Srpski film (i televizija) u 2021. godini – Milioni vernih toma na udaru južnog vetra

„Južni vetar 2” i „Toma” su filmovi po kojima će se pamtiti ova godina i to ne toliko zbog njihovog kvaliteta koliko zbog istorijski komercijalnog osvajanja publike. Na strani televizijskih serija, međutim, ogromnu ponudu ni izbliza nije pratio kvalitet, a među najboljima su bili nastavci nekih serija ili one koje su nastale po filmovima. Ali najvažnije je da je obaveza zabavljanja najširih masa tokom cele godine i kod kuće i u bioskopima uspešno obavljena

Pregled ovogodišnje domaće filmske i televizijske produkcije možda treba početi opaskom da, ako ništa drugo, odavno nismo imali ovako bogatu ponudu, što je, kao i mnoge stvari u životu, istovremeno i dobro i loše. Dobro je svakako jer su mnogi ljudi u ovoj oblasti kulture imali više posla nego ranije i što su publici ponuđeni značajno brojniji naslovi, posebno kada se filmskim dodaju televizijski, bez obzira što su u najkomercijalnijim izdanjima filmske serije zapravo bile proširene verzije prethodno u bioskopima dokazanih filmova. Mada daleko je veći zamah učinila upravo televizijska produkcija, pa se ove godine nastavila lavina serija koja je započeta tokom prethodnih nekoliko godina. Možda bi ova mogla da bude i rekordna. Loše je, naravno, što je u ovom izdašnom kvantitetu ponude kvalitet, razumljivo, uglavnom ako ne potpuno zapostavljen, a ono manje ili više okrnjen.

Ako pođemo od kraja godine, na sva zvona se po medijima „pumpala“ vest da se po navodnim prognozama najuglednijih američkih filmskih glasila jedan naš film „verovatno“ nalazi među 25 „favorita“ ne samo za nominaciju već i za osvajanje Oskara za najbolji strani film! Reč je o drami „Oaza“ Ivana Ikića koja se bavi pričom o ljubavnom trouglu između dve devojke i mladića u Domu za mlade sa posebnim potrebama u Sremčici, a u kojoj glavne uloge tumače upravo korisnici te institucije, dakle naturščici. Što je i te kako u skladu sa novim svetskim smernicama novog normalnog po kojima bi sve na bilo koji način „oštećene“ osobe, dakle i te sa „posebnim potrebama“, morali da glume upravo takvi „glumci“. Kako god, „Oaza“ je posle brojnih festivala na kojima je učestvovala u raznim programima tokom godine, eto, dočekala i da je neko favorizuje za Oskara. Doduše, treba reći da je ovo koprodukcija Srbije, Holandije, Francuske, Slovenije i Bosne, pa bi pedigre ovih kinematografija svakako mogao da utiče na njegovu dobru festivalsku prođu, ali i kada su u pitanju značajne nagrade.

Povratak Dušana Kovačevića filmskoj režiji

Kraj godine je doneo i manje pompezni i manje festivalski film, ali nema sumnje daleko interesantniji i kvalitetniji, koji je potpisao književni i pozorišni bard Dušan Kovačević, „Nije loše biti čovek“. Takvo ostvarenje, naravno, neće imati prostor na mestima gde se poštuje „festivalski potencijal“, a ni tamo gde se insistira na smernicama novog normalnog. Mada, avaj, Kovačeviću je bilo bolje da je obratio pažnju na pomenute nove pravilnike bilo festivalske bilo bioskopske. Ovde se on okrenuo ne svom poznatom crnohumornom pogledu na život nego farsičnom, čak i fantastičnom. Film je, razume se, podržan od odlične glumačke ekipe, ali je najslabiji tamo gde su sva Kovačevićeva dela, ili bar većina, bila najjača – u priči. Jednostavno, „ne radi“. Ili bar ne onako kako nas je navikao minulim radom. Od svega je najbolje što se vratio filmskoj režiji posle bezmalo dve decenije. Pa se bar to mora pozitivno pridodati njegovoj bogatoj i uglednoj biografiji.

Filmovi za milione

Doduše, ove godine nema baš ničega što nije u podređenom položaju u odnosu na superhit Dragana Bjelogrlića „Toma“. Kažu da ga je videlo više od milion ljudi! Neverovatan podatak (i to u „kovid godini!) za naše prilike, s tim da bi i u „staroj“ Jugoslaviji s toliko gledalaca bio bestseler godine. O filmu smo pisali i rekli sve što bi trebalo da se kaže. To što je bio mamac za toliko ljudi ipak ga ne svrstava u izuzetna dela. Samo komercijalna, ali to je po važećim svetskim bioskopskim aršinima jedino merodavno. Fenomen „Toma“ i dalje traje i proširio se po „regionu“, svuda gde je bila stara „Juga“. Ispade da je kafanski pevač, koji je svojevremeno lomio čaše rukama ili su to drugi radili pod uticajem njegovih tugaljivih hitova, danas popularniji nego za života. Kako god, još jedan Bjelogrlićev promućurni poslovni potez koji će nadmašiti i „Montevideo“. Ova godina mu sigurno pripada.
Jedina mu je konkurencija nastavak „Južnog vetra“, koji je dospeo u bioskope nekoliko meseci kasnije, i da tako nije izbegnuto početno preklapanje u distribuciji, možda bi „Južni vetar” oduvao „Tomu”, jer je, kažu, inicirao toliko zanimanje publike da je oborio rekord star čak dvadeset godina pošto ga je samo u prvih nedelju dana videlo više od dvesta hiljada posetilaca srpskih bioskopa (navodno je taj broj već premašio impozantnih pola miliona gledalaca). Film je nastavio priču akcionog krimića iz 2018. godine i potonje njegove razrade u mini-seriji s uglavnom istim akterima i iza i ispred kamere, pa ne treba dalje objašnjavati šta vas ovde čeka i kako sve to izgleda. Solidni nivo zabave za sve one koji vole ovakve filmove je zagarantovan i može se reći da je ovo zaista pravi bioskopski hit mada je vrlo brzo prebačen i u striming ponudu jednog od vodećih kablovskih operatera.
„Nečista krv: greh predaka“ Milutina Petrovića (film je razrađen i u mini-seriji prikazanoj na malim ekranima) pokušao je da se umeša u gorepomenute komercijalne teškaše koji su dobro detektovali potrebe i afinitete najširih masa. „Nečista krv“ to svakako nije, pa su pretenzije autora da im se dodvori uz pomoć dosadnih i besmislenih soft-porn prizora i zapleta, koji je neko sasvim prikladno nazvao „pokaznom vežbom ženske patnje“ (da ne kažemo za čime!), razumljivo ostale neostvarene.

Ogromna televizijska produkcija

Kada je reč o serijama, osim ovih koje su nastale od filmova ili po njihovim motivima i zapravo su samo njihova šira razrada, ove godine je od onih originalnih, stvorenih baš za male ekrane, prilično dobro prihvaćena detektivska serija „Kljun“ o kojoj smo takođe pisali. Poštovaoce pre tri godine što se kvaliteta i zanimljivosti tiče iznenađujuće originalne i dobre serije „Besa“ je bez sumnje veoma obradovao konačni dolazak iz raznih razloga prilično okasnele druge sezone, čije je prikazivanje u toku. Druga sezona nije nadmašila prvu, nije je čak ni dosegla, uz ponavljanja i razvlačenje radnje u prvom delu serije, ali ipak je na dovoljno solidnom nivou da se ne razočaraju njeni obožavaoci, ona je obeležila televizijsku ponudu s kraja godine kada je reč o akcionom žanru s elementima drame i trilera. U ovu kategoriju spada i zanimljiva serija „Jedini izlaz“, koja je, međutim, iz grupe onih koje su nastale neznatnim proširenjem priče iz filma. Nadrealno i onostrano, s elementima horora, a što je i dalje u domaćoj produkciji retkost, mada na jedva prihvatljivom nivou, ponudila je serija „Crna svadba“, a negde u tim vodama je i nastavak serije „Dug moru“, koji je pak značajno lošiji i dosadniji od prve sezone.
Komedije i „sapunice“ za široku publiku su predvodile serije „Feliks“, „Radio Mileva“. „Kolo sreće“, „Advokado“, „Dinastija“, „Tri muškarca i tetka“, „Pevačica“, donekle „U zagrljaju crne ruke“, koja je negde između, a dramske s političkim argumentima, pa i istorijskim, „Branilac“ i nedovoljno upelo „Vreme zla“. Ogromna produkcija koju nije uvek pratio kvalitet, pa ova veoma bogata sezona neće imati mnogo čime da se ponosi, a izuzev pominjanih komercijalnih rekordera ni da se spominje. Ali pažnja od svega od čega treba da bude skrenuta je – skrenuta! Obaveza zabavljanja najširih masa tokom cele godine i kod kuće i u bioskopima je tako sasvim uspešno obavljena. Na zadovoljstvo i onih koji bi da skrenu pažnju i onih koji skreću pažnju i onih koji žele da im se skrene pažnja. A tako će biti i u novoj godini u kojoj će biti najbolje da više nemamo nikakvu pažnju.