ЗЕЧЕВИЗИЈА – Петар Волк (1931–2021) Поборник српског филма

Траг који је у српској култури оставио Петар Волк дубок је и трајан. Цео свој живот посветио је приказивачким уметностима о којима је написао највише књига у целој нашој филмологији и театрологији (више од шездесет!), углавном монографских студија, али и историографских сублимација и тумачења безмало свих значајних појава у нашем театру и филму

Ово није некролог већ спомен у славу и част српског филма. Петар Волк се, између осталог, супротстављао дуго наметаној тези да је српски филм настао тек с другом (још и социјалистичком!) Југославијом, 1945. Ова уграђена предрасуда иначе је, у пуној мери, могла да важи за околне кинематографије, чија је прошлост углавном била везана за Аустроугарску, Турску и нешто мање за Италију. Напротив, српски филм је настао усред „златног доба“ суверене и снажне српске државе, 1911. године, и већ са својим првим играним филмом Карађорђе представио самосталну и изворну националну кинематографију. Као писац капиталне и још увек једине Историје југословенског филма (1985), којој се ни данас нема много шта замерити, Волк није негирао повезаност српског филма с развојем југословенских реалности од 1918, нарочито у периоду после Титовог доласка на власт 1944. године, али је међу првима изнео необориве доказе да српски филм представља самосталан органски континуум већ пуну стотину година, те да се, без обзира на постојање југословенских оквира, префикса и струјања, развијао у духу тежњи (и заблуда) српског народа. То је био мучан, али одлучан раскид с хипотеком коју је упорно наметао авнојски концепт и тиме унапред онемогућавао свако истраживање. Речју, Волк је био зачетник другачијег погледа на нашу филмску прошлост и садашњост.

ОБЕЛЕЖИО СВОЈ ВЕК У петак, 3. децембра 2021, умро је у Београду, у деведесетој години, проф. др Петар Волк, истакнути српски филмски и позоришни критичар, редовни професор историје филма на Факултету драмских уметности у Београду и председник Академије за филмску уметност и науку Србије. Траг који је за собом оставио у српској култури дубок је и трајан. Цео свој живот посветио је приказивачким уметностима о којима је написао највише књига у целој нашој филмологији и театрологији (више од шездесет!), углавном монографских студија, али и историографских сублимација и тумачења безмало свих значајних појава у нашем театру и филму. Поред тога, Волк је остварио велики утицај на развој уметничке праксе као директор најзначајнијих југословенских филмских фестивала у Београду и Пули, управник Југословенског драмског позоришта, директор Позоришног музеја Србије, оснивач и први директор београдског међународног фестивала Фест… Није било готово ниједне значајне уметничке појаве у педесетогодишњој историји театра и покретне слике у нас којој није дао свој допринос и стога се може сматрати једним од најзначајнијих посленика новије историје наше културе.
Рођен у Босанском Петровцу 1931, дипломирао је југославистику на Филозофском факултету у Загребу 1953, а докторирао на Карловом универзитету у Прагу („Естетика модерне анимације“) 1971. и на Универзитету уметности у Београду 1985 (поменутим капиталним делом „Историја југословенског филма од 1896. до 1982“). Објавио је многобројне позоришне и филмске критике у часописима Израз, Култура, Књижевност, Сцена и Театрон (суоснивач) и листовима Књижевне новине (члан редакције), Телеграм, Политика и Илустрована Политика (дугогодишњи филмски критичар). Професор Волк био је, без сумње, најплоднији српски историчар филма и позоришта, чије су студије данас незаобилазне у проучавању српске и југословенске уметничке прошлости. То су, између осталих, монографије о Раши Плаовићу, Миливоју Живановићу, Пери Добриновићу, Добрици Милутиновићу, Жанки Стокић, Николи Симићу, Мири Бањац и Петру Краљу, те о филмским режисерима Александру Саши Петровићу и Предрагу Голубовићу. Аутор је историјских синтеза Позориште без маске, Позоришни живот Србије 1835–1944, Писци националног театра, Илустрована историја српског позоришта, као и Слобода филма, Опасне слике, Моћ кризе, Сведочења 1 и 2, Савремени југословенски филм… Био је састављач двотомне Антологије светског филма и писац лексикографских синтеза Српски филм, Двадесети век српског филма и Именар српског филма… За своје историографске и теоријске радове примио је висока признања, међу којима Стеријину награду за театрологију, Награду за најбољу књигу о филму Института за филм, Октобарску награду града Београда, Повељу за животно дело Удружења филмских уметника Србије и Кристалну призму Академије филмске уметности и наука за своју последњу књигу Нова времена, 2013. године.

ЕВРОПСКИ КОНТЕКСТ СРПСКОГ ФИЛМА „Трагао сам за критеријумима који ће помоћи да идентификујемо трајне вредности, пратио развој израза и сва она значајна и квалитетна преображења која нас наводе на нове подухвате и још оригиналније филмове“, писао је Петар Волк пре десетак година, у некој врсти биланса свог фасцинантног радног века. „Тада сам и начинио основу за стварање историјских претпоставки како бисмо оно најдрагоценије сачували од заборава. То је, верујем, наш залог за будућност, као што верујем да је српски филм досегао до своје аутентичности, да поседује трајне вредности, да има моћ непрекидног креирања нових и оригиналнијих дела и да је тако ушао у свет.“ Дефинишући овим своју животну мисију и задатак, Волк је показао задивљујућу доследност, увиђајући један широки, често метанационални контекст, европски и светски, у коме се може сагледати српски кинематограф. Овај контекст збиља је могуће успоставити тек из дијахронијске перспективе, коју је градила српска филмска мисао, уз помоћ страних ауторитета као што су били Данијел Гулдинг, Марсел Мартен и Мирон Черњенко.
„Критика и теорија су, са своје стране, доста учиниле да историја српског филма буде испуњена не само авангардним тежњама до којих нам је увек било посебно стало већ и делима која непрекидно претендују да буду синоними савременог и модерног стварања… Све што је у српском филму створено од краја деветнаестог века, па током целог двадесетог и наставило се у овом новом миленијуму, углавном је забележено, истражено и ако није уништено – проверено и верификовано унутар општих система вредности.“
више од СЕДАМСТО ДЕЛА „Због свега тога већ доста рано је истакнута жеља да се издвоје трајне вредности, обезбеде преображења и очува путања развоја како би нове генерације могле да схвате да је ово огромно искуство и толики значајни филмови тек полазиште за оно што ће вероватно тек бити створено у новом времену… Српски филм, иза кога стоји преко седамсто дела“ (овде Волк не оклева да саопшти број до кога је дошао дугогодишњим истраживањем, што се често заборавља захваљујући нашој пословичној небризи и аљкавости кад је у питању културна баштина)… јесте „трагање за јасним, целовитим и наизглед непроменљивим појмовима и симболима.“ А какав је исход овог трагања и шта се може закључити после свега? Укупним својим делом Волк је доказао „да смо створили дела која улазе у ризницу националне културе и светске филмске баштине“. Речју: „Веровао сам и верујем да је српски филм досегао до своје аутентичности, да поседује трајне вредности, да има моћ непрекидног креирања нових и оригиналних дела, да је тако ушао у свет уметности.“ Није ли ово сасвим довољно, није ли ово онај дијахронијски dixi, белег на крају првог века српског филма, нешто што остаје – упркос чињеници да ова уметност данас постаје нешто друго: дигитална покретна слика промењене природе и суштине? Ту ни Волк – а и ми с њим – није више начисто на шта ће изаћи духовна катаклизма великог ресета који се управо догађа. „Пусти ме, молим те, с тим“, рекао ми је једном, смејући се оним његовим гласним смехом, с јако чујним кликтањем. „Ви се прихватајте те реалности и желим вам сваку срећу. Ја сам човек двадесетог века. Још има филмова из тог века које нисам видео, а ви слободно гледајте нове.“ А право речено, то више и није филм него виртуелни сурогат, заправо пуна негација стварности, која нам нуди холограмска чудеса и технократску видео-скаламерију коју је све теже прозирати умом. Српски филм је, међутим, био рођен и још почива на нечем сасвим другом: на стварности, која је у спрези с оптичком илузијом медијума.
„Филм који смо стварали од првих записа са Теразија или од Карађорђа до најновијих остварења саздан је од самог живота“, закључивао је, насупрот свему томе, Волк. „Од нашег света створио је свој свет. Ту налазимо све што су проживели појединци, генерације овог народа, што је било за памћење, али и заборав, сва разочарања и колективне заблуде. Па на шта би наша прошлост личила без тих драматичних, садржајних, лепих и болних слика?“ Боље и није могао завршити своју претпоследњу књигу, коју је потписао као Хаџи Петар Волк, колико да се и сам упише међу старе слике овог народа, лепе и болне у исти мах.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *