УПОЗОРЕЊЕ ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

Како вештачка интелигенција и америчке лажи о „обавези одбране“ Тајвана угрожавају свет

Заоштравање односа између Сједињених Америчких Држава и Кине поводом Тајвана постаје један од најважнијих спољнополитичких и војних изазова с којима се суочава цео свет. Америчка политичка елита се у последње време све агилније бави „питањем“ Тајвана упркос чињеници да тиме задире у суверенитет и интегритет Кине. А лист „Глобал тајмс“, који често објављује ставове кинеске Комунистичке партије, недавно је објавио чланак у коме Америку упозорава на фаталне последице агресивне политике према Кини: „Морамо да ставимо до знања Вашингтону да ће се, без обзира на претње или силу коју користи, ипак догодити поновно уједињење Кине… Сваки покушај блокаде поновног уједињења Кине биће осуђен на борбу за живот или смрт у којој ће бити жртвовани животи Американаца.“

ДОБА ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ Америка не би била прва велика сила која се због грешака сопствених вођа уплела у рат који не може да добије. Занимљиво је да последње упозорење на ту тему долази с необичног места – кроз нову књигу некадашњег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера.
У књизи The Age of AI: And Our Human Future („Доба вештачке интелигенције: И наша људска будућност“) Кисинџер упозорава на нову опасност, уверен да би вештачка интелигенција могла да гурне човечанство у нови рат који би плануо између САД и Кине. Књигу је написао с некадашњим извршним директором „Гугла“, а сврха тог подухвата је, пре свега, упозорење на „провалију незнања“ која се испречила између Америке и Кине о питању технологије вештачке интелигенције (АИ).
Кисинџер је уверен да је јаз који се продубљује између две велесиле тако драстичан да би могао да доведе до забуне, ескалације тензија, па чак и конфронтације, при чему види сличност с догађајима који су претходили Првом светском рату. Укратко, упозорава на чињеницу да недостатак комуникације између Вашингтона и Пекинга, у комбинацији с непознавањем свих способности вештачке интелигенције, повећава ризик од избијања „ненамерног сукоба“ две суперсиле.
Претњу која се надвила над човечанством пореди с почетком Првог светског рата, када је очигледно неповезан инцидент – убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву – изазвао светски сукоб. „Ако нема дијалога, очекивања да ће све заинтересоване стране донети мудре одлуке једнако је слепој вери у светлу будућност, што није реално“, критичан је Кисинџер.

КАТАЛИЗАТОРИ ЗАТРОВАНИХ ОДНОСА Да његове сумње и страховања нису без основа потврђује и изјава бившег шефа одељења за развој АИ у америчком Министарству одбране, који је недавно за „Фајненшел тајмс“ открио да је поднео оставку јер више није могао скрштених руку да гледа престиж Кине и у тој области. Оцењује да САД напросто не знају довољно о ​​кинеској АИ, нити су свесне ко заиста води у трци развоја вештачке интелигенције, што ствара стање неизвесности а оно може довести до неког случајног догађаја који би могао да послужи као окидач за рат катастрофалних размера.
Али није само АИ катализатор затрованих односа између САД и Кине; други, ништа мање озбиљан проблем јесу лажи на којима америчка спољна политика и одбрана граде „велику стратегију“ према Кини.
У складу с изреком – шта се мора, није тешко, Америка у ривалству с другим светским силама своје планове махом описује као нешто „што се мора“, иако није нужно тако. Амерички председник Џозеф Бајден је, на пример, недавно изјавио да су САД спремне, да чак „морају да бране“ Тајван уколико дође до кинеског напада, иако Кина то острво сматра делом своје територије.
Неки студент је, наиме, питао Бајдена може ли се „обавезати да ће заштитити Тајван“ у случају да га Кина нападне. Бајден је одговорио потврдно, а затим је новинар Андерсон Купер упитао актуелног америчког председника да прецизира – „да ли то значи да ће Сједињене Државе стати у одбрану Тајвана уколико га Кина нападне?“ Бајден није оклевао: „Да“, рекао је, „имамо обавезу да то учинимо.“

[restrict]

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО КИНА Јасно је да није истина да је Америка дужна да штити Тајван, а описани став америчког председника буди бојазан да је способан да уведе САД у рат какав свет још није видео. Америка нема обавезу да војном силом „брани Тајван“, с обзиром на то да не постоји закон ни уговор који би САД наметнуо такав задатак. Напротив, бројне конвенције и правила међународног права обавезују САД на поштовање територијалног интегритета Кине.
Уз то, после завршетка Другог светског рата и тоталног пораза Јапана превладало је очекивање да ће Тајван бити враћен Кини. Да је Тајван део Кине, и да треба да јој буде враћен, нису сумњали тадашњи амерички председник Френклин Д. Рузвелт ни британски премијер Винстон Черчил; обојица су 1943. године тврдили да ће „све територије које је Јапан украо од Кинеза, попут Манџурије, Формозе (друго име за Тајван), и острвске групације Пескадори – бити враћене“. Дато обећање је, међутим, убрзо минирала дилема: шта је заправо Кина?
Династију Ћинг је 1912. збацила револуција која је устоличила Републику Кину. А онда је у року од 15 година избио грађански рат између снага Републике Кине и кинеских комуниста.
Сукобљене стране оставиле су своје међусобице по страни током Другог светског рата, да би комунисти победили 1949. године, преузели контролу над копненим делом кинеске територије и прогласили Народну Републику Кину.
Оружане снаге противника (Републике Кине) побегле су на Тајван и преузеле контролу над острвом. Америка је тада Тајван признала као – Кину.
Тек после успостављања дипломатских односа између САД и Народне Републике Кине администрација Ричарда Никсона одустаје од те наопаке политике и признаје само „једну Кину“, ону „праву“, али је приде посебним декретом задужила све америчке владе да и убудуће економски и одбрамбено потпомажу и власт у Тајпеју. Таква одлука је део мита према коме је Америка „заштитник демократија“ широм света, па сходно томе штити и „демократски Тајван“.

Америка крши међународно право

Америка заједно с Великом Британијом, Аустралијом, европским и савезницима у Азији данас покушава да на сличан начин „опколи“ Кину као својевремено Совјетски Савез, при чему не само да крши међународно право него и опасно потцењују снагу кинеске државе.
Не треба сметнути с ума ни да је Америка у тренутку признања НР Кине поништила и споразум о одбрани, склопљен између Тајвана и САД, а који је важио од 1955. до 1980. године.
Бајден није први председник у овом веку који се претвара да такав споразум није мртав него да и даље постоји.
Када је председник Џорџ Буш Млађи 2001. године упитан има ли Америка обавезу да брани Тајван од напада Кине, одговорио је као из топа потврдно и додао да ће Америка учинити „све што је потребно да помогне у одбрани Тајвана“.
Потом су Бушови представници за медије, исто као сада Баједнови, морали озбиљно да се потруде како би неутралисали њихове спорне изјаве, уз нагласак да се политика САД према Кини – није променила. Позвали су се на политику, кодификовану у Закону о односима с Тајваном из 1979. године, која гласи да ће „Америка бити озбиљно забринута у случају сваког напора да се утврди будућност Тајвана другим средствима – изузев мирним“.
Двосмислена формулација, која може значити све или ништа, добија јасније значење ако знамо да су политичари у САД сада жељни конфронтације с Кином, у којој виде највећег противника своје политике. Зато охрабрују оне политичке снаге на Тајвану које желе да формално прогласе независност од Кине, иако је тајванска председница Цаи Инг-вен прагматично заузела став да је Тајван „већ независан“ и да стога нема потребе да формално проглашава независност.
С друге стране, јасно је да је за владу у Пекингу свака тајванска декларација о независности – неприхватљива.
„Независност Тајвана значи рат“, потврдио је кинески министар одбране.
А је ли, и ако јесте – када је у изгледу кинески напад на Тајван? То зна само службени Пекинг, мада нема сумње да такву одлуку изазива и подстиче управо америчка политика са својом лажном обавезом да брани Тајван, уз алузије да је Тајван већ независна држава која има право на једнострано отцепљење од матице – иако такво „право“ и дан-данас не постоји.

ФЛОСКУЛЕ О ОДБРАНИ ЉУДСКИХ ПРАВА Тајван има демократске институције, али се пренебрегава чињеница да камен темељац међународног система није демократија, а нарочито не демократија „западног типа“.
Савремени свет почива на начелу суверене једнакости земаља и поштовању територијалног интегритета сваке државе, била она демократска или не. Што значи да би према основним постулатима међународног права америчка „помоћ“ Тајвану била једнака незаконитој страној интервенцији против Кине и њених интереса.
Да америчка политика према Тајвану има озбиљну грешку, упозоравали су још пре много година и неки од најумнијих Американаца.
Познати стратег и геополитичар Џорџ Кенан је још 1948. године у једном од докумената Стејт департмента опоменуо политичко вођство САД да је куцнуо час да поводом Кине одбаци лажне флоскуле о „одбрани људских права“ које је ширила америчка десница. „Морали бисмо да престанемо да причамо о нејасним и – за Далеки исток – нереалним циљевима као што су људска права, подизање животног стандарда и демократизација. Није далеко дан када ћемо морати да се бавимо правим концептима моћи. Што нас тада буду мање кочиле идеалистичке пароле, то боље“, саветовао је Кенан.
Конкретно, у том документу, између осталог, Кенан саветује да амерички „циљеви у предстојећем периоду треба да буду… да што пре ликвидирамо наше неисправне обавезе према Тајвану и да повратимо, у односу на ту земљу, позицију одвојености и слободе деловања“.

НОВА СТРАТЕГИЈА Другим речима, реалисти попут Кенана заговарали су политику према којој Америка не сме да се обавеже да ће пружити подршку снагама које желе независност Тајвана.
Тај курс почињу да игноришу „новији“ амерички председници, од Барака Обаме надаље. Ни Обама, ни Доналд Трамп, а сада ни Бајден не маре за упозорења једног од највећих америчких геополитичара, управо оног који је својевремено смислио и стратегију „опкољавања“ Совјетског Савеза.
Новија америчка стратегија поново кљука домаћу јавност пропагандом о „праву Америке да интервенише и ослобађа“ различите државе, упркос катастрофалним резултатима сличних прегнућа од Ирака, преко Авганистана, Либије, Сирије до Косова.
Штавише, Американци су све више одушевљени изгледима за нови рат, што је показала недавна анкета према којој чак 52 одсто испитаника подржава ангажовање америчких трупа ако Кина нападне Тајван. Проценат заговорника рата полако расте од 80-их година прошлог века наовамо, када је износио 19 одсто, а недавно је први пут прешао средину и прерастао у већину. Чини се да на видику нема савременог геополитичара Кенановог кова који би отрезнио садашњу америчку администрацију саветом да би било мудрије да се Америка не меша у односе Тајвана и Кине и остави кинеску нацију да сама реши своје проблеме.
Америчко-кинеске односе не оптерећује само уверење вашингтонских лидера да су као „предводници демократског света позвани да бране све демократије“ него и Бајденово солирање, с обзиром на то да у сврху напада на Кину управо окупља ново „савезништво податних“.
Такав потез оправдава тезом да уколико Тајван не би могао да рачуна на одбрану САД, онда би пожелео да дође до нуклеарног наоружања. А пошто је Тајван богата земља, највероватније би у том подухвату и успео. Па би истим путем можда убрзо кренуле и друге земље, прибојавају се стратези у Пентагону и Белој кући.
„Америка никада не би пристала на то. Очување царства значи и одбрану наших вазала, тако да они не посежу за својим средствима за сопствену одбрану. Ако Тајван крене својим путем, можда би то узнемирило Јужну Кореју и Јапан и подстакло их да се и саме побрину за своју одбрану, па убрзо не бисмо више управљали светом“, – тако је на порталу „Интерсепт“ рашчланио основе актуелне америчке геополитике Џон Шварц.
Зато САД, у циљу „управљања светом“ а нарочито своје „дружине вазала“, упорно граде спољну политику према Кини на лажима о „праву и обавези да бране Тајван“, наводно искључиво због заштите демократије. Чиме уистину Америка не угрожава само себе, већ и цео свет.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *