У ПЕРО И У ВЕТАР – ОСВРТИ У ПРОЛАЗУ (3)

Еколошки протестанти се могу поделити у две групе. Једни уочавају болне последице, не тражећи узроке. Знају на шта се жале, а не знају против кога. Други су политички активисти, користе сваки повод за оцрњивање власти. А она, и кад је дужна и кад је недужна, мора трпети нападе. И нека трпи: пристала је да се бави незахвалним послом усрећивања људских синова

Две грађанске иницијативе, два покрета отпора, заслужују пажњу и од сваког траже изјашњавање. Једно је предлог Закона о заштити језика и писма, а друго уличне демонстрације са захтевима за одбрану природне средине.
Језик је мој хлеб насушни, а ваздух погодба голог опстанка. Племенито надахнути – под условом да нису загађени дневном политичком терминологијом – оба захтева лебде у безваздушном простору, ударају на противника коме се не зна стајна тачка, који је свугде и нигде. Пореклом из народа, језик се одљудио и отуђио онолико колико се жива народна маса разредила и ослабила, па све мање влада сопственим говором и писмом. Наша елита на једној страни загађује језик, а на другој би да га законским средствима прочисти и одбрани. Примера ради, она је, у медијима и у јавном општењу, увела обичај да глагол причати замењује унеколико сродан глагол говорити (расправљати, тврдити, излагати, претресати, дискутовати, образлагати…). На седницама Владе се, ако је веровати њеним члановима, прича као на каквом прелу или поселу, без обавезујућих закључака. Слаб слух, неразвијен укус, то се не да преко ноћи превазићи и подићи на завидну висину.
Истргнут из родне колевке, наш се језик, у модерном добу, сналази како може и мора. Бирократија, политичка фразеологија, туђински притисци, извештачени услови живота убијају му сочност и изражајност. Још је најинвентивнији у аргоу, кога се пристојни људи клоне. Слично је и са писмом. Држава би се, у начелу, морала обраћати својим поданицима словима насталим у освиту нашег културног самоосвешћивања, чији је камен међаш Мирослављево јеванђеље. Кад су појединци у питању, свако има право да, са добрим или лошим разлозима, ћирилицу замени латиницом, као широко распрострањеним резервним писмом. Међу латиничарима, поред помодара, неупућене сиротиње, аутошовиниста и пустолова који би да побегну од себе и зле колективне судбине, има и оних који нису мање патриоти од нас, ћириличара. Латиница нам је с друге стране плота. Необразованима, и полуписменима, она привидно отвара мала врата у велики у свет. Јевтина илузија, на дуге стазе се скупо плаћа.
Заборављамо да је азбука, кћи алфабета, рођена на једном од освештаних огњишта европске културе. Ренесанса је то јасно видела, па је чак давала предност грчком завештању над латинским. Европској унији до тога није стало. Она се не позива на Грчку, на Византију, на Рим нити на јудеохришћанску цивилизацију; њено првобитно надахнуће је заједница угља и челика. Отварајући, са нама, своја „поглавља“, она проверава колико смо решени да се одрекнемо себе. Нашу природну припадност заједничком културном кругу Брисел не познаје и не признаје.

У југословенској држави писаће машине којима се служила администрација биле су, по правили, латиничке. (Ја сам прву ћириличку, немачке производње, купио у једној папирници на Булевару Сен-Жермен у Паризу, око 1970. године.) Југославија је преминула, остале су неке навике. Латиница и даље надире различитим правцима и каналима, док ћирилица ћутке одолева и не треба је бранити законским мерама. Рационални аргументи, који јој иду у прилог, слабашни су. Остају ирационални разлози, то јест љубав. Душа има неке тежње и сећања која су туђа практичном уму. Не знам како се васпитавају осећања, да се послужим насловом Флоберовог романа. Тек, ћирилица нема бољег заштитника од љубави. Климатски услови на нашој јавној сцени данас више погодују мржњи.
Служим се неколиким латиничким језицима, а кад ми у руке допадне нека руска књига, сама душа урони у своју прапостојбину. Руси, Белоруси, Украјинци, Бугари и наши Македонци држе се онога што су им преци оставили. Једино смо се ми, на дринској граници са западним империјама, пољуљали. Чак и оно што нас истински везује са јужнословенским племенима, један и нераздељив језик, поље је жалосног и безумног спорења. Невероватан изум балканских малоумника је покушај да се тај језик поцепа на четири непријатељски супротстављене целине. Продубљујемо неразумевање на једном и истом језику, где свако свакога врло добро разуме. У Санџаку је неко тражио да му се судска оптужница саопшти на бошњачком језику. Хашки трибунал, много богатији од наших судова, у тај се трошак није упуштао. Право на лудовање је препустио невољницима нашег „региона“.
И како да нас предложени Закон о заштити језика и писма заштити од нас самих, од наше инфериорности пред Западом, од мржње према суседима с којима би нас тегобе живљења морале зближавати? Језик, принуђен да учествује у ситним политичким подметањима, у пакошћењу и клеветању самим тим се трује и исушује. Једино му љубав може улити мудрост и снагу, а она је дар Природе са којом, данас, нисмо у пријатељским односима.

*
Борци за очување здравог природног окружења у сасвим су шизофреном положају: негодују против темељних погодби нашег времена, чије благодати радо и безусловно прихватају. Њихови протести против загађеног ваздуха губе се управо у том ваздуху: и он је жртва обоготвореног Прогреса, али бар уме да ћути. Значи ли то да су се Зелени определили за скроман, монашки живот, за лишавање у којем се освајају лепота живљења и чистота мишљења, да им није стало до технолошких погодности које им, у свакидашњем животу, Прогрес тако штедро пружа? Ох, не… не иду они тако далеко. Они би да задрже дарове интернационалних компанија, а да им се врати здрав ваздух из предвечерја индустријске револуције. Добити паре и задржати јаре: то не иде ни на лајковачкој пијаци, а камоли на белосветском слободном тржишту.
Заштита угрожене мајке Природе: лепо звучи, још само да се утврди од чега је штитимо. На први поглед, зелени активисти су сто посто у праву, а тамо где је нека идеја тако сигурна у се и неприкосновена, мора да је нешто важно прећутано. Хоћемо ли, и можемо ли, без широко прихваћених плодова Прогреса? Јер управо он већ триста година трује, хара и уништава природну околину. Да ли је данас могућ живот без фабричких димњака, саобраћаја на копну, мору и у ваздуху, термоелектрана, хидроцентрала, и нуклеарних централа, без рафинерија, нафтних налазишта, рудника угља (и рудника литијума), без аутомобила што нас, као некада расни коњи, чекају пред кућним вратима, без беле технике, телевизије, инстаграма и фејсбука? Ко је вољан да живи у шумској колиби, гајећи овце и кокошке, окопавајући Волтеров врт и њивицу кукуруза – широко му поље. Нека се само одлучи и ето му чисте природе од јутра до мрака.

Знам о чему говорим. До Мале матуре, 1952, читао сам књиге и спремао лекције под петролејком или дрхтавим светлуцањем лојаног жишка. Тако се живело у кући без електричне струје, без текуће воде, без кухињских апарата, без ичега. А напољу, ваздух васионски чист. У пролеће је пловио на мирисним таласима расцветаних воћки, а у зиму се, стерилизован, распрскавао са честицама мраза.
Из овоземаљског Раја сам, крајем лета 1953, побегао у градски Пакао, где ћу, са електричним осветљењем и смрадом што га бљују ауспуси, провести главнину животног века. Замисао вечитог напредовања ми је била и остала мрска, али се време не враћа тако лако унатраг. Тешко бих се данас навикао на чамотињу сеоских зима. Уосталом, ни онамо, данас, ваздух није кристално чист као што је у мом детињству био, а поврће су, захваљујући Монсанту и западњачким хуманистима, успели да покваре до нејестивости.
Еколошки протестанти се могу поделити у две групе. Једни уочавају болне последице, не тражећи узроке. Знају на шта се жале, а не знају против кога. Други су политички активисти, користе сваки повод за оцрњивање власти. А она, и кад је дужна и кад је недужна, мора трпети нападе. И нека трпи: пристала је да се бави незахвалним послом усрећивања људских синова.
Дашта, понешто се, и у датим околностима, даде поправити. Политички еколози би могли кренути дуж путева, река, речица и језера и покупити најлонске кесе, конзерве и пластичне боце које, свакодневно, избацују из својих аута. Много је лакше на сав глас негодовати у уличној гужви и ни о чему озбиљно не мислити.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *