ЗЕЧЕВИЗИЈА – КАКО СУ УСТАШЕ СПАСАВАЛЕ АМЕРИЧКЕ ПИЛОТЕ

Више од половине документарног филма Амерички пилоти у Хрватској 1941–1945 заузима божићна бајка за наивне америчке гледаоце, из чаробне радионице правашко-франковачког Деда Мраза, и калфе му Лева Куљешова, те најбољих чирака Ејзенштејна и Вертова, који су се давно извештили у спајању два потпуно различита парчета филмске траке, оног А и оног Б, од којих се увек може извући сасвим треће значење – фамозно В. Овде оно проистиче од злих Срба Карађорђевића и јадних, убогих и несрећних Хрвата, којима су они први отели слободу, па је овим другима прекипело 10. априла 1941. године, кад су се дигли на устанак

Само је још то фалило! Пре неки дан се у продукцији Хрватског филмског института појавио документарни филм Амерички пилоти у Хрватској 1941–1945 у режији Николе Кнеза, „хрватског америчког филмаша“, који говори „о љубазном и пажљивом поступању према америчким зракопловцима чији су се зракоплови оборили изнад Хрватске и Босне и Херцеговине тијеком Другог свјетског рата, а говори и о терору и страдању Хрвата од стране диктатура српске монархије у Краљевини Југославији која Хрватима није пружила другог избора већ да се боре за неовисност и драги властити живот“, пише Ина Вукић на загребачком „Макспорталу“, 1. децембра текуће године. На плакату овог филма, објављеном на истом порталу, ову болесну легенду рекламира генерал хрватског зракопловства, заклети усташа Владимир Крен, познат по томе што је дан пред немачки напад на Југославију, као капетан Краљевског ратног ваздухопловства, прелетео Немцима у Грац и предао им мапе свих југословенских ратних аеродрома. Пре тога је Крен, још у фебруару 1941, пред сином будућег „војсковође НДХ“ Славка Кватерника, који је 10. априла прогласио НДХ, положио усташку заклетву на ками и бомби, а доцније, сада већ у чину генерала, постао командант „Поглавниковог тјелесног здруга“, па заповједник целог зракопловства НДХ. Командовао је Крен хрватским пилотима у чувеној 52. ловачкој ескадрили („Jagdgeshweder“ Bf 109) код Ржева на Источном фронту, а по повратку из Русије поново преузео зракопловну постројбу НДХ. Суђен је и стрељан у Загребу 1948. као ратни злочинац.

БЕЗОЧНИ ФАЛСИФИКАТ Више од половине овог филма заузима божићна бајка за наивне америчке гледаоце, из чаробне радионице правашко-франковачког Деда Мраза, и

калфе му Лева Куљешова, те најбољих чирака Ејзенштејна и Вертова, који су се давно извештили у спајању два потпуно различита парчета филмске траке, оног А и оног Б, од којих се увек може извући сасвим треће значење – фамозно В. Овде оно проистиче од злих Срба Карађорђевића и јадних, убогих и несрећних Хрвата, којима су они први отели слободу, па је овим другима прекипело 10. априла 1941. године, кад су се дигли на устанак. Улогу А играју овде Глишић-Ђокићеви снимци народних демонстрација 27. марта 1941. у Београду, а улогу Б улазак Хитлера у Загреб, дело немачких ратних сниматеља. И једно и друго ми знамо напамет, али не и неупућени амерички гледалац, па су из филма уклоњени Немци и одушевљена маса Загрепчана која их дочекује с нацистичким поздравима. Значење В проистиче из ове малигне монтаже атракција, безочног фалсификата историје, у којој главну улогу игра хрватски нацизам и најјезивији дочек окупатора у историји филма (од кога је чак и Хрват Јосип Броз побегао главом без обзира у Београд, да тамо диже устанак). Остало је 3Д дигитална графика из арсенала ноторне филмске пропаганде, о којој аутор овог филмског смећа Никола Кнез даље приопћава: „Кад сам у руке добио материјале о америчким пилотима који су као ратни заробљеници боравили, живјели и преживјели у Независној Држави Хрватској, знао сам да је то не само одлична прича већ управо дио свјетла истине који ће одагнати један дио мрачних обмана којима је хрватски народ изложен већ десетљећима. Истина, која се разоткрива у овом филму не значи само проказивање комунистичко југославенских лажи већ доноси и спознају праведности нашег народа која је још један од темеља за слободну и независну хрватску државу кроз стољећа у будућности.“

[restrict]

НИЧЕГ СЕ НЕ СТИДЕ Што је Владимир Крен био издајник и усташки ратни зликовац на страну, али што испаде још и херој и борац за савезничку ствар, то је само због тога да би се некако и Хрвати угурали у херојску сагу о српском спасавању 500 америчких пилота, за шта је амерички председник Хари Труман одликовао генерала Дражу Михаиловића највишим могућим орденом „Legion of Merit“ једном савезничком ратном команданту за „највећу ратну операцију иза непријатељских линија у Другом светском рату“. А да су „Хрвати најхрабрији народ на свету не зато што се ничега не боје него зато што се ничега не стиде“, као што написа Јован Дучић, потврђује усташки генерал Крен као промотор најновије хрватске филмске измишљотине о неком „спасавању америчких пилота 1941–1945“. Истина је да је први међународни акт Независне Државе Хрватске била објава рата Савезницима 1941, док су Сједињене Америчке Државе сматрале исту творевину непријатељском и тако се према њој понашале све до краја рата, па и кад је Кренов доглавник, пуковник Иван Бабић одлетео у Италију да би пре неуспелог пуча Вокић–Лорковић 1944. покушао да пренесе Американцима жељу „хрватског народа да заузму Далмацију и цијелу Хрватску, којом приликом хрватске оружане снаге неће пружати никакав отпор“. Одмах је затворен, а из америчког логора га је једва извукао Шубашић, који му је после омогућио да клисне у Јужну Америку. У филму се, међутим, испреда измишљотина о 12 америчких заробљених официра који су одлетели у Италију да понуде примирје у име НДХ. Павелић је веома бринуо за животе и здравље рањених Американаца, „које је тајно посећивао у загребачкој болници Ребро“, према писменој изјави поглавникове ћерке др Вишње Павелић, која га је наводно пратила у тим посетама. Има о томе и слика, за после рата. У стварности, Павелић је скратио за главу и Лорковића и Вокића, као што би се десило и пуковнику Бабићу да му је пао шака после откривене завере. Генерал Крен, „савезнички херој“, остао је веран поглавнику све док га Савезници нису изручили Титу (ухапшен је на пристаништу у Ђенови, усред једног „пацовског канала“, на путу за Аргентину, где је требало да се придружи свом вођи). Заробљене америчке пилоте Крен никада у животу није видео, али се згодно уклопио у целу ову бедну ујдурму. Још један сличан спин игра неку улогу у овом филму. Ваздухопловни поручник Дубак, који је одржавао везу са заробљеним Американцима, понудио је партизанима да их њима преда (или прода), али су га исти без дискусије стрељали на лицу места 1945, под неразјашњеним околностима. „Требамо настојати позитивним примјерима приказивати, говорити и свједочити истину о нашем сјајном народу и часној повијести“, фабулира редитељ филма Никола Кнез. „Као амерички држављани и као Хрвати диљем дијаспоре одајемо признање и захвалу хрватским политичким, војним и вјерским судионицима као и појединим грађанима тог времена за њихову одлучност, храброст и хуманост, пуних 75 година касније. Прикладно, прије ствари обрађених у филму, филм почиње подсјећањем на познату изреку Џорџа Орвела: ’У доба свеопће пријеваре, истина је револуционарни чин’.“ О tempora…
Истина је, међутим, да су Хрвати оборене и ухваћене савезничке пилоте све време рата крвнички ловили диљем лијепе њихове и предавали Гестапоу све до 1944. и 1945, када су покушали да са њима тргују и спасавају главе. Тада су тек оборени пилоти „прихваћени“ од „хрватских војних судионика“, то јест Павелића лично, у једној од највећих трагикомичних фарси која се догодила у целом Другом светском рату. Послушајте је сад.

ЧАРОБНИ БРЕГ БАРУНИЦЕ КАСТЕЛИ На загребачком Пантовчаку, управо на оном месту где се данас уздижу велебни Предсједнички двори (негдашња „Вила Загорје“ Јосипа Броза Тита), стајала је некад отмена вила од црвене цигле, са тениским игралиштем и ладањским парком баруна др Владимира Николића Подринског, великог жупана Модрушко-

ријечке жупаније и подбана Савске бановине, последњег потомка српске православне породице Василија Николића из Билогоре, чија је ћерка Вера била перјаница старе загребачке ноблесе á la Лаура Ленбахова из Крлежине „Агоније“ или баруница Кастели из „Глембајевих“. У стара добра времена дом барунице Вере био је стециште отменог загребачког друштва, са све њеном сестром Дагмар, удатом Хабзбург, супругом надвојводе Лудвига Лотариншког, коју је стари члан преузвишеног Царског дома морао да отера и званично се од ње разведе због њеног раскалашног живота, коцке и других неподопштина о којима је брујао цео k. und k. Аграм. А кад је и племенити подбан 1932. разбаштинио обесну сестру и одузео јој кћер Габријелу, био је то главни загребачки шкандал, јер је војвоткиња тужила брата за отмицу дјетета, па је о томе годинама испирал уста бокибогме циели Закреп. Нашао се ту 1944. и неки др Крижовец у виду домобранског часника, „финог госпон инжењера“, који је баруници понудио да се на доњем делу њеног имања подигне неколико барака у које би се сместили заробљени савезнички пилоти. Баруница је драговољно уступила овај плац и ускоро су јој Американци постали њени „добри сусједи“. Стара Подринска и њена згодна нећака Габи би их често позивале на чај и служиле колачима. „Ради учења енглескога језика посјећивали су их имућнији Загрепчани, али су и младе Загрепчанке обилазиле пилоте који су с баруницом Николић радо играли бриџ и тенис“, писао је загребачки тисак. „Амерички су пилоти, у својим каснијим свједочанствима потврдили да су доиста били третирани као гости, они су у Загребу имали дјевојке и љубавнице, с баруницом су славили Ускрс, јели говедину, пире крумпир, салату, орахњачу, писанице, а вина по жељи.“ Све то, наравно, у последњој години рата, 1945, пред Страшни суд који се спремао целом хрватском пуку по Блајбургу и шире. „Сви амерички ратни заробљеници остали су сигурни и заштићени до краја рата када су сигурно враћени у своје постројбе“, подвлачи Ива Вукић. „Али нису добро прошли њихови заштитници. Рат и његове посљедице били су скупи; Хрватско становништво је десетковано, њихов политички сустав је дубоко рањен.“ Најстарији по чину амерички официр у „Баруничину логору“, потпуковник Пол Е. Харден у филму не описује ништа више него што је била уобичајена пракса у свим заробљеничким логорима у Трећем рајху, а то је да су третирани сукладно Женевској конвенцији, тј. као „непријатељски заробљеници“. (Зато је сваки покушај Хрвата да се данас уваже као „савезници“ трагикомичан у односу на оно што је збиља учинио армијски генерал Михаиловић.)

ОСВЕТА ХАБЗБУРГА Али даља судбина барунице Подринске и њеног имања још је живописнија. После рата поново се појавио „фини инжењер“ у домобранској униформи, сада као шеф Озне за Хрватску – Иван „Стево“ Крајачић! Стрпао је стару госпођу у затвор, где јој је дао понуду која се не одбија: да му прода целу своју имовину за стоструко мању суму него што вреди. Крајачић је раније показао вилу Титу и маршал се одмах сложио, јер му се веома допало имање и околина са погледом према родном Загорју. Док је баруница оклевала, друг Стево јој је експроприрао све друге некретнине у Загребу – палату у Теслиној са луксузним, шестособним станом и цео посед у Прекрижју. Била је принуђена да распрода сву покретну имовину, своје драге слике и сребрнину… На крају је прихватила Удбину понуду и пасош за Америку, па је „некрунисани краљ Хрватске“ дошао на Пантовчак и наредио: „Минирај!“ Према пројекту Остроговића и Рихтера ту је убрзо никла огромна, суперлуксузна „Вила Загорје“, у којој је боравио и сам Тито, иако је углавном служила „краљу Хрватске“, за чији базен је свакодневно допремана морска вода с Јадрана! Једно време тамо је била инсталирана и велика фонтана, која је некада красила београдске Теразије, са све украсним корњачама, којих се још сећају стари Београђани!
Кад је дворац 1991. постао званична, председничка резиденција Фрање Туђмана, из мрака прошлости никле су Дагмар фон Хабзбург и Габријела фон дер Мил, сада већ држављанке Еуропске уније и испоставиле генералу захтев да им на име ренте плаћа 50.000 марака месечно или да им, на име одштете за силом отету приватну имовину, исплати 100.000.000 тадашњих немачких марака! Ни Туђман ни други хрватски председници, све до Колинде, то нису уважили. Непозната је даља судбина ове утужбе, али се зна да су обесне наследнице веселог Васа Николића из Билогоре временом продале и породичну гробницу под Аркадама на Мирогоју, па се тако племенитим Подринскима заувек затро сваки траг.

[/restrict]