ЗАМКА НАЦИОНАЛНОГ ИЗДИСАЈА – Српски расколи у сенци припреме серије великих непријатељских офанзива

Званична кампања за наше предстојеће вишекомпонентне изборе још није на помолу (камоли да је почела) а већ су политичке страсти, и раније бурне, прекомерно усталасане. На све стране пљуште страшне оптужбе. И ту се не зна ко је гори: неки из опозиције или појединци у редовима позиције, односно медији повезани с једном или другом страном. Политички противници олако се називају фашистима (иако правих следбеника те идеологије код нас није било ни током Другог светског рата), аутократама, издајницима, криминалцима. Стиче се утисак као да је дух грађанског рата почео да излази из боце. Наравно, правог унутрашњег сукоба нема и неће га ни бити. Тога ипак не треба да се плашимо. Али вербални грађански рат ће се још интензивније водити, а не треба шире објашњавати колико је то лоше за наше и тако подељено друштво. Једно је легитимна политичка борба, а друго је распиривање мржње, што је код нас већ годинама на делу а сада улази у фазу кулминације. У таквим околностима тешко ће бити чак и већинску Србију (без обзира на партијске ставове) која није равнодушна према виталним националним интересима окупити око њих у случају радикализације спољног притиска. Српским непријатељима је то довољно.

ПОГУБНО НАСЛЕЂЕ У поморском праву 17. и 18. века постојала је категорија – Hostis humani generis („непријатељ људског рода“). Тако су називани пирати, а све државе су биле дужне да их прогоне, без обзира да ли су конкретно њиховим бродовима нанели штету. Полазило се од тога да према онима који су екскомуницирани из људског рода не сме да се заузима неутралан, а камоли пријатељски однос, већ искључиво неподељено и тотално непријатељство. Пирати, свакако заслужено, нису третирани као људи већ као звери за одстрел. Но проблем је настао јер је било не баш мало случајева да се читава ствар злоупотреби од стране разних моћника, те као „непријатељи људског рода“ прогласе они који нису имали никакве везе с пиратством или другом врстом криминала. У питању је био врло употребљив модел за прогон и елиминацију опонената.
Изгледа да се ми вредносно нисмо баш превише одмакли од поменутих столећа. Оне који нам стоје на политичком путу покушавамо да сатанизујемо и друге убедимо да су непријатељи ако не баш целог рода онда бар нашег дела људског рода. Није нам довољно да само оспоравамо њихове ставове, морамо и људе. Улога многих средстава масовног информисања готово да се у потпуности своди на дисквалификацију неистомишљеника оних који су против политичара с којима сарађују. Политичка и правна култура су нам далеко од нивоа који се подразумева у демократском друштву. Свакако у томе значајну улогу игра чињеница да смо скоро пола века живели у тоталитарном систему. Демократија се учи кроз праксу а наша политичка реалност је била нескривено титоистичко-бољшевичка. Али да се не заваравамо, и пре тога код нас нису цветале руже толеранције.
Сетимо се само пакленог тзв. народног одисаја из 1887. године, када се новоустоличена власт са својим присталицама окомила на оне који су тек пали из фотеља које њу оличавају. За неколико дана било је убијено око 150 људи који су чинили претходну владајућу гарнитуру или су с њом били повезани. Неки од њих су усмрћени на начин који подсећа на оно што су некада чинили џелати турских султана (људи су тада код нас набијани и на колац). Отуда је оно што се еуфемистички до данас назива „народни одисај“ заправо био застрашујући издисај низа људи с једне стране тадашњег политичког фронта. Када се тога сетимо, јасно је да до онога што се дешавало током грађанског рата 1941–1945. није дошло тек тако, како народ каже „с неба па у ребра“.

ПОМАГАЊЕ ДУШМАНИМА А Срби су – на страну сада приче о политичкој култури и толеранцији – и крајем 19. века имали много важнија посла него да се међусобну гањају колцима, секирама и сличним предметима, те тако трасирају пут за још страшнију репризу истог средином следећег столећа. На Косову и Метохији албанско етничко чишћење нашег народа било је у јеку. Приближавали смо се тренутку када ћемо од вековне већине на тим српским просторима постати и остати мањина. У Босни и Херцеговини србофобни карактер аустроугарске окупације добијао је баш тада на интензитету. Хабзбуршки гувернер Бењамин Калај ту је сејао идеје с којима се и данас суочавамо (великобошњачки централизам), срачунате на то да се затре присуство српског народа па и самог његовог имена западно од Дрине.
Што се Македоније тиче, узимала је маха бугарска акција уперена против нас више него против Османлија, као што су баш у то време Мађари појачавали процес хунгаризације Војводине (угарске власти су тада енергично радиле на промени њеног националног састава, што се еволутивно дешавало све до 1918). Да не заборавим ни Хрватску. Ту је у јеку била политичка и публицистичка делатност човека кога су Хрвати, с разлогом, назвали „оцем домовине“. Ради се о Анте Старчевићу, који је већ увелико позивао да се са Србима учини оно што ће усташе покушати да реализују од 1941. до 1945. Ево тек неколико његових у то доба већ рођених мисли: „Славосерби су смеће народа“; „Србе треба ставити ван закона“; „Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ“.

(ГЕО)ПОЛИТИЧКЕ КОНСТАНТЕ Док се све то дешавало око Србије а на штету нашег тамошњег народа, унутар њених граница, као што смо видели, одвијала се крајем 19. века огорчена страначка борба која је повремено имала елементе грађанског рата. Србин је Србину био највећи крвник. При томе далеко је било од тога да су се сукобљавали родољуби с издајницима који су спутавали унутрашње капацитете Србије да се бори за своје националне интересе. Тада код нас није било ни у иоле значајнијем броју аутошовиниста (којих данас има знатно више а уз то су гласни као да су већина, што је далеко од истине). И они који су тада сматрани недовољно националним, с нашег савременог становишта били би оцењени као ултранационалисти.
То ипак није значило да су Срби били усредређени на остварење националних амбиција. Далеко од тога. Као и у наше време и тада је било много, макар из нехата, националних деструктиваца. Партијске мржње, мали лични интереси и рачуни, те друго томе слично било је многима на првом месту. Бомбастичне демократске и националне фразе пречесто су биле само застор за пуку борбу за власт око које се вртела српска политика. Не да би се примарно за нацију нешто урадило већ да би се своје по сваку цену истерало (задовољио его, испољио инат, искалила мржња, а не само богатило на народној грбачи). И данас је умногоме тако. Као што су и активности наших непријатеља сличне (а по правилу се они нису променили).
Они и даље сумануто јуришају на преостали српски народ на просторима Босне и Херцеговине. У фокусу је сада рушење Републике Српске јер наши душмани добро знају да тамо где нема српске државе много је лашке одстранити и наш народ (још више до изражаја дође све оно што паралише нашу друштвено-политичку активност). Он још опстаје пре свега тамо где је директно или индиректно присутна власт Бањалуке и Београда или је посебно активна наша црква, па се стога ради на томе да се њихов радијус деловања, за сада пре свега РС и СПЦ, што више сузи. На Косову је већ неколико година у току тиха окупација и његовог севера, који је дуго био ван домашаја Приштине. Да се ситуација ипак разликује у односу на крај претпрошлог века, али нама на штету, ту је Црна Гора. Та некада „српска Спарта“ данас је такође постала легло србождерства. Од ударне песнице у борби за српство, црногорска држава је постала антисрпска структура. Да ствари буду и горе, тамошњи православни народ је дубински и бесповратно подељен на оне који и даље чувају своје српске корене и вредности Његоша, и оне који су их заменили идејама Анте Старчевића!

НАЦИОНАЛНО БУНИЛО У таквим околностима у Србији отпочиње кампања у чијем средишту је међусобно вербално затирање („истрага неистомишљеника“). А националних програма и идеја готово и да нема, ако ту не сврстамо неколико позерских формула и пригодних фраза. Штавише, чак ни на тај начин се ретко ко на политичкој сцени усредсређено бави Косовом и Метохијом, положајем Срба у Хрвартској, будућношћу Републике Српске, отмицом наших цркава и прогоном СПЦ на простору Македоније (то питање као да је потпуно заборављено), оптерећујућим титоистичким наслеђем саме Србије које доводи до тога да се аутошовинистички дух несметано, па и напола институционално, репродукује из генерације у генерацију.
Једни причају да бране Косово и Метохију док тамо има све мање Србије чак и на северу. Други иду и много даље у дубине националног нихилизма и тај окупирани део наше територије или не помињу, или скоро па призивају његово потпуно препуштање агресорима. Сличан однос је и према Републици Српској, чија власт с једне стране не добија пуну подршку у борби за национално ослобођење, а да ствари буду горе, из неких овдашњих кругова се и стигматизују као да се ради о намерном давању потпоре сарајевским хегемонистичким и унитаристичким претензијама. Они који се играју речима и називају је „Републиком Шумском“ или прихватају лаж о сребреничком геноциду, заправо раде на реализацији неке нове акције типа „Олује“, током које би наш преостали западни простор био очишћен од Срба. Исти крвави сценарио неки из Србије подржавају и када се ради о Србима у Црној Гори.

ПАТРИОТСКИ ЗАДАТАК Све у свему крећемо се између недовољне бриге за свесрпску ствар и тоталног одрицања од Српства. У тим оквирима нам се одвија уводна предизборна кампања испуњена распиривањем међусобне мржње. Зар ишта више од тога могу и да пожеле наши регионални и глобални непријатељи? А пошто се не ради о пасивним факторима, јасно је да они разним механизмима додатно појачавају наш унутрашњи раздор. Ако не стоје иза њега, бар га појачавају. Блокаде путева, масовни протести, улични сукоби. Ништа лепше из њиховог угла. Срби вежбају самозатирање. Ако и пробају да превазиђу такво стање када схвате да им је омча навучена око врата, за то неће бити довољно времена. Последице националног раздора не могу да нестану на притисак дугмета чак и од стране оних наших лидера који су га, пре него што (евентуално) схвате куда то води, подгревали.
У нади да ће нас довести до тачке када нема брзог повратка у нормалност, како бисмо били спутани када покушају да нам задају серију завршних удараца, наши спољни непријатељи ће користити предизборну прилику да максимално хушкају Србе на Србе. Добро они знају да онда када имамо простор да бар на неко време превазиђемо оно што нас вуче ка националном дну и наступимо јединствено, моћна смо сила макар били по бројности мали народ.
Сетимо се само речи немачког фелдмаршала Макензија или турског војсковође Џавид-паше о нашој храбрости и борбеној енергији која тада дође до изражаја. Народ смо крајности и као што можемо да одемо у зону црнила, имамо потенцијал да се уздигнемо до звезда. Да тако не би било у тренутку када отпочне дефинитивно гушење Републике Српске и окончање отмице Косова, наши душмани настоје да нас међусобно тотално конфронтирају. То сви треба да имамо у виду у вези с оним што се већ дешава, те ће се још више догађати у контексту предстојећег изборног циклуса. И у складу с тим, ако смо иоле национално одговорни, имамо обавезу да се боримо за смиривање страсти. У томе се данас огледа прворазредни патриотски задатак. Насупрот томе они који нас систематски гурају у сукобе – или раде за оне који нам постављају замку националног издисаја, или су корисни идиоти у функцији њихових наума.