Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Ништа боља није ситуација ни код Срба. У делу Егејске Македоније извршена је хеленизација Словена; у Албанији и на Косову и Метохији извршена је брутална асимилација Срба, као и у делу Северне Македоније где је вршена и врши се албанизација ове државе. Такође, званична турска дипломатија признаје да у Турској живи око 10 милиона потурчених и исламизованих Јужних Словена, углавном Срба, који још увек чувају свој језик, а које сада отима новостворени народ у Босни и Херцеговини – Бошњаци.
РАВНОДУШНОСТ ПРЕЖИВЕЛИХ С горенаведеним подацима сагласна су и најновија истраживања из ДНК генеалогије, коју је урадио Анатолиј А. Кљосов и објавио у монографији „Порекло Словена, Осврти на ДНК генеалогију“.
Једном речју, ако се сагледају подаци, суочавамо се с невероватном геополитичком трагедијом која је прекривена равнодушношћу преживелих Словена.
Професор Јован Ђорђевић још у претпрошлом веку указивао је да код Срба постоји чудна равнодушност према изгубљеним територијама и сународницима који живе ван Србије. „Ми, Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза: ‘Сваком своје.’ Ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима. Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желе да буде њино. А нама – шта остане. Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна, а ми спокојно и са резигнацијом чекамо да нам они кажу шта је наше. Тако нам је за сада остала само Црна Гора и ова наша Србија. Али канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада, те су и њу ради да поткресују мало и слева и здесна, док се не састану на Морави. Па да нас онда, братски, стрмоглаве у Мораву“, написао 1895. историчар, књижевник и аутор химне „Боже правде“.
Констатација професора Ђорђевића скоро да се може применити и на Русе, код којих такође примећујемо овакав однос према територијама и сународницима (посебно у Украјини).
РАТ ЗА УНИШТЕЊЕ Трагедија православних Словена је још већа, ако се суочимо с подацима о злочинима током Првог и Другог светског рата који су вођени за њихово буквално уништење. Жртве које су поднели у овој борби су фасцинантне, сведоче о невероватном херојству и спремности на жртву. Само у Другом рату убијено је до 40 милиона Словена, али то на Западу никога није ни заболело ни задивило.
Данас се, за разлику од Холокауста, жртве Словена без икаквог стида умањују и омаловажавају диљем „културне“ Западне Европе.
Наравно, не можемо рећи да Запад није посејао ново семе раскола међу Словенима које треба да доведе до даљег смањења броја овог народа, као и територија на којима живе. Ако је Украјина „болест“ руског народа, како то тврди М. Б. Смолин, онда је покушај обојене револуције у Белорусији 2020. показао да се зараза проширила и да руски свет може да остане и без ових територија и народа. Слично је и са Србима на Балкану.
СЛАБА СРБИЈА – ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА Ништа боље, за Србе, није било ни када је после Другог светског рата формирана социјалистичка Титова Југославија. Тада се политика водила двема паролама, „борба са великосрпским хегемонизмом“ и „слаба Србија – јака Југославија“. Због потреба да се ослаби Србија на њеној територији створена је Република Македонија (данас Северна Македонија), Босна и Херцеговина у којој су исламизовани Срби промовисани у конститутивни народ Муслимана с великим „М“ (иако су бројни критичари истицали да су муслимани припадници исламске религије, те не могу бити нација) и Црна Гора (која се после Првог светског рата ујединила са Србијом), а у самој Србији две аутономне покрајине – Војводина и Косово и Метохија.
Разбијање социјалистичке Југославије извршено је на принципу поштовања тзв. републичких граница, без могућности било какве корекције. После се показало да и границе аутономних покрајина имају и те какав (гео)политички значај, јер су постале непроменљиве. У сваком случају, машта непријатеља Србије да се она сведе на границе Београдског пашалука (Османске империје) постаје реалност.
Перспективе су, дакле, веома тмурне и магловите. Нестанак Срба, уз наметање стигме о геноцидности, на међународном нивоу за сада спречава Русија (нажалост не и у уџбеницима историје који се сада нуде нашој деци), јер у Савету безбедности Уједињених нација (и на друге начине) онемогућава да се усвоје западне резолуције о геноцидности српског народа (и потреби његовог коначног уништења).
ЦРКВЕНИ РАСКОЛИ Уз губитак територија (животног простора) у остацима словенских држава преузимају се и (државне) институције које су важне за опстанак православних Словена, од чега није поштеђена ни црква.
Видимо да се у Украјини ствара нова црквена неканонска структура од стране Фанара – тзв. Православна црква Украјине, што је наговестило да се идеја источног папизма почиње спроводити у агресивнијој форми.
Истовремено, Константинопољска патријаршија, уз потчињавање православних Словена, нуди укидање самосталности њихових цркава, а као замену је већ формирала словенски викаријат који даје аутономију служења на црквенословенском језику, али не и аутономију и самосталност о питању власти и одлучивања. Бројне нове владике и свештеници школовани су на Западу и пристају на ову погубну новотарију, а све ради потчињавања папи (Римској цркви). Сачувати Цркву од преузимања православним Словенима непријатељских лица, значи сачувати је и као институцију у којој постоји реална власт.
Пример из Молдавије открива много. Наиме, у Извештају лондонског „Чатам хауса“ (познат као Краљевски институт за међународне односе), питање молдавског православља разматра се заједно с будућношћу Белорусије и Украјине, при чему се указује да британски експерти овим државама предвиђају „жестоку борбу за своју будућност“, дајући уз то и мноштво занимљивих информација. Наиме, британски институт саветује западне невладине организације, покрете и активисте да „не привлаче пажњу на себе делујући против цркве у Молдавији, док не стигну млади прозападни свештеници који су на школовању“. Другим речима, поткопавање православља у Молдавији планирано је тихо, изнутра, и по епархијама.
Каква је наша реакција на ово? Никаква, и даље школујемо свештенике по иностранству, а онда се патимо када пројаве русофобију или србофобију и жељу да разруше канонско јединство у Белорусији или Србији (или било где у православном свету).
ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ Уз све то, у Украјини, а уз помоћ унијата и римокатолика, озбиљно се ради на фалсификовању историје цркве и православља.
Да би нова историја дошла до глава људи, од 2018. Украјински римокатолички универзитет спроводи курсеве за усавршавање наставника историје широм Украјине, 200 људи годишње се уведе у стање уверености да су у праву. Тако се формира невероватан број „форматираних“ наставника историје, наводи Дмитриј Скворцов за портал fondsk.ru. Тако историја, заправо, постаје средство геополитике, а не објективна наука.
Да Запад и непријатељи Словена не мирују, показују бројни индикатори. На пример, и у Србији и Русији покреће се акција формирања нових идентитета, по правилу србофобних и русофобних. Јасно је да актуелна „криза идентитета“ има свој политички узрок. Нажалост, изградња нових народа и нових идентитета се у Србији спроводи и преко званичних државних институција, невладиног сектора и универзитета.
СТВАРАЊЕ РУМУНИЈЕ И АЛБАНИЈЕ Румунија и западни савезници ове државе граде идентитет Влаха као румунски и антисрпски. С аспекта геополитике и будућности православних Словена интересантно је одсуство проучавања Румуна и Румуније, као и њихове улоге у раздвајању Источних и Јужних Словена.
Наиме, треба подсетити на изјаве грофа Кавура, у то време премијера Краљевства Сардиније и потом Италије и главног геополитичара Запада који је после Кримског рата (1856), у којем је Русија поражена, радио на формирању нове државе Румуније, да се то чини ради „раздвајања Источних и Јужних Словена“.
Такође, после пораза Русије од Јапана (рат се водио 1904–1905) западне силе, пре свега Аустроугарска, користећи се изгубљеним самопоуздањем Петербурга и неспремношћу војске за нови рат, спречавају Србију да избије на Јадранско море и наврат-нанос формирају, после Балканских ратова, нову државу – Албанију.
Треба знати да је пре и за време Османске империје Албанија (Албанци су је звали Арберија) била само географски појам, а на данашњој територији све до смрти Скендербега (по етничком пореклу Србин, пре исламизације звао се Ђурађ Кастриот) и окупације тих предела од Турака, већина становништва Албаније су били Словени (Срби). Да је Албанија географски појам рекао је на Берлинском конгресу и пруски канцелар Ото фон Бизмарк (1815–1898).
И биће то Албанија још дуго, све док јој се 1913, једном међународном конвенцијом, нису фиксирале политичке границе (подаци Каплана Буровића).
Прва у историји позната држава именом Албанија (ne Shqipëria, niti Arbëria!) формирала се испод реке Дрим, у данашњој области Дукађин и Мирдита. Њен владар је био Србин Прогон, чијем ће сину Димитру српски владар Стефан Првовенчани дати за жену своју кћерку Комнену, која ће владати том Албанијом и поред свог супруга и, пошто је он умро, самостално.
Не само на северу од Дрима већ и на истоку од Црног Дрима становништво је до краја XIX века било махом православне вере и српске националности, што нам потврђује и велики албански пријатељ, Енглез Ноел Малколм. Ево што каже: „Већи део становништва Љуме (данас област Источне Албаније) говорио је словенским језиком и био православне вере све до XIX века.“
Тако су током XVII и XVIII века Албанци планина Средње Албаније силазили у данашњу Северну и Источну Албанију, настањивали је и албанизовали словенско становништво. Ово нам говори и познати француски научник, етнограф и географ Ами Буе (1794–1881), који је посетио те крајеве и о томе оставио сведочанство.
То је признао и албански оснивач неошћиптаризма Бранко Мерџани, додуше додајући још неке народе да би бројем умањио значај словенске крви. Он каже да у својим жилама Албанци имају крви „словенске, грчке, турске, арабске, черкеске, италијанске, француске, немачке и др.“.
Због тога Каплан Буровић, који је рођен у Албанији и представља одличног познаваоца историје Албанаца, констатује: „Ова историја припада Албанији, али не и албанском народу.“
Со на рану је и чињеница да је Србија прва земља на свету која је признала Албанију за независну државу, у мутне дане 1913, када су се велике силе спремале да је ставе под протекторат Италије или Аустрије.
Све наведене чињенице, с још јаснијим увидима (истраживала је у Бечком архиву), дала је бугарска научница Теодора Толева у својој докторској дисертацији „Утицај Аустроугарске на стварање албанске нације 1886–1908“, али која је после објављивања дисертације као књиге, иако млада, неочекивано преминула.
У свим цитираним радовима наводи се кључна теза да је ондашњи Запад подржао Аустроугарску у стварању Албаније, јер је био сагласан да Србима не треба дозволити да имају излаз на море.
НЕМАЧКЕ ДИНАСТИЈЕ Треба, свакако, подсетити и на геополитичке игре Запада током и после ослобађања балканских народа од Османлија. Не могавши да спречи распад Османске империје, Запад је приступио другом лукавству: ствара Румунију да раздвоји Русе и Србе, а у Бугарској и Грчкој, као и у Румунији, поставља немачке династије: Сакс-Кобург и Гота, Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбург и Хоенцолерн.
Шта је заједничко овим династијама? Заједничко им је да потичу од Тевтонских витезова или Тевтонског реда, који је био ексклузивни војнички ред Римокатоличке црква за борбу против Словена (Руса).
Тако се новостечена сувереност претворила у потчињеност новом центру моћи, овај пут на Западу. Ова чињеница помаже да се разуме одакле неспоразуми између Јужних Словена и неуспех у њиховом уједињавању (Балканска федерација), као и одакле је потицала мржња, па и отворени војни сукоби. Међутим, чињеница о власти Немаца над балканским државама се прећуткује, а у употребу уводе имена држава или народа, чиме се заправо скривају они који вуку конце.
У то време само су Срби имали своје династије (у Србији – Обреновиће, а у Црној Гори – Петровиће).
ОДГОВОРИ НА АГРЕСИЈУ Словени су различито реаговали на све ове поразе. По правилу брзо су предавали забораву изгубљене територије, али и на њима преостало словенско становништво препуштајући га асимилацији, што је пракса присутна и данас и код Срба и код Руса, чак и када је у питању дијаспора, тј. економска миграција.
Наравно, било је и другачијих реакција, у смеру тражења отпора агресији Запада. Тада би Словени покушали да остваре јединство. Подсетимо да су постојала таква четири покрета: словенофили, панслависти, неослависти и свеслависти. Сви они су покушали да понуде решења словенског питања, али резултата није било. Заправо, резултат је нешто сасвим супротно од траженог – евроазијство, као интеграциони пројекат с несловенским народима.
Сада је, ево, све ово дошло до покушаја одузимања територије и идентитета Белорусији, док је у Украјини тај процес већ одмакао, а и у остатку остатака Србије се нешто слично догађа (посебно у Црној Гори и Војводини), при чему се код новоформираних политичких идентитета намеће и њихово удаљавање од православних Словена и реинтеграција у културу Запада и латински идентитет.
Но да се вратимо агресији Запада на земље православних Словена. Шта предузимамо о питању културолошке агресије (нпр. наметања латинице), социјалног инжењеринга (стварања нових народа), измене нашег идентитета у русофобном и србофобном смеру откинутих делова Словена (Украјина и Црна Гора су само последњи примери)?
Одговор на експанзију Запада дефинитивно треба да почне од сфере културе, идеологије, па тек онда производње. Русија данас наступа гасоводима, Запад културом и идеологијом. Русија инвестира у производњу, а Запад инвестира у НВО које шире западни систем вредности и идеологију демократије русофобног и србофобног тока.
Демократија, дакле, није решење, јер је она средство геополитике. Стога се морамо окренути утврђивању православне политичке културе, а потом њене популаризације, свим средствима. Следеће је стварање популарне масовне културе, идеологије, производње, комерцијалног пословања и снажног „привлачног зрачења“, тј. прозелитизма.
Да би се „привлачно зрачење“ остварило, потребно је јавности понудити нешто боље од либералног тоталитаризма и деструктивизма. Подсетимо како је одличан успех у свету имала краткотрајно рекламирана идеологија „суверене демократије“, која је представљана као „Путинова идеологија“. Управо то „боље“ морају понудити православни Словени, јер се у духовној сфери и формирао фронт борбе сличан оном стварном војном у Другом светском рату.
