Фебруарске иде

Ко је припремао предизборни атентат на председника Србије Александра Вучића?

Невоља с атентатима састоји се у томе што је реч о оном типу завера које свима постану несумњиве тек када се остваре. И обрнуто, наиме, што су успешније осујећени, то је теже доказати да их је уопште било. Па се тако сумњало и да је 21. фебруара 2003. Дејан Миленковић Багзи на ауто-путу код београдске Арене учествовао у покушају убиства тадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића.

ЗАКОН ВЕРОВАТНОЋЕ И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА „Замислите да то није атентат него просто закон вероватноће. Шта ако свако ко има кола, и шта ако свака кола на друму која могу да се тркају са Ђинђићевим ’аудијем’ у ствари припадају сурчинском клану? Онда је чудо да до сада са премијером нису имали блиски сусрет, нарочито зато што их он нешто много не избегава. Све скупа, млађани Ђинђић није гадљив човек“, објављено је на „Пешчанику“ дан 20. фебруара 2003.
„Пешчаник“, 24. јануара 2022: „Вести о атентату дођу нам као временска прогноза – практично, из дана у дан. Тако и оду. Ко се данас сећа прогнозе од прекјуче. По аналогији – ко оно беше спремао атентат на Вучића прошли пут? Као што постоји стална рубрика за временску прогнозу, тако би медији могли да уведу и рубрику: атентат… Као што се најављују киша и снег, тако је сад најављен атентат за прву половину фебруара.“
Узгред буди речено, а и није сасвим неважно за закључак ове приче, „Пешчаник“ је ономад истом приликом жестоко замерио Ђинђићу што је „био у Бањалуци, није играо шах са Младићем, секао је тамо неку врпцу, а сећам се“, сећала се Светлана Лукић, „као јуче да је било, како је Ђинђић за време санкција према Србији и Републици Српској стајао на мосту преко Дрине и говорио – Дрина је кичма српског народа. Наравно, питање је да ли би тај човек, на пример, прошао лустрацију“. А исту врсту односа према Србији и Републици Српској „Пешчаник“ доследно исказује и данас, примера ради, „Барутана Борик“, „ниједан датум није тако важан властима у Србији као 9. јануар – неуставни Дан Републике Српске. Тај датум ништа не може да засени, осим можда неколико кризних ситуација без преседана: напад на мурал Ратка Младића, (…) увођење санкција Милораду Додику… Но, да би свечаност у Борику била у пуном капацитету, ту су се нашли премијерка Србије Ана Брнабић као и патријарх Порфирије. Неко би рекао, недостајао је само Вучић, али грдно би погрешио, јер он је био у Борику духом и мислима, ако није телом… Наиме, сви емисари председника Вучића, од Вулина до Брнабић, били су задужени да изнесу сложену и дубоку мисао Александра Вучића на том важном месту.“
Укратко, из истог разлога ни Вучић не би прошао ону „Пешчаникову“ лустрацију коју није пролазио ни Ђинђић. И нека се ту оконча сва сличност међу њима, иначе, права историјска иронија сетимо ли се како је Александар Вучић таблу с именом Булевара Зорана Ђинђића прелепљивао Ратком Младићем; некако се нађоше сви на једној страни.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

2 коментара

  1. Tоплица

    Благовремено смо пажљиво прочитали прво књигу покојнок госп. Васића, а касније и ону госп. Врзића о атентату на Ђинђића, да би након друге схватили колико смо били наивни након прве.
    Сад, да ли је могуће да у тако кратком времену овде гину два председника ?
    Можда су претходна разглашавања опасности по актуелног Председника заиста спречила катастрофу ?! Ипак оволико случајева аларма делује некако чудно, тим пре што су ранији случајеви напуштени пре него се дошло до финалних сазнања. И код овог данас недостаје чиста информација одакле сазнања и квалитет тих сазнања. Са овом нашом тактиком не сме се претерати да не би испало по оној сеоској причи ,, вук, вук … !”

  2. Не постоји боља заштита од атентата него што је оставка.
    Њу би од срца препоручио господину председнику.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.