Фебруарске иде

Ко је припремао предизборни атентат на председника Србије Александра Вучића?

Невоља с атентатима састоји се у томе што је реч о оном типу завера које свима постану несумњиве тек када се остваре. И обрнуто, наиме, што су успешније осујећени, то је теже доказати да их је уопште било. Па се тако сумњало и да је 21. фебруара 2003. Дејан Миленковић Багзи на ауто-путу код београдске Арене учествовао у покушају убиства тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића.

ЗАКОН ВЕРОВАТНОЋЕ И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА „Замислите да то није атентат него просто закон вероватноће. Шта ако свако ко има кола, и шта ако свака кола на друму која могу да се тркају са Ђинђићевим ’аудијем’ у ствари припадају сурчинском клану? Онда је чудо да до сада са премијером нису имали блиски сусрет, нарочито зато што их он нешто много не избегава. Све скупа, млађани Ђинђић није гадљив човек“, објављено је на „Пешчанику“ дан 20. фебруара 2003.
„Пешчаник“, 24. јануара 2022: „Вести о атентату дођу нам као временска прогноза – практично, из дана у дан. Тако и оду. Ко се данас сећа прогнозе од прекјуче. По аналогији – ко оно беше спремао атентат на Вучића прошли пут? Као што постоји стална рубрика за временску прогнозу, тако би медији могли да уведу и рубрику: атентат… Као што се најављују киша и снег, тако је сад најављен атентат за прву половину фебруара.“
Узгред буди речено, а и није сасвим неважно за закључак ове приче, „Пешчаник“ је ономад истом приликом жестоко замерио Ђинђићу што је „био у Бањалуци, није играо шах са Младићем, секао је тамо неку врпцу, а сећам се“, сећала се Светлана Лукић, „као јуче да је било, како је Ђинђић за време санкција према Србији и Републици Српској стајао на мосту преко Дрине и говорио – Дрина је кичма српског народа. Наравно, питање је да ли би тај човек, на пример, прошао лустрацију“. А исту врсту односа према Србији и Републици Српској „Пешчаник“ доследно исказује и данас, примера ради, „Барутана Борик“, „ниједан датум није тако важан властима у Србији као 9. јануар – неуставни Дан Републике Српске. Тај датум ништа не може да засени, осим можда неколико кризних ситуација без преседана: напад на мурал Ратка Младића, (…) увођење санкција Милораду Додику… Но, да би свечаност у Борику била у пуном капацитету, ту су се нашли премијерка Србије Ана Брнабић као и патријарх Порфирије. Неко би рекао, недостајао је само Вучић, али грдно би погрешио, јер он је био у Борику духом и мислима, ако није телом… Наиме, сви емисари председника Вучића, од Вулина до Брнабић, били су задужени да изнесу сложену и дубоку мисао Александра Вучића на том важном месту.“
Укратко, из истог разлога ни Вучић не би прошао ону „Пешчаникову“ лустрацију коју није пролазио ни Ђинђић. И нека се ту оконча сва сличност међу њима, иначе, права историјска иронија сетимо ли се како је Александар Вучић таблу с именом Булевара Зорана Ђинђића прелепљивао Ратком Младићем; некако се нађоше сви на једној страни.

[restrict]

ДОЈАВА ИЗ ЕВРОПОЛА Да не остане недоречено, није био „Пешчаник“ једини опозициони медиј који је, уз више или мање довитљивости у сличној аргументацији јер је више пута досад Вучић бивао у смртној опасности, исказао сумњу у вест да је председнику Србије којој је убијен премијер на исти начин угрожен живот. Узвратила им је, у сличном изливу непристојне баналности, СНС-ова градоначелница Ниша Драгана Сотировски: „До сада је претила опозиција, овог пута, то за њих ради неко други… Председник и његова породица су одавно мета опозиционих политичара, криминалних група и оних који желе да ослабе Србију.“
Али сва је прилика да ова ситуација заслужује далеко већу озбиљност уместо овог пијачног препуцавања власти и опозиције.
„Након што смо посредством Европола, користећи службене, званичне видове комуникација између полиција, 14. јануара добили информацију под ознаком ’хитно’, од припадника полиције једне земље чланице Европске уније, Министарство унутрашњих послова Републике Србије је званично обавештено о постојању оперативних информација о постојању организоване криминалне групе сачињене од држављана различитих земаља, која за циљ има убиство, атентат на председника Републике Србије Александра Вучића“, објавио је прошлог петка увече на конференцији за медије српски министар полиције Александар Вулин.
Додао је и да су се надлежни припадници МУП-а и Безбедносно-информативне агенције „у више експертских нивоа уверили у квалитет и вредност добијене информације“, те да су затим једни и други, с Европолом и службом од које је информација потекла, покренули акцију утврђивања идентитета припадника те криминалне организације.
На овом месту треба истаћи две појединости.
Прво, евидентно је било настојање министра Вулина да истакне како информација о Вучићевој непосредној угрожености није потекла од домаћих истражних органа већ од (неидентификованих) европских партнера. Те би у њу требало да поверују и они који не верују домаћим истражним органима јер их сумњиче да су под претераним утицајем актуелне власти.
И друго, у вези са упитаношћу зашто су се надлежни определили да информацију о председниковој животној угрожености обелодане, уместо да даљу истрагу спроведу у тишини како се не би одали да су на трагу атентаторима: можда је управо такво решење употребљено не би ли атентатори били натерани да одустану од покушаја. А и какве везе има што је њихов идентитет обелодањен ако су они свеједно већ неко време на потерници, при томе, ионако недоступни нашим органима гоњења.

ЦРНОГОРСКА ВЕЗА Што нас води и до наредног важног аспекта читаве приче.
Министар Вулин, истом приликом: „На челу ове криминалне организације налази се црногорски држављанин Радоје Звицер, за којим је Србија већ расписала потерницу, организатор и један од вођа Кавачког клана, одговоран за шверц и илегалну продају наркотика, али и организацију и наручивање више убистава која су почињена на територији Србије, Црне Горе али и других земаља.“
Ако је потребно подсећање, да подсетимо да је отворени рат са Звицером у току већ скоро тачно годину дана, још од хапшења његових пословних сарадника из Београда (и Ритопека) Вељка Беливука и Марка Миљковића и осталих чланова њиховог крвавог криминалног клана.
„Да ли је Радоје Звицер ову злочиначку организацију окупио и организовао да би убили председника Вучића по сопственом нахођењу, или зато што је добио наређење од свог политичког шефа, политичког вође, остаје на истрази да утврди“, додао је Вулин.
Потом ће до медија, за које се зна да су довољно блиски истрази, доћи и информације о индицијама да Звицер „има пуну подршку људи из самог врха црногорске државе, полиције, као и АНБ, да дестабилизује Србију тако што ће физички уклонити српског председника“.
Није прошло много, па је и изричито изговорено име самог председника Црне Горе Мила Ђукановића. Околност да је то учинио Војислав Шешељ не одузима исувише од кредибилитета те, засад, само претпоставке.

НАТО ИНТЕРЕСИ Већ смо на овим страницама, наиме, доказивали да Радоје Звицер и његов клан не би ни постојали у том облику да није било подршке и/или заштите Мила Ђукановића и његове власти.
Додатну пажњу, међутим, привлачи сазнање да је Радоје Звицер од Северне Македоније добио легални пасош под другим, лажним именом.
И једна и друга државица чланице су НАТО-а, и њихове безбедносне службе налазе се под пуном контролом власника овог пакта.
Имајући у виду и разложну претпоставку да онолике количине кокаина Звицеров клан није могао да пребацује из Јужне Америке у Европу без знања надлежних америчких служби, јасно је да читав случај може да има кудикамо озбиљније импликације.
„Вечерње новости“ разложно су скренуле пажњу и да је „злочиначки подухват темпиран свега месец дана пред изборе 3. априла и очигледно је да су налогодавци рачунали на то да би, у случају да остваре свој наум, Србија утонула у потпуни хаос, с несагледивим последицама“, те да је „индикативно да се ова завера припрема баш у јеку огромних притисака на Републику Српску и Милорада Додика, оличених и у санкцијама које му је недавно увео Вашингтон. Нема сумње да би архитектама нове Босне било много лакше да РС утопе у унитарну државу под патронатом Сарајева, да нема чврсте везе између председника Србије и руководства Српске“.
Вреди подсетити, зато смо уосталом и цитирали „Пешчаник“, да је и Зорану Ђинђићу замерано што иде у Бањалуку. И да је од њега тражено да најпре оде у Сарајево, што је он одбио. А све то у циљу раздвајања Републике Српске и Србије, у циљу сламања и једне и друге. Подсећамо и да је пред смрт, у којој западних прстију има преко сваке пристојне мере, Зоран Ђинђић покренуо питање Косова и упозорио да тај Запад иза наших леђа планира да тамо успостави државу уместо наше покрајине по Резолуцији 1244.
Сва ова питања актуелна су и данас. Ваљда смо у међувремену извукли одговарајуће поуке.

[/restrict]