БОШЊАЧКА ДЕКЛАРАЦИЈА – ПИСМО СВЕТСКИМ ЗВАНИЧНИЦИМА О СИТУАЦИЈИ У БиХ

Шта хоће 207 „угледника“ који су потписали „писмо светским званичницима о ситуацији у БиХ“, међу којима је значајан број „случајних Срба“? Ради ли се ту о истинској борби за некакву „грађанску“ Босну и Херцеговину, или о спровођењу визија исламисте Алије Изетбеговића и његове „Исламске декларације“?

Историјски гледано, „Сарајевски процес“ из 1983. године, односно суђење Алији Изетбеговићу и групи његових истомишљеника, због „муслиманског национализма“, „непријатељске пропаганде“, „напада на социјализам“ и „жеље да се гради исламска држава у Босни“, био је јуче. Штавише, многи од учесника и сведока тих догађања још су живи и друштвено-политички активни. На пример, Војислав Шешељ који је тада, заједно са Добрицом Ћосићем, из принципијелних разлога покренуо петицију за ослобађање оптужених, коју су тада потписали многобројни чланови САНУ. С друге стране били су титоисти и комунисти, Југословени предвођени Хамдијом Поздерцем (блиским рођаком садашњег српског опозиционог лидера Вука Јеремића), Бранком Микулићем и Миланком Реновицом.
Основа за процес била је, у највећој мери, Изетбеговићева књига „Исламска декларација“ у којој је овај бивши припадник пронацистичке организације „Млади муслимани“ изнео „један програм исламизације муслимана и муслиманских народа“ и своју визију будуће Босне и Херцеговине (иако је није директно поменуо) по којем не постоји могућност постојања секуларног друштва у већински муслиманској држави, него је неопходно остварити „јединство вере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле“. „Исламски поредак“ којем је тежио, по њему је за ослонац морао имати „исламску власт и исламско друштво“, уз поруку да „нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских институција.“
Та и таква „Исламска декларација“ била је, сасвим природно, и основа на којој је градио своју политичку партију (Странку демократске акције, коју данас предводи његов син Бакир Изетбеговић) по изласку из затвора 1988, и на којој је намеравао да гради своју државу, независну БиХ. Око тога тешко да може бити спора.

ИРОНИЈА СУДБИНЕ У најмању руку је иронично да пола века после објављивања „Исламске декларације“, 40 година после Сарајевског процеса и 30 година од избијања рата у БиХ (за који је, како год посматрали тадашња дешавања, барем један од разлога морала бити жеља Изетбеговића да направи БиХ по својој мери) нову „Бошњачку декларацију“, тј. „Писма светским званичницима о ситуацији у БиХ“, потписује добар део људи који се куну у Тита, Југославију, секуларизам, „западне вредности“… Међу њима су, на пример, Раиф Диздаревић, који је у време Сарајевског процеса био председник Скупштине СФРЈ, а потом и председник Председништва СФРЈ (од 15. маја 1988. до 15. маја 1989), Будимир Лончар, у време процеса амбасадор СФРЈ у Вашингтону, а потом наследник Диздаревића на позицији савезног секретара за иностране послове СФРЈ (1987–1991).
Ту су и „титољуби“ и „југоносталгичари“ попут Латинке Перовић, Филипа Давида, Соње Бисерко, Весне Пешић, Дубравке Стојановић, Миливоја Бешлина, Динка Грухоњића, Мирка Кларина, Радета Радовановића („грађанина Београда“ који где год стигне види неки српски геноцид), Бошка Јакшића, Драгана Бурсаћа (добитника награде неоусташког Друштва за југоисточну Европу), Томислава Марковића, као и пара прогнаног из Демократске странке у „Регионалну академију за демократију“ Александре Јерков и Балше Божовића, или Титовог омладинца Азема Власија.
Интересантно је да су сви ови људи којима су западне вредности, секуларизам, па и СФР Југославија и антифашизам толико у срцу ставили свој потпис на документ којим се у суштини подржава заоставштина једног верског фанатика који је сневао земљу засновану на шеријату што се спроводи „силом“ и „присилом“, некадашњег активисте пронацистичке организације из које се изродила и једна СС дивизија (Ханџар). Још је интересантније да би они вероватно (а неки и сигурно) подржали политички процес против којег су из принципа слободе изражавања и мишљења толико били њима омражени „фашисти“ и „нацоши“ попут Шешеља и Ћосића.
Занимљиво је и да су сви ови југоносталгичари ставили потпис на исти документ као и Стјепан Месић, последњи председник Председништва СФРЈ који је по одласку са те функције бесрамно изјавио да „мисли да је обавио задатак – Југославије више нема“, човек који је НДХ сматрао „хрватском победом“. Ови „борци за мир“ у БиХ (о томе мало касније) сврстали су се уз човека против којег је једна хрватска НВО пре десетак година поднела кривичну пријаву за говор мржње у средствима јавног информисања, те за подстицање на рат и ратне сукобе између осталог због изјаве од 8. фебруара 2010. да ће (као председник Хрватске) послати Војску Републике Хрватске да нападне Републику Српску у случају да се становништво Републике Српске на референдуму изјасни за независност од БиХ. Замислите само њихов шок и реакцију када би Александар Вучић рекао да ће због нечега послати војску на неку суседну државу, или изјавио да је Недићева Србија била српска победа.
Има на том списку још занимљивих имена. На пример оно директора Меморијалног центра Поточари – Сребреница Емира Суљагића, бошњачког екстремисте, али и манипулатора и фалсификатора који је и свог оца Суљу прогласио за жртву „српског геноцида“ и сахранио га на мезарју у Поточарима, иако је погинуо у борби с „агресором“ 24. децембра 1992. Ту су још и антисрпски лобиста Данијел Сервер, монтенегринско пискарало Андреј Николаидис, бивша портпаролка хашког тужилаштва Флоренс Артман, отац „црногорског језика“ Аднан Чиргић, бошњачко-црногорски историчар Шербо Растодер… Све сами „угледници“.
Посебно треба истаћи да су ово денунцирање Републике Српске потписали и бивши високи представници међународне заједнице у БиХ Кристијан Шварц-Шилинг и Валентин Инцко, чије је наметање закона о негирању геноцида и изазвало актуелну кризу у овој бившој југословенској републици.

ДА ТЕ ВОЛИМ, ДУША ЗНА… Да те волим душа зна, драга моја БиХ – хорски се певало Бриселом где се окупило више стотина босанскохерцеговачких грађана из Белгије, Низоземске, Луксембурга, Француске и других држава, извештава нас о протесту који је пратио писање писма Радио Сарајево. „Ријеч је о иницијативи иза које стоји босанскохерцеговачко удружење у Низоземској Платформ БиХ, а овај скуп је одраз забринутости, али и патриотизма, и циљ му није промоција било које од политичких опција нити је усмјерен против било којег народа у Босни и Херцеговини“, наводи Радио Сарајево. Колико се, заправо, ради о истински мултиетничком пројекту потврђује састав Организационог одбора протеста и писма: Адем Побрић, Аида Олујић, Санир Пашалић, Дино Салихагић, Алма Мустафић-Берлијн (преживела „геноцид“), Мехо Капо, Хамдија Драгановић, Алмир Мехмедбеговић, Сатко Мујагић и Суад Пашалић (исто преживео „геноцид“).
А шта се, заправо, тражи у писму упућеном председнику САД Џозефу Бајдену, председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен, председнику Европског савета Шарлу Мишелу, високом представнику ЕУ за спољне послове и безбедност Жозепу Борељу, генералном секретару УН Антонију Гутерешу и генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу, те шефовима држава и влада Француске, Велике Британије, Немачке, Канаде, Холандије, Шведске, Италије, Норвешке, Данске, Аустралије, Аустрије, па чак и „хрватском“ члану Председништва БиХ и тренутном председавајућем Жељку Комшићу (који за разлику од свог српског колеге Милорада Додика прети употребом силе)?
Подсећајући да је у октобру 2021. владајућа коалиција у Републици Српској усвојила „план“ за успостављање самосталне РС у дејтонској Босни и Херцеговини, аутори писма наводе да се ради о конкретним корацима за „унилатерално, незаконито и неуставно преузимање државних надлежности на фискалном, правосудном, одбрамбеном, сигурносном и многим другим пољима“. Спровођење тог „плана“, наводе аутори и потписници писма, изазваће „колапс уставне и институционалне архитектуре БиХ“, што ће „резултирати страшним политичким, економским и безбедносним последицама“. Они просто и једноставно одлуку власти РС да врати српском ентитету надлежности предвиђене Дејтонским мировним споразумом сматрају „незаконитом узурпацијом државних овлашћења и кривично дело против уставног и правног поретка државе“. О томе шта заиста представљају потези власти Републике Српске већ смо у више наврата писали и објашњавали, те се сада нећемо враћати на то.
Занимљиво је да аутори писма и протеста сматрају да садашња криза у БиХ „нема везе са међуетничким односима“, него је „вештачка криза коју су изазвали корумпирани политичари и њихови партнери“ који „немају подршку опозиције у Народној скупштини РС, нити већине грађана БиХ, укључујући и оне који живе у РС“. Да је истина да криза нема везе са међуетничким односима, нашао би се у Организационом одбору макар неки Србин. Или барем Хрват. Или Драган Бурсаћ. Или неки други изрод. Али не. Састав је етнички чист, а таква је и криза. Криза је изазвана само због једне ствари, а то су напори политичког Сарајева оличеног пре свега у припадницима бошњачког народа (и „Хрвата“ Комшића) да се од дејтонске БиХ направи унитарна држава којој се приписује некакво „грађанство“, а у ствари би била остварење муслиманске утопије из „Исламске декларације“. Услед немоћи с којом се присталице ове идеје суочавају, поново су закукали за помоћи са Запада, односно „добро осмишљеним, робусним и координираним одговором“. Комшић већ зна какав би тај одговор морао бити – сила.
Не би ли дали на снази својим захтевима аутори овог писма, али и потписници који се с њим слажу, наводе бајковите аргументе попут „БиХ је специфична културна заједница која постоји више од хиљаду година и у којој грађани различитог етничког порекла и верских традиција стољећима заједно живе“ (јесу ли „историчари“ Стојановићка и Бешлин прочитали ово?). „Чак и данас, унаточ рату из 1990-их, огроман број грађана прихвата постојање и легитимитет државе БиХ. Европска студија вредности из 2019. године показује да је 74 посто становника поносно што су држављани БиХ. Ово осећање је најснажније у Дистрикту Брчко (88 посто), док у РС 66 посто становника има исто гледиште“, додају. Врло занимљиви резултати, али колико су истинити? А и релевантни? Озбиљно смо се потрудили да пронађемо ово истраживање и нисмо успели. На сајту организације која га је спроводила последњи објављени резултати су из 2017. године и по њима је понос на своје држављанство изразило укупно 71,9 одсто испитаника на нивоу целе БиХ (не постоје резултати по општинама или ентитетима) и то на узорку од занемарљивих 1.735 испитаника. Много релевантнији показатељ расположења у РС је референдум о забрањеном Дану Републике Српске из јула 2016. на којем је 99,81 одсто од 1,2 милиона „испитаника“ подржало „противуставно“ обележавање 9. јануара као празника свог ентитета.
Поново карактеришући Републику Српску као „геноцидну творевину“, аутори (и потписници) овог писма верују да ће до мира доћи претњама и санкцијама, и на крају, обавезно силом (Комшић). „Одговор треба да буде комбинација интервенција, почевши од санкција и јачања војног присуства НАТО-а/ЕУФОР-а као јасног политичког сигнала“, наводе они. Треба притиснути и Србију, јер „недавне изјаве и активности високорангираних званичника Владе Републике Србије представљају кршење принципа добросуседских односа, који је у самом средишту разговора о приступању ЕУ, као и кршење Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије. Државе чланице ЕУ треба да размотре суспензију приступних разговора са Србијом ако тамошња Влада не промијени свој став према Босни и Херцеговини, укључујући став који се односи на ратне злочине почињене током 1990-их“. Али им не смета када један од њихових потписника Стјепан Месић, као што смо већ поменули, прети слањем Хрватске војске на Републику Српску. То је у реду.