ТВ СЕРИЈА „ИГРА ЛИГЊЕ” („Squid Game”) – Критика капитализма којом се (капиталистички!) згрће новац

Нови корејски феномен из њихове забавне индустрије зове се „Игра лигње”. Ова десетоделна акциона хорор телевизијска серија је уједно и „Нетфликсов” најкомерцијалнији пословни подухват – донео им је близу милијарду долара пошто је на њиховој платформи убедљиво најпреузиманији хит и то у више од 90 земаља света. На њено је гледање већ после првих месец дана око 140 милиона људи потрошило милијарду и 650 милиона сати!

Изузетна и непрестано растућа комерцијална моћ „Нетфликса“ добила је током ове јесени додатни веома снажни подстицај невероватним успехом јужнокорејске телевизијске серије „Игра лигње“ коју су продуцирали и путем својих широм света детаљно распрострањених стриминг сервиса дистрибуирали. Десетоделна акциона серија из огранка хорора названог „игре опстанка“, иначе веома бројног међусобно врло сличним насловима, у сваком смислу постала је ТВ феномен и то не само када је реч о огромном каталогу овог стриминг гиганта. С обзиром на бизарно невероватан масовни одзив публике широм света, „Игра лигње“ ће се везивати за овогодишњу светску телевизијску продукцију о било којој да је конкуренцији реч. Сам „Нетфликс“ поносно истиче како је „Игра лигње“ постала њихов најкомерцијалнији и „најскиданији“ производ! Од када се појавила 17. септембра, ова је серија нешто што мора да се види широм света. Као текућа вирусна пандемија и „Игра лигње“ је постала пандемијски феномен чија се популарност, додуше, раширила као шумски пожар највише захваљујући тинејџерској популацији, која је подизала тензију око наводног њеног квалитета и оригиналности путем друштвених мрежа. „Нетфликс“ је захваљујући томе већ на крају првог месеца од када је серија понуђена за скидање у њиховом каталогу надмашила у броју скидања највећи дотадашњи њихов хит, прошлогодишњу костимирану историјску драму „Бриџертон“.

„Игра лигње” је најгледанија серија у чак 94 земље света у којима има „Нетфликсових“ претплатника. Рачуна се да ју је видело преко 140 милиона људи у домаћинствима која су се претплатила на услуге овог стриминг сервиса. А захваљујући томе „Игра лигње” је успела да прикупи чак милијарду и 650 милиона сати гледања и то само у те прве четири недеље, а до данас је тај број значајно надмашен. Отуд је „Игра лигње“ уједно и „Нетфликсов“ најкомерцијалнији пословни подухват пошто су у серију уложили нешто више од 20 милиона долара, а већ после месец дана зарадили су скоро милијарду! Али та зарада ни изблиза није коначна, нити је једини приход који ће имати у вези са серијом пошто су паралелно бројни видео-прилози који имају везе са серијом на Јутјубу забележили невероватних 17 милијарди прегледа!
Дакле, реч је о истинском феномену. Али да ли је заиста тако? Да ли је „Игра лигње“ телевизијско чудо, нешто досад невиђено, како многи тврде на друштвеним мрежама, па и на угледним филмским базама на којима гледаоци оцењују филмове и серије и дају своје судове о њима? Наравно да није. И наравно да јесте. Зависи кога слушате. Читав овај исфорсирани феномен делује као последица масовне хистерије, као што је случај и с короном. Као да је неко хипнотисао публику уверивши је да гледа нешто најбоље што је икада снимљено и, још бизарније, најоригиналније иако серија представља отворену, чак безобразну компилацију бројних других сличних серија и филмова, као и књига и стрипова. Огромна је листа „позајмица“ аутора серије које су ретки што нису под поменутом хипнозом зато и оптужили за плагијат. Те оптужбе, додуше, нису биле довољно озбиљне, посебно пошто нису поднете никакве тужбе, али је и површном познаваоцу огранка хорора, поменуте „игре опстанка“, сасвим јасно да „Игра лигње“ у себи нема ничег оригиналног, нити да је „чудо невиђено“. У њој се налазе састојци неколико јапанских манга стрипова, као и чувених филмских серијала хорора „Коцка“ и „Тестера“. Позајмљен је значајан део приче Стивена Кинга „Дуго ходање“, али и филмова „Игре глади“. А то су само неки „утицаји“ препознатљиви у пачворку корејских сценариста „Игре лигње“. Занимљиво је, иначе, да аутори серије тврде да су на њој радили преко десет година. Наводно сценарио је био завршен још почетком прошле деценије, али нико није желео да га реализује. Дорађивали су га и прерађивали док, ето, нису створили „ремек-дело“ које, тврде чак и неки озбиљни пратиоци ТВ збивања, има потенцијал да промени будућност комерцијалне телевизијске понуде.

Корејски успеси нису од јуче

Мада, ни прошлогодишњи корејски феномен године, филм „Паразит“, који се чак уздигао и до Оскара за најбољи филм године иако није на енглеском језику, није ништа посебно изменио у забавној индустрији, нити је увео нове смернице и планове. Тако ни „Игра лигње“ вероватно неће имати већи утицај од ширења користи за „Нетфликс“ и корејску продукцију која се везала за ову мегаплатформу. Наставак серије је већ уговорен, као што су у случају „Паразита“ најављене римејк верзије и то не само из Холивуда већ и наводно неких европских продукција. Успех корејских филмова није од јуче. Чак је и легендарни Мартин Скорсезе свог јединог Оскара освојио, каквог ли парадокса, не за неки од својих бројних изузетних оригиналних остварења већ за римејк корејског филма „Унутрашња контрола“. Тог првог и даље јединог Оскара један од сасвим заслужено највећих америчких синеаста је освојио 2007. године с филмом „Двострука игра“, римејком изузетно занимљиве и оригиналне приче из горепоменутог корејског филма. Чак 80 наслова из продукције ове веома плодне и оригиналне кинематографије је тренутно у „Нетфликсовом“ каталогу. Отуд је прича о неком новом утицају корејских филмова и посебно телевизијских серија после „Игре лигње“ бесмислена јер је тај утицај присутан деценијама. Може се рећи да се константно повећава и да је с променом дистрибуције значајно ојачао. И да му, занимљиво, више не сметају ни тешке језичке баријере с којима се суочавају остварења ван енглеског говорног подручја. Корејски се филмови без проблема гледају уз помоћ титлова, што је на Западу из неког разлога увек био проблем. Ако ништа друго, у том су сегменту заиста направили значајан и за њих важан искорак, који ће сигурно отворити врата још бројнијим следбеницима из ове, али и других продукција чија се дела нуде синхронизована или с титловима.

Лажна критика капитализма

Квалитет и пре свега оригиналност ових остварења примећују се код публике и поред језичке баријере. Када је реч о серији „Игра лигње“, баријеру није представљао ни локални концепт приче засноване на дечјој игри из наслова која се одавно игра у овој земљи. Та игра представља, условно речено, комбинацију старе овдашње дечје игре „школица“ и неколико западних популарних спортова. Победник је онај који изгура противника с терена нацртаног на тлу, а који је у облике лигње. Отуд наслов. Али у серији то је игра коју играју финалисти. Награда је огроман новац, а долазак до финала се плаћа животима учесника који током такмичења у разним верзијама дечјих игара, у крволочној надоградњи, испадају из конкуренције погибијом на врло атрактивно бруталне начине. Наравно, приметна је метафора на наш предивни слободни и хумани капиталистички свет у коме се на сличан начин одвија живот многих људи и компанија, па и држава. Кажу да „Игра лигње“ дугује своју изузетну светску популарност управо тој наводној критици капитализма. Тешко, међутим, да је то била намера аутора колико год да су били промућурни и субверзивни у науму да модерни капитализам критикују на овако суптилан начин. А ако и јесу, парадоксално том њиховом наводном науму је то да су згрнули стотине милиона долара управо од тог капитализма и његовог система за похлепно згртање пара. И, разуме се, у духу исте те похлепе и тзв. капиталистичког предузетништва, „док је гвожђе још вруће“, најавили су наставке и римејке и све остале разраде исте, показало се лукративне формуле. За некога ко се постарао да нападне капитализам ово је врло бизаран начин да се то уради. Разлог популарности ове серије, наравно, лежи на сасвим другој страни. А то је њена изузетна бруталност. Осим секса који увек има прођу, и потоци крви, уколико су изазвани иоле другачијим методама од већ милион пута виђених у хорорима, одмах долазе до најшире публике и добијају култни статус. Управо се то десило и даље се дешава с „Игром лигње“. Тек колатерално у промовисању нових начина да се неко малтретира, понижава и убија мало је боцнут капиталистички неолиберални систем, који не само да иницира већ и одржава овакав систем „вредновања“ уметности и популистичке забаве, а још више константне девалвације људског духа, па и самог живота. А то је критика данашњег света која се помаља из „Игре лигње“, али она није била ни на крај памети њеним ауторима. Она се обрела између редова, и налази се ту сасвим случајно. Можда и не случајно, али сигурно не захваљујући умишљају твораца. Заправо, њихово сопствено дело, посебно у контексту уносног светског успеха и онога са чиме и уз помоћ кога је тај успех остварен, јесте и критика њих самих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *