коначни крај Европе, тврдио је Евола, можда неће имати чак ни облик трагедије. „Иза једне као и друге цивилизације, онај ко види препознаје једнаке симптоме ’звери без имена’…“ Опасности се обично препознају када долазе споља и када имају облик бруталног, физичког, спољњег удара. „Европа одавно трпи утицај Америке, односно изопачење вредности и идеала које је својствено северноамеричком свету…“
„Дакле, развојем тог убрзавајућег утицаја“, пише Евола, „може се десити да се при затварању канџи, са Истока и са Запада, око Европе – која је, лишена сваке истинске идеје, после Другог светског рата изгубила и политички ранг аутономне и хегемонистичке светске силе – чак и не осети смисао капитулације. Коначни слом можда неће имати ни фигуре трагедије.“

Американизација, праћена глупошћу и ентузијазмом

Сада видимо колико је то било погрешно. Комунизам, који је иза себе оставио „неначете народе“, могао је бити лек за многе „америчке болести“. Американизам је налик на болест која народе трује изнутра, поткопавајући имуне снаге организма и онемогућавајући његову одбрану; болест која се не примећује све до фаталног краја. Комунизам је данас у Европи поражен, а Италија и даље трпи најразорније ударце американизма. Утицај Америке је одувек био нарочито снажан у Италији. Постоје, чак и данас, Италијани који се „диве Америци, који су импресионирани Америком, који се американизују са глупошћу и ентузијазмом, верујући да то значи постати слободан а не назадан, и који су спремни да на овај начин достигну незаустављиви ход напретка…“ (Ј. Евола). Италијани су, више него било који други европски народ, били спремнији да се американизују. Америка је за сиромашне Италијане постала „обећана земља“ још крајем 19. века, када су похрлили у њу, мислећи да се спасавају од сиромаштва.
Италијанска фасцинација Америком траје све до данашњег дана. Понекад, ова фасцинација поприма гротескне форме. Писац Курцио Малапарте описује такве Италијане у свом роману Кожа: године 1943, по капитулацији Италије, они су се добровољно нудили да служе Американцима, „превиђајући“ чињеницу да је реч о новом окупатору Италије. Заправо, испод свега се скривало нешто друго. Ови „хероји слободе“, који су претходно већ служили Мусолинију, препознали су новог господара, очекујући да за себе извуку некакву, макар и мизерну корист. Окупација је, за почетак, прихваћена као легитимно и нормално стање, док су окупатори проглашени за ослободиоце. То је стање које се наставља и данас: у Италији су једноставно обрнути вредносни полови. „Један од најтужнијих призора које данашња Италија представља…“, писао је Евола још пре неколико деценија, „јесте мајмун који клечи испред свега америчког.“

Америка као „ослободилац“

Како данас примећује Клаудио Мути: „Десничарске струје и покрети (у Европи) поздравили су избор Доналда Трампа који би, са признањем пораза од стране ’либералне’ фракције у Вашингтону, имао реперкусије широм хегемонистичке зоне Сједињених Држава, фаворизујући снаге конзервативне, евроскептичне и националистичке политике, односно, како их данас називамо, популиста и суверениста. Захваљујући спремности европске деснице да сарађује са америчком администрацијом (и са ционистичким режимом, историјским савезником Сједињених Држава на Блиском истоку), то се одмах преточило у активизам бившег стратега Трампове кампање, који је отпутовао у Европу да саветује, подржава и организује суверенистичке и популистичке покрете“.
Од кога се очекивало да „ослободи Европу“? Ни од кога другог него Трампа. Трамп је у Европу послао свог изасланика: „бившег банкара Голдман Сакса, бившег продуцента холивудских филмова, бившег уредника компјутерског магазина Брајтбарт, с референцом америчког ’алт рајта’“ (алтернативне деснице)“ – Стива Бенона. Тек што је Бенон слетео у Европу, изнео је своје „пророчанство“: „Готово је са Европском унијом, европским диктатима и фашизмом проширења.“ „Ускоро ћете“ – обећао је – „имати конфедерацију слободних и независних држава.“ Није претерано уколико кажемо да је овај покрет убрзо попримио (псеудо)религијске карактеристике, заправо карактеристике секте каквим, иначе, обилује Северна Америка. Његово псеудорелигијско језгро постао је покрет познат под именом QАnon. Мистериозни „Q“ деловао је попут пророка, повремено се оглашавајући својим једнако загонетним „пророчанствима“ у којим се позивао на наводно ексклузивне „инсајдерске информације“. После се показало да су те „информације“ биле обична манипулација. Да ли је свој успех овај покрет дуговао харизматичном Трампу, својим „неименованим изворима“, или једноставно чињеници да је потицао из Америке, земље која је већ дуго играла улогу „ослободиоца“ за лаковерне? Или, можда, свему томе заједно?

Ажурирана, ревидирана и исправљена варијанта „Запада“

Бенонов Покрет, који је овај основао у Бриселу, имао је посебног успеха у Италији. „У Италији, десничарски кругови, укључујући радикалну десницу, са ентузијазмом су поздравили Бенонову посвећеност.“ Тада је један „познати представник суверенизма“ писао у „суверенистичким новинама“: „Није ли можда рационалније мислити да је кућу покварену из темеља, изграђену од истрошених материјала и нељудских вредности, боље срушити, како бисмо поново изградили другу?… У овој перспективи, не би ли овај аспект Беноновог пројекта требало сматрати благословом од Бога, уместо само корисним?“
На чему бивши Трампов идеолог – дотични Бенон – гради своје тезе? Основна теза је теза о „јудеохришћанској цивилизацији“. „Бенонов пројекат произлази из геофилозофског приступа који је суштински инспирисан теоријом о ’сукобу цивилизација’ Самјуела Хантингтона“. Сједињене Државе овде играју хегемонистичку улогу унутар „јудеохришћанске цивилизације“, и ту улогу „суверенисти“ ни у ком случају не доводе под знак питања. Данас то одговара блоку који су формирале САД и Европска унија. Сасвим прецизно: то је данашњи „Запад“. „Запад“ данас обухвата подручје над којим су САД чврсто успоставиле своју хегемонију. „Што се тиче Русије, улога коју је за њу резервисао амерички стратег веома се разликује од улоге ’срца и нерава Евроазије’, коју јој је доделила географија; уводећи ову фундаменталну варијанту у Хантингтонову шему, Бенон предлаже концепт који је већ формулисао у антиисламском кључу Гијом Феј, који је пројектовао ’Евросибир’, насупрот евроазијској визији. ’Евросибир’ је практично у савезу са ’белом Америком’“ (К. Мути).
Саме идеје Стива Бенона уопште нису нове. Кисинџер је раних 1970-их успео да одвоји Кину од источног, социјалистичког блока, отварајући је за САД и предлажући јој „реформски курс“. Кина је тада била награђена Тјенанменом. Сада Кисинџер заговара „умеренији став“ према Русији, коју треба одвојити од Кине. Заправо, „Бенон заговара потребу да се Русија одвоји од својих природних евроазијских савезника како би се придружила ’јудеохришћанској’ зони, која је ажурирана, ревидирана и исправљена варијанта ’Запада’ или ’слободног света’“.
„Исламско-конфучијанска осовина“ Као антагонисте „Западу“ – у ствари, хегемонијском блоку у коме неприкосновено владају Сједињене Државе – Бенон је препознао нову „осовину зла“. Али ова „осовина“ у Беноновом дијаграму „више није стара тријада Буша Млађег (Иран – Ирак – Северна Кореја) већ троугао чији су врхови Пекинг, Техеран и Анкара“. Кина, Иран и Турска су, према Беноновој сопственој дефиницији, троструки „плод древних ратоборних цивилизација, страних јудеохришћанској култури“.
Треба приметити да Сједињене Државе и у тако промењеној шеми настављају да играју исту улогу: улогу „вечитог ослободиоца“ Европе. Другим речима, Америка остаје неприкосновени хегемон. На демонстрацијама у Немачкој, у организацији Алтернативе за Немачку, примећена је парола: „Трампе, ослободи нас“. Са стриктно геополитичког становишта, нема разлике између Бајденовог пројекта „самита за демократију“, у коме САД остају „светионик слободе“, и Трамповог или Беноновог пројекта „јудеохришћанске цивилизације“, освеженог и препакованог за ново доба. Све дубља поларизација између присталица Бајдена, Демократске странке, „глобалиста“ и, насупрот томе, „трамписта“, присталица либерализма „старог кова“, односно тврдокорних републиканаца, остаје чисто америчка ствар, која, међутим, не може а да не радује америчке противнике широм света. Пре више од тридесет година кинески теоретичар Ванг Хунинг приметио је како су сви амерички центри за стратешке студије оријентисани на исту тему: колико дуго ће још Сједињене Државе моћи да задрже своју хегемонистичку позицију на технолошком пољу и своју глобалну хегемонију, у условима када конкуренција из земаља у развоју постаје све интензивнија. Ипак, данас Америка стоји пред обрачуном између две све радикалније супротстављене струје: условне „деснице“ и условне „левице“, између „глобалиста“ и Трампових наводних „конзервативаца“, али то су интерни обрачуни између две геополитички идентичне струје, који, објективно, слабе Америку.
Све ове идеје можемо наћи код Самјуела Хантингтона, који је 1990-их предвиђао сукоб који ће се водити између „Запада“ и „Остатка“. Под термином „Остатак“ (The Rest) крио се претежан део света: сви остали насупрот Западу. Бенон напросто ревитализује Хантингтонове идеје. Успостављање америчке хегемоније над Азијом, упозоравао је Хантингтон, неминовно ће се суочити с једном препреком, у виду снажног савеза између Кине, Турске и Ирана, односно са „исламско-конфучијанском осовином“. „Основни проблем за Запад није исламски фундаментализам. То је ислам“, записао је Хантингтон у свом раду Сукоб цивилизација и новог светског поретка. Поред ислама, према Хантингтону, постоји још један велики амерички проблем: Кина. Он је у конфучијанској цивилизацији видео систем вредности и институција несводљивих на западну културу и њене обрасце: у питању је „њено инсистирање на штедљивости, породици, раду и дисциплини (…) заједничко одбацивање индивидуализма и преовлађивање ’меког’ ауторитаризма или веома ограничених облика демократије“. Зато је за Хантингтона и његове настављаче савршено очигледно да „кинеско конфучијанско наслеђе, са својим инсистирањем на ауторитету, поретку, хијерархији и супремацији колектива над индивидуом, представља препреку демократизацији“.

Уједињени против Кине

Извлачећи закључке, Бенон позива на „глобални рат“ против претњи које представља Кина и онога што он назива „исламским фашизмом“. „Сматрајући да вођење ’глобалног рата’ захтева међународно ангажовање“, додаје Мути, „Бенон замишља амбициозни пројекат ’интернационале’ која треба да ’окупи’ све популисте под једним кровом: од Европе до Сједињених Држава и Јужне Америке, пролазећи и кроз Израел, Индију, Пакистан и Јапан“.
Ова „интернационала“ која би се супротстављала Кини је неопходна, јер „популистичких“ и „суверенистичких“ покрета „има свуда“: „у Бразилу са Болсонаром, у Пакистану, у Индији и Европи“. „Идем да по целом свету држим говоре“, изјавио је у једном интервјуу Бенон. „Да сам хтео, могао сам да останем подаље од САД… Народи траже помоћ. Они траже водича. Траже водича који ће им рећи да нису сами.“
Међу прве успехе које је постигао Бенон рачуна се формирање „жуто-зелене владе“, с професором Ђузепеом Контеом на челу. „Ја сам једноставно позвао Салвинија и његове људе да покушају да формирају ову владу. Одлучујуће је да су то урадили сами Италијани. Једноставно сам дао савете које су послушали. Задали смо ударац у срце звери Европе…“ Лига Матеа Салвинија приступила је Беноновом Покрету, као и Ђорђа Мелони и њена Браћа Италије (Fratelli d’Italia). У јулу су Мелонијева и Салвини потписали манифест „Уније европских патриота“ који позива на Европу „слободних нација“ и „мршавију ЕУ“.

Англосфера као носилац духовне ентропије

„Постоји један суверенистички (бивши) министар који је најфлагрантније показао своју потпуну оданост ционистичком режиму: Матео Салвини. Али и други суверенистички покрети, од Националног скупа до Алтернативе за Немачку, преко британске Странке за независност, подржавају потребу за привилегованим односом са ционистичким ентитетом, испоставом ’јудеохришћанске цивилизације’ према Бенону“, пише Мути.
Када је Трамп, на Бенонов предлог, наложио да САД преместе своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, званично га признајући за главни град Израела, ЕУ се томе успротивила. Три земље чланице ЕУ су, међутим, послале своје представнике на инаугурацију нове амбасаде: Мађарска, Аустрија и Чешка. Све три су тада имале „суверенистичко“ вођство.
Занимљив је и случај мађарског премијера Виктора Орбана, кога је Бенон назвао „херојем“ и „Трампом пре Трампа“. Савез са израелским премијером Нетанијахуом омогућио је Орбану да протера из Будимпеште Централноевропски универзитет „филантропа“ Џорџа Сороша. Овај универзитет одмах је нашао свој нови дом у Бечу, главном граду земље којом су такође владали „суверенисти“. „Орбан је, са своје стране, учинио Нетанијахуу услугу интегришући ционистички режим у Вишеградску групу као ’придружену земљу’. Мађарска престоница је представљена као идеално место за разумевање суверенистичког премијера, шефа ционистичког режима и америчког агитатора“.
Утицај Америке на Европу дубљи је него што се обично мисли. Неки од примера су већ општепознати: када, на пример, нова немачка министарка спољних послова одбацује пројекат Северног тока 2, иако управо од енергената зависи непосредна будућност Немачке и Европе. Што се тиче Италије, поводом појаве књиге Америчка цивилизација Јулијуса Еволе, аутор приказа Рикардо Росати посебно се осврће на једну чињеницу: италијанска култура је по својим коренима латинска, америчка цивилизација припада сасвим другачијој култури – „англосфери“. С једне стране стоји англосаксонски, посебно амерички свет, као носилац духовне ентропије коју више нико, а посебно не италијански американисти, није у стању да препозна. „С друге стране је добровољно потчињавање Италије менталитету који јој ни по чему не припада.“ Зашто ту елементарну чињеницу упорно „превиђају“ угледни готово сви италијански англицисти и „американисти“?


Један коментар

  1. Душан Буковић

    У овом процесу треба имати у виду да су извесни западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, које представљају извесни „велики кадрови“, „велики финансијери“ и „велики изабраници“, који воде свет, да поседују неограничена материлана средства за остварење свеопштег плана, којег је најавио 1872. године амерички председник Ulysses-a S. Grant, кад је по други пут изабран за председника САД. Претседник Грант је дословно рекао:

    „Цивилозовани свет тежи ка републиканизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати“ – “Le monde civilize, disait Grant, tend vers le republicanisme, vers le gouvernement du people par ses representants et notre grande Republique est destine a server de guide a toutes les autres… Notre Createur prepare le monde a devenir en temps opportun une grande nation qui ne parlera qu’une langue et ou les armees et les flottes ne seront plus necessaries” (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр.. 27).

    На стр. 28 Вирион истиче: „То је унапред потврђени амерички лидершип у остварењу овог програма, чију су непрецизност и говорничко месијанство маскирали у једну окултну дуктатуру“.
    Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: „Одакле је долазила Грантова сигурност? Још у оно време?“, да би наставио:

    – „Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седишта Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;

    – не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб Шиф, Кун и Лоеб’, која ће финансирати револуцију 1917. године;

    – не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;

    – И не само због оснивања у Њујорку 1843. године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’наи Брит.

    Ова Грантова сигурност, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних друштва, но она је почивала пре свега на апарату Високе Универзалне Масонерије, који је створен под именом ‘Паладизма’, основаног у истим тим Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка и Ђузепа Мазинија“.

    Такође, тај план је резимиран на стр. 255 Вирионовог дела у реченици, коју је изговорио James P. Warbоurg пред америчким Сенатом 1950. године:

    „Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу прихватања или пак победом“ – ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL. LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI CE GOUVERNEMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE”. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris. France, 1967, стр.. 255).

    На основу тога се председник САД Џон Ф. Кенеди (John F. Kennedy) обратио у септембру 1963.године министру финансија и гувернерима централних банака из 102 земље на годишњем састанку ММФ-а/Светске банке. Председник Кенеди је дословно рекао, да се „Шездесет посто светских златних резерви налази у Сједињеним Америчким Државама…” – “John F. Kennedy, in September 1963, he addressed the finance minister and central-bank governors from 102 nations the annual meeting of the IMF/World Bank:

    “Sixty per cent of the gold reserves of the world were here in the United States…” (Види: Edward Griffin G., The creature from Jekyll Island – A second look at the Federal Reserve, Westlake Village, California, 2003, стр.. 109).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.