ШТА ЈЕ САМОУПРАВЉАЊЕ

Национална држава је кључно средство за борбу за слободу и једнакост. Просто, само држава може да има снагу која је потребна да се финансијским моћницима стане на пут

У нашој јавности доминирају ставови да је самоуправљање било заблуда, а у горој варијанти, да је то био бесмислени, зли експеримент.
У овом тексту показујем да самоуправљање није питање прошлости него садашњости (нажалост, не код нас), и да није било заблуда већ генијални увид у најдубље слојеве стварности. Одговор на неминовни бесмисао либералне идеологије.

ЛИБЕРАЛНИ КОНЦЕПТ У организацији западних друштава либерална идеологија своди се на то да изузетно мало људи доноси одлуке, а да већина има беспоговорно да слуша и трпи последице донетих одлука. У политици, исти ови обесправљени људи гласају једном у четири године и то је израз њихове „једнакости и слободе“, али у привреди нема ни тога.
Малобројни људи који доносе привредне одлуке извесно ће их доносити у своју корист, а не у корист запослених. И делиће себи енормне зараде. Отуда невероватна раслојавања нису нежељена грешка, него правило овог система.
Тако згрнуто богатство улаже се у заштиту положаја компанија на тржишту. У неформалним, суштински тајним договорима с другим малобројнима који одлучују у другим корпорацијама убрзо се постиже важнији циљ, а то је да се свима моћнима обезбеђује нека врста монопола/олигопола на тржишту.

ТОТАЛНА КОНТРОЛА Монополи генеришу још већи новац за власнике и менаџере, а он се, наравно, улаже у контролу политичког система, да не би случајно тотално обесправљени у привреди, сада на гласању, изабрали некога ко би користио државну структуру против корпоративних моћника.
Мала дигресија, али да не остане недоречено: баш зато је „национална држава“ кључно средство за борбу за слободу и једнакост. Просто, само држава може да има снагу која је потребна да се моћницима стане на пут. Поготово је у неоколонијализованим друштвима овладавање државом у циљу ослобођења најважније.
Отуда је контрола политичког процеса од изузетно мало најбогатијих нужно исходиште либералне концепције, а не девијација система како се моралистички често прикрива суштина овог процеса („демократски дефицит“, „двоструки стандарди“ и тако даље).
Контрола политике има ту слабост да ипак некада може да не оствари жељени резултат. Постоји известан ризик за оне на врху. Зато се контрола нужно мора проширити не само на медије, што је најочигледније, него и на читав образовни систем и све области културе, а нарочито на индустрију забаве како би се тај ризик смањио на минимум.
Тај свеобухватни систем контроле омогућава да физичку репресију, укључујући и убијање људи који захтевају своја права, није потребно често спроводити (што би одговарало енормној концетрацији моћи у тако малом броју субјеката, односно обесправљивању огромног броја грађана) него само с времена на време. Маси није допуштено да створи самосвест о односима у друштву које је наметнула богаташка елита.

[restrict]

ДЕМОКРАТСКА ПЕРВЕРЗИЈА Дакле, потпуна контрола је суштина такозваног демократског система вредности западне демократије и вишепартијског система, а човек је проста функција капитала. О тој отуђености човека исписане су библиотеке.
У западним друштвима ова перверзија наводно демократског друштва у потпуно контролисано и обесправљено друштво није тако очигледна из најмање три важна разлога.
Прво, зато што се експлоатишу друге државе (колонијализам и неоколонијализам), и део тог богатства прелива се и ка грађанима центра. Друго, зато што се презадуженошћу грађана одржава још увек висок ниво конзумирања као основне дроге западног човека (наравно, уз енормно повећање трошења правих опојних супстанци). И треће, зато што се на Западу деца уче да је систем у коме живе неупитно најбољи, а о алтернативама не можете добити информацију чак и ако докторирате на најбољим универзитетима.

ДЕМОКРАТИЈА И ЕКОНОМИЈА Код нас је самоуправљање настало као концепт који треба да сачува човека од либералног капиталистичког система што влада на Западу. Творци су били потпуно свесни куда западна демократија води и у најбољој „инкарнацији“ (узгред буди речено, два светска рата су директна последица тог политичког система) и предузели су епохални покушај да се човеку омогући демократија у свим сферама одлучивања, а нарочито да она буде присутна у привреди. Без чега нема демократије уопште, пре или касније. Пре сто и више година је управо на тој свести о неопходности демократије у економским односима и настала социјалдемократија.
Наши комунисти су, као доказ свести да земља не може да функционише као „изоловано острво“, генијално увели тржиште у социјализам. Тај концепт ће преузети Кина и направити чудо од 1978. до данас, без иједне године рецесије, периода криза, стабилно остварујући напредак у свим областима више од четири деценије.
Ако и прихватимо (иначе нетачну тврдњу) да је Запад изашао из велике рецесије из 2008, у истом том периоду од 40 година тај исти Запад имао је шест рецесија.

УЛОГА ДРЖАВЕ Будући да у савременим околностима ниједан систем, па ни самоуправљање, не може на дуже време да функционише без тржишта, а како само тржиште изнова и изнова тежи девијацијама ка стварању монопола, те превеликих социјалних разлика и ширењу потрошачког менталитета, то је потребно да држава непрекидно контролише појаве стварања монопола, другим економским мерама смањује раслојавање у друштву и контролише медије како би грађани имали стварни увид у то шта се битно догађа у свету.
Држава мора да обезбеди образовање које има за циљ да омогући сваком детету да постигне свој максимум, изграђујући и чувајући систем вредности заснован на идејама слободе и једнакости. И наравно, држава, ако жели успех, мора да развије разне врсте контрола државног и директорског кадра. Све побројано уопште није могуће без јасне идеологије као читавог погледа на свет који стоји на страни непривилегованих. Отуда је важно да се тај поглед на свет учи кроз образовни систем, а нарочито на факултетима. Ништа од наведеног (наравно да је навођење само примера ради, а не исцрпно) није нарушавање демократије него обезбеђивање демократије.

ТИПИЧНЕ НЕИСТИНЕ Сад неколико речи о типичним неистинама о самоуправљању.
„Радници су гласали увек за веће плате уместо за инвестиције.“ Потпуна измишљотина. Нема директора важног предузећа из тог периода који вам неће рећи да је сваки велики инвестициони план добијао подршку на радничким саветима. И те како су запослени били свесни да руководство има знање које они немају и да има разлога да их уважавају, нарочито када им се нормално и детаљно објасни зашто су инвестиције важне.
„Самоуправљање никада није било ефикасно.“ Самоуправљање је направило изузетан успех у периоду 1950/53. па до 1972. Проблеми су почели да се гомилају када је политика почела да елиминише тржиште уместо да му даје већу улогу, и када су се политички проблеми решавали само као етатистички, а то значи кроз положај република, а не самоуправно директним повезивањем интереса кроз друге политичке структуре. Реч је о погрешном политичком избору, а не о законитостима самоуправног модела.
„Станови су дељени само функционерима.“ У Србији је станарско право добило око 500.000 породица. Сам број говори о томе да су станови дељени у складу с потребама за становањем. Наравно, у том рангирању су предност имали неопходни стручни кадрови, официри, судије и слично, али је захват стамбеног збрињавања људи од стране друштва био далеко свеобухватнији. Сви ти станови ће деведесетих постати приватна својина. Нису плате биле велике као на Западу, али су дељени станови, обданишта и школовање су били бесплатни, здравство такође (уопште се није додатно из свог џепа одвајало за прегледе као данас) и готово свако је, осим пољопривредника, могао да летује или зимује по повлашћеним условима. Све то запослени на Западу плаћају од своје плате, тако да реална разлика у примањима уопште није била тако велика.
„Самоуправљање је економски банкротирало.“ Политичка победа антисамоуправних снага у СФРЈ након 1972. довела је до заоштрених економских проблема, који су се опет исказали пре свега у виду превелике задужености у периоду након те године па све до 1982. Грађани су живели добро, стандард је растао, али у великој мери због неумереног задуживања и нарочито због изузетно високих камата на те дугове. И држава јесте суштински банкротирала 1981 (није формално проглашено банкротство, али је направљен споразум са ММФ-ом о репрограмирању дугова, што је признање да дужник није у стању да их сервисира). Међутим, и с претходном деценијом гомилања проблема систем и даље показује економску виталност и дуг се до 1989. смањује за око 17 одсто (поређења ради, у последњих 18 година наш дуг непрекидно расте иако су камате троструко мање него у периоду отплате 1982–1989). Међутим, политичари на власти поново немају потребан капацитет, долази пад Берлинског зида, санкције УН, процес дезинтеграције и бомбардовање. А тиме што је самоуправљање политички поражено доказује се да је победник „добар“.

ОДЈЕЦИ У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ У чему се огледају одсјаји идеје самоуправљања данас у свету? Разуме се, говоримо о истој тежњи да човек буде уважен као целовито биће, а не о пасионираном проучавању нашег самоуправног искуства.
Исте тежње људи широм света видимо кроз захтеве синдикалних покрета и друштвена превирања. Све активности еколошких покрета, ако их посматрамо кроз мотивацију обичног чланства, у себи садрже исту тежњу ка целовитом, праведном и добром уређењу света. Видимо их у свим облицима привредних субјеката који су засновани на власништву запослених. То су и сви напори и све тежње антиколонијалних покрета.
И за крај, кинески „Хуавеј“ је заснован на власништву запослених. И то искључиво запослених, пошто нико не може да купи акције „Хуавеја“ ако не ради тамо. А млађим колегама, који немају од кога да купе акције, компанија је поделила 25.000 станова по 50 одсто тржишне цене. Показало се да је та компанија висококонкурентна, иновативна и да учешће запослених у одлучивању нити је смањило компетенцију одлука, нити је смањило потребан ниво инвестиција.
То и у најмоћнијим компанијама на Западу схватају и, као и увек, покушавају да направе неки первертирани вид укључивања запослених, у том смислу да им се даје да одлучују у каквом окружењу желе да раде и слично, како би се суштинске одлуке задржале за олигархију.
Постоје на Западу и позитивни примери разумевања потребе да човек учествује у одлучивању и у привреди. У Немачкој неколико чланова управних одбора долази из реда запослених. Изузетно висок ниво заштите запослених постоји у скандинавским државама…
На политичкој равни, та потреба да човек буде уважен пробија се и у висококонтролисаним друштвима какво је на пример швајцарско. Изузетно велика права грађана у Швајцарској остварују се на општинском/градском нивоу, па онда кантоналном. Уз то, примењује се често непосредна демократија кроз референдумско одлучивање.

БУДУЋНОСТ САМОУПРАВЉАЊА Уважавање човека је будућност. Звали га самоуправљање или не. Без тога неће бити одрживог система. Реализација те идеје мора се ускладити с обичајима и културолошким оквиром сваког друштва посебно. У том смислу, исти циљ се може остварити и у једнопартијском и у вишепартијском систему. Сваки има своје предности и мане.
Као и увек, жељеној будућности претходи борба без које мали број моћника никада неће одустати од владања.
Борба се води, или се мора водити, на три нивоа.
За почетак, на синдикалном, као непосредни отпор на притисак капитала, али без илузије да ће се постићи важни циљеви уколико та синдикална борба нема политички наставак. Не само партијски него и државни ако је реч о неоколонијализованим државама каква је Србија. То је други ниво борбе. И можда најважније, да ништа од тога неће бити успешно и неће трајати ако се не заснива на целовитом погледу на свет, филозофији/теорији/учењу, који усмерава све те активности. У том смислу је марксизам далеко најбоља основа. За оне којима је стало до слободе и једнакости.
У нашој средини је за почетак важно да јасно осветлимо исходишта свих оних који у јавном простору заговарају „либералну демократију капитализма“. Да синдикатима отворено кажемо да немају шансу без партије која би борбу пренела на непосредни политички ниво, а да свима у политици јасно кажемо да без марксизма као полазне теорије трајан успех ка остваривању слободе и једнакости није могућ.

[/restrict]