Српски филм (и телевизија) у 2021. години – Милиони верних тома на удару јужног ветра

„Јужни ветар 2” и „Тома” су филмови по којима ће се памтити ова година и то не толико због њиховог квалитета колико због историјски комерцијалног освајања публике. На страни телевизијских серија, међутим, огромну понуду ни изблиза није пратио квалитет, а међу најбољима су били наставци неких серија или оне које су настале по филмовима. Али најважније је да је обавеза забављања најширих маса током целе године и код куће и у биоскопима успешно обављена

Преглед овогодишње домаће филмске и телевизијске продукције можда треба почети опаском да, ако ништа друго, одавно нисмо имали овако богату понуду, што је, као и многе ствари у животу, истовремено и добро и лоше. Добро је свакако јер су многи људи у овој области културе имали више посла него раније и што су публици понуђени значајно бројнији наслови, посебно када се филмским додају телевизијски, без обзира што су у најкомерцијалнијим издањима филмске серије заправо биле проширене верзије претходно у биоскопима доказаних филмова. Мада далеко је већи замах учинила управо телевизијска продукција, па се ове године наставила лавина серија која је започета током претходних неколико година. Можда би ова могла да буде и рекордна. Лоше је, наравно, што је у овом издашном квантитету понуде квалитет, разумљиво, углавном ако не потпуно запостављен, а оно мање или више окрњен.

Ако пођемо од краја године, на сва звона се по медијима „пумпала“ вест да се по наводним прогнозама најугледнијих америчких филмских гласила један наш филм „вероватно“ налази међу 25 „фаворита“ не само за номинацију већ и за освајање Оскара за најбољи страни филм! Реч је о драми „Оаза“ Ивана Икића која се бави причом о љубавном троуглу између две девојке и младића у Дому за младе са посебним потребама у Сремчици, а у којој главне улоге тумаче управо корисници те институције, дакле натуршчици. Што је и те како у складу са новим светским смерницама новог нормалног по којима би све на било који начин „оштећене“ особе, дакле и те са „посебним потребама“, морали да глуме управо такви „глумци“. Како год, „Оаза“ је после бројних фестивала на којима је учествовала у разним програмима током године, ето, дочекала и да је неко фаворизује за Оскара. Додуше, треба рећи да је ово копродукција Србије, Холандије, Француске, Словеније и Босне, па би педигре ових кинематографија свакако могао да утиче на његову добру фестивалску прођу, али и када су у питању значајне награде.

Повратак Душана Ковачевића филмској режији

Крај године је донео и мање помпезни и мање фестивалски филм, али нема сумње далеко интересантнији и квалитетнији, који је потписао књижевни и позоришни бард Душан Ковачевић, „Није лоше бити човек“. Такво остварење, наравно, неће имати простор на местима где се поштује „фестивалски потенцијал“, а ни тамо где се инсистира на смерницама новог нормалног. Мада, авај, Ковачевићу је било боље да је обратио пажњу на поменуте нове правилнике било фестивалске било биоскопске. Овде се он окренуо не свом познатом црнохуморном погледу на живот него фарсичном, чак и фантастичном. Филм је, разуме се, подржан од одличне глумачке екипе, али је најслабији тамо где су сва Ковачевићева дела, или бар већина, била најјача – у причи. Једноставно, „не ради“. Или бар не онако како нас је навикао минулим радом. Од свега је најбоље што се вратио филмској режији после безмало две деценије. Па се бар то мора позитивно придодати његовој богатој и угледној биографији.

Филмови за милионе

Додуше, ове године нема баш ничега што није у подређеном положају у односу на суперхит Драгана Бјелогрлића „Тома“. Кажу да га је видело више од милион људи! Невероватан податак (и то у „ковид години!) за наше прилике, с тим да би и у „старој“ Југославији с толико гледалаца био бестселер године. О филму смо писали и рекли све што би требало да се каже. То што је био мамац за толико људи ипак га не сврстава у изузетна дела. Само комерцијална, али то је по важећим светским биоскопским аршинима једино меродавно. Феномен „Тома“ и даље траје и проширио се по „региону“, свуда где је била стара „Југа“. Испаде да је кафански певач, који је својевремено ломио чаше рукама или су то други радили под утицајем његових тугаљивих хитова, данас популарнији него за живота. Како год, још један Бјелогрлићев промућурни пословни потез који ће надмашити и „Монтевидео“. Ова година му сигурно припада.
Једина му је конкуренција наставак „Јужног ветра“, који је доспео у биоскопе неколико месеци касније, и да тако није избегнуто почетно преклапање у дистрибуцији, можда би „Јужни ветар” одувао „Тому”, јер је, кажу, иницирао толико занимање публике да је оборио рекорд стар чак двадесет година пошто га је само у првих недељу дана видело више од двеста хиљада посетилаца српских биоскопа (наводно је тај број већ премашио импозантних пола милиона гледалаца). Филм је наставио причу акционог кримића из 2018. године и потоње његове разраде у мини-серији с углавном истим актерима и иза и испред камере, па не треба даље објашњавати шта вас овде чека и како све то изгледа. Солидни ниво забаве за све оне који воле овакве филмове је загарантован и може се рећи да је ово заиста прави биоскопски хит мада је врло брзо пребачен и у стриминг понуду једног од водећих кабловских оператера.
„Нечиста крв: грех предака“ Милутина Петровића (филм је разрађен и у мини-серији приказаној на малим екранима) покушао је да се умеша у горепоменуте комерцијалне тешкаше који су добро детектовали потребе и афинитете најширих маса. „Нечиста крв“ то свакако није, па су претензије аутора да им се додвори уз помоћ досадних и бесмислених софт-порн призора и заплета, који је неко сасвим прикладно назвао „показном вежбом женске патње“ (да не кажемо за чиме!), разумљиво остале неостварене.

Огромна телевизијска продукција

Када је реч о серијама, осим ових које су настале од филмова или по њиховим мотивима и заправо су само њихова шира разрада, ове године је од оних оригиналних, створених баш за мале екране, прилично добро прихваћена детективска серија „Кљун“ о којој смо такође писали. Поштоваоце пре три године што се квалитета и занимљивости тиче изненађујуће оригиналне и добре серије „Беса“ је без сумње веома обрадовао коначни долазак из разних разлога прилично окаснеле друге сезоне, чије је приказивање у току. Друга сезона није надмашила прву, није је чак ни досегла, уз понављања и развлачење радње у првом делу серије, али ипак је на довољно солидном нивоу да се не разочарају њени обожаваоци, она је обележила телевизијску понуду с краја године када је реч о акционом жанру с елементима драме и трилера. У ову категорију спада и занимљива серија „Једини излаз“, која је, међутим, из групе оних које су настале незнатним проширењем приче из филма. Надреално и онострано, с елементима хорора, а што је и даље у домаћој продукцији реткост, мада на једва прихватљивом нивоу, понудила је серија „Црна свадба“, а негде у тим водама је и наставак серије „Дуг мору“, који је пак значајно лошији и досаднији од прве сезоне.
Комедије и „сапунице“ за широку публику су предводиле серије „Феликс“, „Радио Милева“. „Коло среће“, „Адвокадо“, „Династија“, „Три мушкарца и тетка“, „Певачица“, донекле „У загрљају црне руке“, која је негде између, а драмске с политичким аргументима, па и историјским, „Бранилац“ и недовољно упело „Време зла“. Огромна продукција коју није увек пратио квалитет, па ова веома богата сезона неће имати много чиме да се поноси, а изузев помињаних комерцијалних рекордера ни да се спомиње. Али пажња од свега од чега треба да буде скренута је – скренута! Обавеза забављања најширих маса током целе године и код куће и у биоскопима је тако сасвим успешно обављена. На задовољство и оних који би да скрену пажњу и оних који скрећу пажњу и оних који желе да им се скрене пажња. А тако ће бити и у новој години у којој ће бити најбоље да више немамо никакву пажњу.