ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА СРБИЈЕ И ПРОТИВ ЊЕ – РЕФЕРЕНДУМ

Власт је хтела да кроз промене у области правосуђа повећа свој утицај на судство и тужилаштво. И тај концепт је Венецијанска комисија у потпуности подржала 2018. године. Томе се снажно супротставила цела наша правничка струка и успела је да заустави даљи процес усвајања тог изузетно лошег нацрта

У овом тексту говорим о томе због чега је неосновано бити против независности судства, наводим шта је добро и ново у предложеним изменама у погледу састава Високог савета судства (ВСС) и објашњавам да у регулисању процедуре самог референдума нема ничег спорног. А најмање има места бојазни да се тиме отвара простор за одрицање од Косова и Метохије.

НЕЗАВИСНОСТ ПРАВОСУЂА Политичка власт се, између осталог, ограничава независним правосуђем. Свако ко је против неограничене власти политичара, који контролишу друге државне органе, нужно мора бити за независно правосуђе (у даљем тексту, пре свега, то се односи на судство).
У свим државама у којима постоји већи степен независности судства, грађани имају велико поверење у судство. Бити против независности је, отуда, исто што и бити за неповерење грађана у судство. Дакле, за одржање стања какво сада имамо.
Независност може бити фактичка (без институционалних гаранција) и институционална, прописана и касније заштићена одређеним органима и процедурама. Наравно, најчешће су комбинације та два.
Одличан пример фактичке независности је наше судство до уставних промена 1990. године. Судије нису имале ниједну формалну гаранцију независности, али су биле фактички независне и грађани су имали огромно поверење у судијски позив.

За вишепартијске системе је свуда у свету карактеристично да судије имају гаранције независности. У веома различитом степену, али у свим државама оне постоје.
Тамо где је фактичка независност значајна, где се представници политичке власти клоне злоупотребе своје моћи према судијама, где нема вређања судија, где су закони квалитетни…, ту су формалне гаранције мање. И обрнуто, на пример, у Италији су формалне гаранције веома велике.
Сви кључни проблеми код нас у правосуђу последица су урушавања независности судства и самосталности тужилаца. У фактичком смислу то је достигло апсолутну вредност 2009. године, избацивањем 1.000 судија и тужилаца на улицу без речи образложења, а о правном леку наравно да није било ни говора.
Фактичко урушавање се континуирано наставља до данашњих дана, због тога што нова власт 2012. није спровела поступак утврђивања одговорности претходника него је буквално узела њихове ковертиране оставке и онда исте људе искористила за своја кадрирања. Тиме је послата порука да се служење политичарима некажњено исплати.
У стању када имамо недостатке у прописивању формалне независности судства и када имамо фактичко угрожавање независности у огромној мери, не постоји други пут ка контроли политичке власти него путем побољшања формалних услова за независност. То је резултирало Актом о промени Устава који је усвојила Скупштина и о коме се гласа на референдуму.
Око питања легитимитета судства упућујем читаоце на све наше водеће стручњаке уставног права, изаберите било кога јер сви говоре исто, те би вероватно најважнији став о овом питању био став проф. Ратка Марковића (нажалост, покојног), а он изричито предлаже да се судије не бирају у скупштини.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

3 коментара

  1. Tоплица

    Као лаик у овој области, након пажљивог читања Бранковог текста, налазим бројне аргументације као ваљане. Ипак оно главно остаје и даље спорно. Активност Скупштине новим предлозима ипак се драстично смањује а смањује се и број утицајних људи у врховима нашег судства. А нама је добро познато да онима који целом свету заглунуше уши демократијом, увек одговара да о пословима неке државице одлучује што мање људи, најбоље један ! Ако се присетимо да смо ми много пута показали јунаштво на бојном пољу, али никада као преговарачи са јакима на супротној страни, онда је јасно да је мањи број људи у свим установама, у судству тим боље, скопчано са опасностима.
    Надаље, подсећам Бранка на давну изреку – Чувај се Данајаца и дарове када доносе !
    Предуго смо изложени подлој тортури од стране тих наших Данајаца, да једноставно сумњамо да би они данас могли да нам ишта предложе у доброј намери.
    Све у свему, чак и да немамо ваљане аргументе, опрез у овој ситуацији треба да паралише нашу смелост. Не постоје разлози за журбу, зар не ?

  2. unutrašnji dijalog

    Za promenu Ustava Srbije i protiv – referendum

    Članak je vrlo jasan, ali nameću se više pitanja (bez redosleda). Prvo, postavljeno referendumsko pitanje “da li ste za prihvatanje Akta o promeni Ustava”? Uopšteno pitanje koje ne daje nikakve garancije da neće biti političkog uticaja na potpuno nezavisno sudstvo, da se na neki način diskvalifikuje preambula o Kosovu (zašto na referendumskom pitanju nije dodat nastavak, a trebalo je: … ustavna preambula neće se menjati), i drugi bitni Akti (zamislite identično pitanje: Da li ste za Akt o prihvatanju Briselskog sporazuma – a danas vidite dokle se stiglo – da se otme-preda Kosovo)?; A drugo, u slučaju štetnih odluga “nezavisnog sudstva” po državne interese poslanici skupštine će biti oslobodjeni odgovornosti. Zar nismo svedoci kršenju Ustava, mnogo izigranih, da ne kažem perfidnih, odluka o KiM (zašto Ustavni sud nije reagovao-odbacio Briselski sporazum): Prihvaćena realnost na KiM, etnički očišćeno od Srba – nije omogućen povratak 300.000 proteranih Srba;
    Prihvaćen izdajnički Briselski sporazim sa statusnim-državnim atributima Kosova (nije bio na skupštinskoj, javnoj raspravi); Integrisana administrativna linija u carinsku državnu granicu za albance, a za Srbe da je tumače kao administrativna linija; Otvoreni Balkan je trebao da ide na referendum (ima ozbiljnih maana)… Prilično toga se nameće po diktatu a ne na javnoj raspravi… Da skratim. Hvala na objavi.

  3. Unutrašnji dijalog o Kosovu, glas naroda

    Za promenu Ustava Srbije – referendum

    Zbog čega je toliko važna promena Ustava za izbor članova i nezavisnost VS Sudstva i VS Tužilaštva, i izbornih kriterijuma – sada pred izbore i finalizaciju Briselskog sporazuma – NA REFERENDUM, a nije iniciran referendum za Briselski sporazum kojim se otima Srpska teritorija Kosovo i Metohija (da li je Srbija za neprihvatanje (NE) ili za prihvatanje (DA))?

    REFERENDUMSLO PITANJE “da li ste za potvrdjivanje akta o promeni ustava” je vrlo uopšteno, nije suštinski konkretno i ništa ne znači, a predstavlja potencijalnu zamku za manipulaciju da se indirekno na više načina izbaci-neutrališe PREAMBULA da je Kosovo sastavni deo Srbije? Na sličan način proguran je i Briselski sporazum – bez skupštinske javne debate – procedure; Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom (ZSO) koja će funkcionisati po zakonima i Ustavu Kosova sa statusom istim za sve kosovske opštine (to se prećutkuje, nikada se ne govori u javnost); Integrisana Administrativna linija izmedju Srbije i Kosova u carinsku granicu 2013 – pod izgovorom da se zaustave kriminalne švercerske i paralelne srpske strukture na Severu Kosova (perfidan izgovor da se postavi granica, – a sada vidimo do zuba naoružanu UČK vojsku koja brani “granicu” na Jarinje, Brnjak, Mučibabu i drugig prelaza – ne dozvoljavaju legalan ulazak Srba na Kosovu (direktoru kancelarije za KiM Petru Petkoviću šes (6) puta ne dozvojavaju ulazak na Kosovu, prekjuče Veljku Odaloviću zabranjen prelazak (jedino je mogao kroz šumu…)?
    REFERENDUMSKO PITANJE je logično da glasi: Da li ste za promenu Ustava, Preambula o KiM zauvek ostaje u Ustavu Srbije: DA – NE. Ali, pored toga ostaju problematični kriterijumi za predstojeće izbore (neprihvatljivo da mali broj glasača 50+1 donosi odluke (tu je vrlo bitan i elemenat “broj glasača većinskih Srba” koji u ukupnom zbiru mogu biti manjina – da na odluke utiču nesrpske zajednice što će staviti Srbe u neramnopravan položaj (slično Ustavu iz 1974 godine)? Da ne dužim sa brojnim primerima, hvala na razumevanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.