Битка за степу

Прекомпоновање у бившем СССР-у узело је маха и Москва око себе поново окупља Белорусију, Казахстан, Јерменију, Азербејџан, али и Узбекистан, Таџикистан, Киргизију и Туркменистан

Талас протеста који је почев од другог дана нове 2022. године захватио јужног руског суседа, Казахстан, само је део много крупније евроазијске слагалице. На удару нестабилности нашла се друга највећа совјетска република, коју је безмало три деценије чврстом руком водио бесмртни отац нације Нурсултан Назарбајев. Своју врховну власт пренео је у марту 2019. на дотадашњег председника Сената казахстанског парламента Касим-Жомарта Токајева, који је у јуну исте године и победио на изборима за шефа државе. Његов први потез с места председника био је да главни град Астану преименује у Нур Султан, у част оца нације.
Поједини аналитичари још тада су указивали да изненадни „добровољни одлазак“ политичког супертешкаша Назарбајева не слути на добро, да се иза свега крије унутрашња борба кланова, а главна прерасподела моћи тек предстоји. Свакако да је овај фактор био важан у низу догађаја започетих 2. јануара 2022, који су однели најмање око 50 живота на обе стране, уз око 1.200 рањених, али далеко од тога да је био једини. Док је престоница била добро брањена, административне зграде у некадашњем главном граду Алма Ати умногоме су спаљене 5. и 6. јануара, што само показује да је реч о организованим, добро координисаним и прецизно усмереним терористичким акцијама. И да то са ценом горива нема никакве везе – осим што је нафта коришћена за изазивање пожара.

УВОЂЕЊЕ МИРОВНОГ КОНТИНГЕНТА ОДКБ-а – ЛЕГАЛНИ ЧИН Као повод је искоришћено повећање цене течног нафтног гаса, као погонског горива за аутомобиле, омиљеног највише на западу земље, где су и букнули први немири. Можда чудно звучи ако се зна да је у Казахстану, земљи са веома пристојним животним стандардом, цена овог енергента повећана са 11 на 27 центи, док је на европском тржишту она око четири пута виша. Иако такво повећање може да буде шок и искоришћено за распиривање бунта и револуције, оно не би суштински утицало на квалитет живота у овој богатој земљи. Али оружани напади на државу су се догодили и једна од главних последица је било брзо увођење 6. јануара мировног контингента Русије, Белорусије и осталих земаља у саставу војне алијансе ОДКБ, чији је Казахстан један од оснивача.
Председник Токајев увео је ванредно стање на територији републике, али је, осим премијера Аскара Мамина и његове владе, сменио и Назарбајева на месту председника Савета за националну безбедност и именовао себе на то место, истовремено заменивши и Карима Масимова, Назарбајевљевог човека на челу Комитета за националну безбедност. Ове промене кључни су резултат читавог процеса, чиме је Касим-Жомарт Токајев преузео све дизгине власти од Назарбајева и његових људи.

Многима на Западу је засметала ова мировна иницијатива Москве и Минска, али и одлучност председника Токајева да не попусти пред нападачима и помоћ затражи од савезника из ОДКБ-а и руског председника Владимира Путина лично. О чему се у Казахстану заправо ради, може се наслутити и из објављених снимака с позивима на насиље и свргавање власти – где се нападачи и њихови подстрекивачи обраћају на руском језику, али са снажним украјинским акцентом. Исто тако, као главне интернет-платформе за ширење ових нелегалних садржаја појављивале су се исте оне које су учествовале и у припреми и хушкању грађана приликом демонстрација у Белорусији. Међутим, Лукашенко и његова држава, иако суочени с можда и већим изазовом и окружени НАТО чланицама, показали су се, за разлику од крхког Казахстана, као озбиљни играчи.
С друге стране, навикли су на Западу претходних деценија да зараћене стране својим трупама „мири“ искључиво НАТО, па су чак поједини западни функционери по шаблону цинично позвали „обе стране“ у Казахстану (државу и терористе) на суздржаност, али то код Путина, Лукашенка и Токајева нема превише ефекта. Брза војна реакција ОДКБ-а потврђује да ова организација, на коју су многи потцењивачки гледали, има потенцијал за ефикасно деловање. Увођење мировног контингента ОДКБ-а је потпуно легалан чин, на позив председника Токајева који на то има право, али и обавезу јер су угрожени уставни поредак и опстанак земље. Истовремено, не треба заборавити да је ОДКБ усвојио пре неколико година пакет правила предвиђен управо за овакве ситуације – подршка свих чланица, укључујући и војну и сваку другу, у случајевима спољне и унутрашње агресије и покушаја насилне промене власти. Владимир Путин и његови сарадници као да су „цртали“ данашњу ситуацију.

 

ЕКСПЛОЗИВАН КОКТЕЛ Зато Токајев може да буде задовољан и, ако се нешто драматично не промени, може се сматрати за победника – уз помоћ Русије и осталих савезника. У првом контингенту ОДКБ-а на територију Казахстана ушло је 100 војника из Јерменије, по 200 из Таџикистана и Белорусије, 150 из Киргизије и до 3.000 из Руске Федерације. Укупно, око 3.500 бораца, са задатком да одрже елементарну стабилност Казахстана и контролу над стратешким објектима – бранећи их од 20.000 радикалних нападача. Припадници руског контингента су искусни специјалци с борбеним искуством, а по потреби Москва може брзо упутити додатна појачања на територију свог савезника, уколико околности то буду захтевале. По свему судећи сигурно је да ће руска армија и снаге ОДКБ-а дуже остати у Казахстану, јер ситуација у земљи има тенденцију погоршања због изразитог мешања страног фактора, попут САД, Турске и других.
Разлог нису само богата изворишта нафте у Казахстану, већ умногоме његов стратешки положај на раскрсници путева Централне Азије, између Ирана, Турске, Русије, Кине, Авганистана, па чак и Индије. Наравно, и осталих централноазијских совјетских република, као и Монголије – постојбине Џингис Кана, који је, ако се тако може рећи, на неки начин утемељио ову нацију. Имајући све ово у виду, јасно је да је Казахстан веома експлозиван коктел. Војна подршка савезника неопходна је и због огромне површине ове државе од преко 2,7 милиона квадратних километара, што је, поређења ради, око две трећине територије Европске уније. Са својих 19 милиона становника (од којих су нешто мање од четвртине Руси) и с непуних седам становника по квадратном километру, додуше, Казахстан је на 184. месту по густини насељености у свету.
Ако се на дешавања у Казахстану погледа с мало веће временске и просторне дистанце, могу се пратити геополитичка померања у чијем је средишту Русија – иако казахстанско питање донекле излази из чисто „руских“ оквира. Може се уочити недвосмислено стварање лука нестабилности, сукоба и препрека на руским границама и у непосредном окружењу. Само површним прегледом, уочава се да су се у Белорусији, најближој савезници Русије, у протеклом периоду догодиле две веће кризе: вишемесечни покушај Запада у изазивању „обојене револуције“ и свргавању председника Александра Лукашенка, као и скандалозна мигрантска криза на граници с Пољском и Литванијом. Даље следи Украјина, као непресушни извор кризе и нестабилности и сталне оптужбе Запада према Москви да спрема инвазију ка овом суседу. Мала, али важна карика је Молдавија са својим Придњестровљем, полуотцепљеном републиком која одбија да живи у румунизованој држави. Придњестровски сукоб и даље тиња и има потенцијал да буде „одмрзнут“.
Ту је, затим, Кавказ и недавни рат између Јерменије и Азербејџана у Нагорно Карабаху, окончан дипломатском интервенцијом Москве и, такође, увођењем руског мировног контингента на територију Азербејџана. У истом региону је, са својим замрзнутим сукобима у Абхазији и Јужној Осетији, и Грузија, ка којој Вашингтон непрестано исказује повишено интересовање и наводни савезнички и пријатељски однос, а заправо подстичући ову републику на отпор Москви по сваку цену. У Тбилисију су извукли поуку из оружаног сукоба с Русијом у августу 2008. и нису спремни да понављају авантуру. Што, међутим, не значи да њихова територија не служи као полигон за различите антируске активности. Даље ка истоку је Киргизија, поприште недавног преврата (ко зна ког по реду), по сличном моделу какав је покушан у Казахстану.

[restrict]

ПЛОДНО ТЛО ЗА МЕЂУНАРОДНО МЕШЕТАРЕЊЕ Читав регион Средње Азије, са Авганистаном као вековним жариштем у средини, непрестано је под претњом нестабилности, упркос томе што Москва и Пекинг, у оквиру Шангајске организације за сарадњу, али и билатерално, годинама одолевају притисцима на овом огромном подручју. И није га случајно амерички стратег Збигњев Бжежински својевремено назвао „евроазијским Балканом“, управо због огромног потенцијала за све врсте сукоба: етничких, верских, територијалних, за енергетске, рудне и водне ресурсе. А пре свега, због незрелости својих лидера и политичких система, као плодно тло за међународно мешетарење из различитих праваца. Све наведене земље, у мањој или већој мери, нису у потпуности самосталне, нити је њихова државност суштински реално одржива на начин, и у границама какве тренутно постоје.
И све оне предмет су надметања великих сила, од којих једино Русија заиста жели и може на дужи рок да развија њихов просперитет, имајући у виду да су све оне биле некада њен део. И да у свакој од њих постоји значајна рускојезична мањина, због чега Москва мора да води рачуна да не дође до тоталног разарања ових земаља. С друге стране, у свакој од ових земаља, значајан део становништва и власти (осим Молдавије, Украјине и Грузије) изразито је проруски оријентисан. Кремљ, међутим, због опомињућег историјског искуства и енормних материјалних и других трошкова, не жури по сваку цену с интегрисањем овог простора под своје крило, већ процесе спроводи етапно и само када постоје чврсте основе.
Пут Совјетског Савеза, где је Москва на сопствену штету финансирала све „братске републике“, одавно није више идеал руске политике. Као што се види, Русија у овом тренутку преузима на себе искључиво улогу гаранта безбедности, у форми тврде моћи, уз поспешивање економског развоја искључиво на основама обостране користи. Између осталог и зато су бесмислене оптужбе да Русија планира некаква територијална освајања у Украјини, јер би тиме „у мираз“ добила и скоро 40 милиона „гладних уста“. Што, наравно, не значи да Русија неће и у овој држави одиграти своју улогу гаранта безбедности – када за то дође време. И када политичке снаге с подршком народа то од ње затраже.
То нас враћа на причу о Казахстану. Као и у Белорусији, његов пут – поготово после „шест таласа терористичких напада“ о којима говори председник Токајев – води у чвршће интегрисање с Минском и Москвом, могуће и као треће чланице Савезне државе. Пекинг на то не гледа превише благонаклоно, али неће спречавати, јер је алтернатива долазак исламског руководства под утицајем Турске, појава исламиста на кинеској граници и њихово спајање с немирним Ујгурима из кинеске провинције Синђан. Од 5.600 километара граница Синђана, преко 1.500 је управо с Казахстаном, због чега је за Пекинг изузетно важно да све буде под контролом, а рампа чврсто спуштена за прелазак исламиста и ујгурских екстремиста. Између ова два сценарија Кина бира – проруски, знајући да Москва неће допуштати антикинеске акције у својој зони одговорности.

МОСКВА ОДЛУЧНА, ЗАПАД ПОЗИВА „ОБЕ СТРАНЕ“ Да је Путин одлучио да се озбиљно позабави Казахстаном, види се и из тога да је с председником Токајевом обавио претходних дана више разговора и консултација, али не и с Назарбајевом, који је последњих година своје власти начинио више видних уступака Западу. Између осталог, 2017. одлучио је да на нивоу целе државе замени руску ћирилицу латиницом, што је Москва пропратила леденом реакцијом. Назарбајев је допустио и формирање најмање 77 невладиних и више десетина других организација на својој територији – одреда финансираних из америчких и других западних извора. То је, такође, био за Москву сигнал да у Казахстану време почиње брже да тече и да би се већ за коју годину могао очекивати украјински сценарио. То што су наоружани нападачи брзо неутралисани након доласка руских трупа и стручњака (ухапшено је више од 5.100 учесника) указује да Путин тачно зна шта ради и хоће у Казахстану.
Посматрајући на све то, и увиђајући да Казахстан сада може брзо да отклизи у загрљај Савезне државе Русије и Белорусије као трећа чланица, на Западу неће седети скрштених руку. Позив „обема странама“ на суздржаност заправо представља најаву могућег увођења санкција Казахстану, али ће као и у случају Белорусије то имати контраефекат и само убрзати зближавање Нур Султана с Москвом и Минском. Сигнал за увођење санкција могу бити доживотне робије за многе од ухапшених терориста и професионалних ратника, који за ту сврху могу на Западу да буду проглашени за „дисиденте“ и „мирне демонстранте“. Али то тешко да ће моћи више ишта суштински да промени. Прекомпоновање на постсовјетском простору је узело маха и све очигледније је да Москва окупља око себе, мање или више чврсто и с различитим степеном блискости, Белорусију, Казахстан, Јерменију, Азербејџан, као и четири централноазијске републике: Киргизију, Узбекистан, Таџикистан и Туркменистан. Битка за степу Централне Азије сада се води у Казахстану.

[/restrict]