Хлађење хладног рата

Усијање хладноратовске атмосфере између Запада и Москве препуштено је (до даљег) дипломатији: Грозничава политичка активност, са читавом серијом изузетно важних скупова у једној недељи, без преседана, могла би, ако се не постигне споразум о обостраној безбедности, с посебним гаранцијама Русији, због НАТО експанзије ка њеним границама, да уведе свет у још драматичнија и несигурнија времена

Ових дана одвија се читава серија преговора између Запада и Русије које је свет ишчекивао, и пратио, с наглашеном пажњом, у којој је забринутост била уочљивија од оптимизма и олакшања. Прецизније, важније и конкретније, реч је о преговорима између Москве и Вашингтона. Из простог разлога што ће, и тамо где формално нису „домаћини“ (НАТО, ОЕБС), Американци бити са западне стране, главни за преговарачким столом.
Увод у главни преговарачки дан збио се у недељу вече. Први разговори две делегације, које предводе заменици шефова дипломатије Сергеј Рјабков и Венди Шерман, почели су, наиме, током заједничке вечере, а финале ће се десити у време када овај број „Печата“ већ буде у штампи, у среду и четвртак (12. и 13. јануара) у Бриселу (Савет НАТО – Русија) и потом у Бечу (ОЕБС – Русија).
Следи, како је најављено, и кризни састанак на саветодавном нивоу у Москви – „нормандијски формат“, посвећен Украјини, уз учешће представника Немачке (канцеларов спољнополитички саветник Јенс Плотнер) и Француске (саветник председника Емануел Бон), Украјине и земље домаћина Русије коју ће представљати председников саветник Дмитриј Козак. Последњи такав скуп одржан је, иначе, 2019. у Паризу.

Недеља, заиста, крцата догађајима, без преседана. Догађајима који би, рекосмо, могли да представљају „велику прекретницу“ у односима између Русије и Запада. А ти односи се оцењују као најгори после времена оног историјског, блоковског, Хладног рата који, по много чему, доживљава „репризу“ са злослутним најавама. Увелико се, наиме, последњих месеци, у све драматичнијем тону, спекулише о усијавању и могућем избијању разарајућег и пустошног рата. У Украјини и поводом Украјине.
Охрабрујућа је чињеница да је, бар у овом часу, серијом састанака које смо споменули, примат дат дипломатији над оружјем. Ни тај покушај хлађења усијаног хладног рата, с очекиваним отопљавањем и попуштањем крајње напетих односа између Вашингтона и Москве, није без ризика: крах дипломатске иницијативе, која је покренута руском понудом Западу, могао би имати заиста фаталне последице.У документу који је упућен средином децембра администрацији у Вашингтону и НАТО централи у Бриселу, званична Москва је ставила до знања да је безбедност Русије озбиљно угрожена ширењем западног војног савеза на исток, ка њеним границама, и да она то више није спремна да толерише. Тражи гаранције. Овога пута, поучена горким искуством из преговора о немачком уједињењу, када је запад уверавао Москву да се НАТО неће ширити на исток, без обавезујућег документа, тражи писане гаранције. Повучене су црвене линије и упућена јасна, недвосмислена упозорења – дошло је до гомилања руских борбених трупа недалеко од украјинске границе.
Отварање читаве серије преговора о „руској понуди“, у тако кратком року, и тако згуснутом календару, јесте дипломатски поен који Москва „књижи“, без обзира на коначан исход грозничаве дипломатске активности – није дошло до одуговлачења с одговором Запада, од чега су у руској престоници, очигледно, страховали.
То што је дипломатски замајац промптно покренут, по процени немачких аналитичара, треба захвалити „равнотежи страха“: Запад се плаши (непредвидљивог) Путина, колико Путин западне војне алијансе. И на једној и на другој страни постојала је зебња да би ствари заиста могле да се отму контроли.

[restrict]

СПЕКУЛАЦИЈЕ О „НОВОЈ ЈАЛТИ“ И док су у неким европским престоницама, а и у НАТО централи (генерални секретар Јенс Столтенберг) пожурили да руске захтеве означе као „неприхватљив ултиматум“, из Вашингтона су, такође, промптно давали тон и усмерења: треба да размотримо шта заиста забрињава Русе и да Руси чују шта нас забрињава. Уз поруку званичника из Стејт департмента да у преговоре улазе с „више реализма него оптимизма“, ишла је и порука да се с Русима неће преговарати иза леђа савезника и пријатеља.
Та порука је посебно била намењена забринутим Украјинцима, али и оним Европљанима који су у Женеви видели (потенцијално) нову Јалту. Иако Женева није, и не може бити Јалта, по много чему, да не спомињемо неупоредиве историјске околности и односе, та бојазан се, на пример, могла прочитати и на страницама неспорно најутицајнијег немачког дневника, „Франкфуртер алгемајне цајтунга“. Уредник овог листа „надлежан“ за спољну политику Николас Бусе видео је у руским захтевима „ново издање Јалте“ – немачки новинар закључује да Путин притиска Запад како би испословао поделу интересних сфера у Европи.
Уз констатацију овог новинара да „Запад до сада на то није био спреман“, провејавао је страх да би западна страна могла да прави неприхватљиве „уступке Путину“. Будући шеф (познате) Минхенске конференције о безбедности Кристоф Хојсген (на тој функцији наслеђује искусног дипломату Волфганга Ишингера), некадашњи главни саветник канцеларке Ангеле Меркел за спољну политику, потом немачки амбасадор у Уједињеним нацијама, тражи да се заузме „оштар курс према Москви“.
Путин је, по Хојсгеновом тумачењу, проценио да су Сједињене Америчке Државе и Европа после промене власти у Берлину, и хаотичног повлачења из Авганистана, слабе. Проценио је прилику да „умаршира у Украјину“. Да би то спречио, Запад треба да наступа одлучно и снажно. Млака реакција би Путину послужила као стимуланс за „експанзионистичке намере“.
Немачки дипломата процењује да Сједињене Америчке Државе у овом тренутку нису, због унутрашње ситуације, спремне да се војно ангажују у решавању међународних криза. Окупиран унутрашњим проблемима, Бајден није у прилици да поклони превише пажње спољној политици. Хојсген у томе види прилику за Немачку и Европску унију. Мораће чешће да „ускачу у брешу“, не прецизирајући како и где.
У медијским коментарима спекулисало се с тезом да Путин игра хазардну политичку игру са Западом: испоставља захтеве за које, ето, унапред зна да неће бити прихваћени, како би добио „одрешене руке“ да ствари (и кад је Украјина у питању) реши по својој вољи.

ПРВА „СЕМАФОР“ ВАРНИЧЕЊА Спољна политика се, иначе, уз пандемију, наметнула као највеће искушење за нову владајућу коалицију у Берлину. С првим (очекиваним) варничењима између социјалдемократског канцелара Олафа Шолца и „зелене“ шефице дипломатије Аналене Бербок око „источног питања“.
Има медијских наговештаја и политичких спекулација о томе да канцелар намерава да „избаци из игре“ Бербокову кад су у питању односи са званичном Москвом. Док је Аналена Бербок стартовала додатним заоштравањем односа с Русијом. Протерала је двојицу руских дипломата после пресуде једног немачког суда у којој се тврдило да је налог за убиство држављанина Грузије у берлинском Тиргартену стигао из Москве. Реч је, иначе, иначе о Чечену оптуженом у Русији за тероризам и ратне злочине који је нашао уточиште у Немачкој. Москва је одмах узвратила протеривањем двојице немачких дипломата.
Упадљива је, иначе, разлика у нагласцима и приоритетима у спољној политици између шефице дипломатије и канцелара. Аналена Бербок је, на пример, проценила да треба хитно и неизоставно оживети „Вајмарски троугао“, који чине Немачка, Француска и Пољска. У том контексту треба тумачити и њену ургентну посету Варшави, дан после „обавезних“ посета Париза и Брисела.
Кад је тај „Вајмарски троугао“, форум за „интензивне политичке консултације“ поменуте три државе, настао, чувени амерички политички аналитичар (и русофоб) Збигњев Бжежински означио је стварање те осовине као највећи геостратешки потез на европском тлу: видео га је, увлачењем Пољске, као стварање „бедема“ према Русији, против Москве.
До стварања „троугла“ дошло је, иначе, на иницијативу тадашњег немачког шефа дипломатије Ханса Дитриха Геншера. Геншер је био домаћин колегама из Француске Иберу Ведрину и Пољске Криштофу Скубишевском у чувеном (Гетеовом) Вајмару, 28. и 29. августа 1991. Том приликом срочен је документ у десет тачака о „будућности Европе“ и посебној одговорности три државе, са 180 милиона становника, за ту и такву Европу.
Свака од чланица „троугла“, осим те заједничке и посебне одговорности, имала је и своје, посебне интересе. Немачка је ширила свој утицај на источној страни, Француска је, укључивањем Пољске, правила „баланс“ према (пре)моћном суседу на Рајни, а Пољска је, у том часу, посебно профитирала: добила је у Немачкој снажног заштитника на путу ка Европској унији.
Бербокова је у Варшави, где је била суочена и с неугодним темама (ратне репарације, на пример) морала приметити да су се пољски приоритети у међувремену променили. Померили су се од „Вајмара“ ка „Вишеграду“. Варшава је, наиме, уверена да у „Вишеградској групи“, заједно с Мађарском, Словачком и Чешком, стварањем „уније усред уније“, може снажније да брани националне интересе, од „правне агресије Брисела и Берлина“.
Један од мотива прве зелене министарке спољних послова за оживљавање „Вајмарског троугла“ била је, могуће, жеља да се „пацификују“ изричити ставови пољских конзервативаца на власти, с јаким суверенистичким акцентима, који ремете хармонију у европској фамилији. И нису у складу с њеном визијом „европске заједнице демократских вредности“.

ВЕЛИКИ ДРЖАВНИЧКИ УЗОР Канцелар Олаф Шолц има друге и друкчије приоритете. Још у изборној кампањи наговестио је идеју о „новој источној политици“, у чијем средишту би се, овога пута, нашла – Русија. Шолц би, очигледно, из прагматичних разлога „реал политике“, да крене стазама свог великог, страначког и државничког, узора Вилија Бранта.
Брант је у време жестоких блоковских конфронтација, тада као канцелар Западне Немачке, трагао за формулом која би његову земљу представила као чинилац попуштања и смиривања блоковских напетости. И успео је, у готово немогућим условима, уз велико противљење (моћних) опозиционих конзервативаца и западног блока: потписао је споразуме с једним бројем земаља источног блока, укључујући и споразум са Совјетским Савезом.
Последњих дана се спекулише да је у томе имао прећутну, никад званично саопштену, подршку Вашингтона: у јавност су, наиме, лансиране информације о наводној Брантовој сарадњи с америчким тајним службама, пре него што је постао канцелар.
То „спектакуларно откриће“ не мора бити без основа: Брант се у Немачку вратио као прогнаник, борац против нацизма и – норвешки официр. Сарадња међу победницима се у то време подразумевала. У сваком случају, Брантова дипломатска офанзива „разумевања и споразумевања“, његова чувена „источна политика“, овенчавана је Нобеловом наградом за мир.
У ходању „Брантовом стазом“, ка „новој источној политици“, Олаф Шолц има (индиректну или директну) подршку с једне важне и утицајне адресе: француског председника Емануела Макрона. Владимир Путин је, иначе, пре отварања дијалога с Вашингтоном, забринутост за безбедност сопствене земље, НАТО експанзијом на истој, до граница Русије, саопштио у директном (телефонском) разговору с француским председником и немачким канцеларом.
У обраћању новинарима, поводом преузимања француског председавања Европској унији, Макрон је, између осталог рекао: Француска није постала проруска, али није против Русије. Њен интерес није, међутим, да имамо ситуацију у којој се сукобљавамо с Русијом, пуштајући да се нерешени проблеми гомилају и неспоразуми увећавају.
То становиште, очигледно, заступа и нови немачки канцелар, куцајући на капије Кремља: Олаф Шолц се, наводно, спрема да већ овог месеца отпутује у Русију на сусрет с Владимиром Путином. Те спекулације нису званично потврђене ни у Берлину ни у Москви.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *