СЛУЧАЈ ПОРОДИЦЕ ЗЕЦ – ХАМЛЕТ С ПАНТОВЧАКА

У мржњи према Србима Хрвати иду тако далеко да, уместо суочења са својим злочинима, себе приказују као жртве, а њихови владари и поглавници, заредом, несувислим фразама додатно омаловажавају и обезвређују све оно што су чинили својим српским сународницима

Има ли веће ироније него када председник Хрватске Зоран Милановић одликује некадашњу премијерку Јадранку Косор, и то за велики допринос међународном положају и угледу Републике Хрватске, као и развоју односа Републике Хрватске и хрватског народа с другим државама и народима. Рецимо, српским народом, о коме је ова челница ХДЗ-а говорила као доследни следбеник Фрање Туђмана, између осталог, изједначавајући Јасеновац с Вуковаром и Сребреницом.
Још су речитији њени поступци везани за трагичне судбине две српске породице, тако што се једној (Дробац) уселила у стан, а другој (Зец), боље рећи преживелом делу мучки убијене српске породице усред Загреба, исплатила „новчану надокнаду“ за почињени злочин.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА УВРЕДЕ Хрватски председник не би био оно што јесте да и овом приликом није успео да, по ко зна који пут, увреди Србе и то баш тачно 30 година од злочина над члановима породице Зец, убијеним само зато што су били Срби. Ако занемаримо вербалне вратоломије Зорана Милановића о „геноциду“ у Сребреници, о загребачком масакру је рекао: „Случај Зец пре тачно 30 година је случај мучког, кукавичког убиства једног загребачког месара, Србина по националности, богатог човека, о којем се причало свашта, што ме овде уопште не занима. Дакле, жртва број један је Михајло Зец, загребачки месар из центра града с кућом на Трешњевци, човек с доста новца, с породицом, с троје деце, човек који је многима позајмљивао новац.“ Рекао је све то Милановић без трунке стида, алудирајући на кривично дело из користољубља, а не због етничког порекла, што су чак и убице потврдиле.
„Човек је богат, може да буде опљачкан, а и Србин је, неће нико трепнути. Вуковар је пао три седмице раније, један од учесника у том гнусном чину је имао породицу у Вуковару која је настрадала, што га никако не оправдава. Други су очито имали криминалне намере, што се показало и касније“, казао је Милановић, ХРТ јавио, а Танјуг пренео.
Додао је да су, након што су грешком правосуђа пуштени, завршили у затвору због других кривичних дела. Према Милановићу, ради се о, како каже, „људском талогу и са тим греховима хрватска политика, с чином убиства, одузимања људског живота, нема ништа, па ни Туђман, па ни тај несретни Владо Шекс“.
За Милановића је очигледно довољно да се Република Хрватска одужила преживелим члановима породице Зец за оно што им је учињено, да су позвани у владу и да им је дата одштета. А како је то, по његовом мишљењу већ учињено, онда би ту требало да буде и крај приче. „Држава је исплатила одштету, ван судских стандарда, то је било признање греха. И шта још треба?“, рекао је Милановић. Као да се радило о некој саобраћајној несрећи у којој су починиоци државни службеници, а не о злочину из етничких побуда који је постао парадигма крвавог обрачуна са Србима у Хрватској, не само пре 30 година него и данас, кроз глорификацију усташтва као основе хрватске државности.

[restrict]

ДОМОВИНСКИ РАТ ЗА ПОЧЕТНИКЕ Зар није у том духу, уз ионако превелики досадашњи низ, и најновији сатирични анимирани филм „Домовински рат за почетнике“ који приказује Србе као пацове који тероришу Книн, онда се појави трубадур из Чавоглаве, засвира им а они у трактору заувек нестану с тог подручја.
„Трубадур из Чавоглаве“ је Марко Перковић Томпсон. Знајући шта пацови највише желе, трубадур им је засвирао „Шта се оно на Динари сјаји“ (песму о четничком војводи Момчилу Ђујићу), намамио их у „чаробни трактор“, а капија Книна се за њима заувек затворила. Иако су хрватски медији навели, као појашњење, да није у питању хрватски анимирани филм већ „стари цртаћ из чувене продукције (Sily Symphony), који смо некада често могли видјети на телевизијама, направљен по чувеној причи о свирачу који одводи мишеве из града уз помоћ своје фруле“, те да је убрзо нестао с друштвених мрежа – што није истина, и даље може да се одгледа на јутјубу – његова скандалозна интерпретација је још једном подсетила да Хрвати свој идентитет једино виде у антисрпству и глорификацији усташтва, на које Европска унија упорно ћути.

ВОЈНА САРАДЊА ЗАГРЕБА И ПРИШТИНЕ Колико је Хрватској стало до бољих односа са Србијом најбоље показује и недавна посета хрватског премијера Андреја Пленковића Приштини, којом се дало на знање да Загреб не само што подржава тзв. косовску независност већ и да је спреман да се у јужној српској покрајини ангажује и у врло специфичним областима као што је војна сарадња. Пријатељство Приштине и Загреба датира још из ратних дана, кад су се Албанци борили на страни Хрвата против Срба, и обрнуто, тако да је ово само наставак сарадње у мирнодопској фази.
Припадници безбедносних снага тзв. Косова могу да очекују наоружање и опрему из Хрватске, а како се очекује, то би могла да буде опрема из домена пешадијског наоружања и заштитне балистичке опреме као што су јуришне пушке, панцири, ручни бацачи граната…
Многи ће рећи да је Загребу то више одраз симболике и да намерно раде на штету Србије, пре него што имају искрену жељу да помогну „Косовске безбедносне снаге“. А то што им дају сасвим је довољно за неку нову „косовску породицу Зец“, каквих је и до сада по Косову и Метохији било у (пре)великом броју.

АДОЛФОВАЦ НА СЉЕМЕНУ Иако се и о случају породице Зец из Загреба скоро све зна и о њему је написано безброј чланака, због цитиране несувисле и перфидне изјаве хрватског председника Милановића вреди још једном подсетити на догађај од ноћи 7. на 8. децембар 1991. године. Тим пре што је Фрањо Туђман, први председник Хрватске, учеснике у убиству породице Зец узео у лично обезбеђење; други хрватски председник Стипе Месић једног је помиловао (2010. смањио је затворску казну припаднику резервног састава хрватске полиције, тада 36-годишњем Синиши Римцу, који је осуђен на осам година због убиства српских цивила у Пакрачкој пољани 1991), а данашњи председник Хрватске Зоран Милановић тврди да званични Загреб нема ништа са случајем убиства породице Зец.
Загребачка породица Зец – отац Михајло, супруга Марија и њихова дванаестогодишња ћерка Александра – ликвидирана је те децембарске ноћи ватреним оружјем. Михајло Зец убијен је када је покушао да побегне из своје куће на Трешњевци у коју су око 23 сата упале наоружане особе, а његову супругу и малолетну ћерку убице су одвеле до планинарског склоништа дома Адолфовац на Сљемену и тамо их погубили. После смакнућа, мртва тела су прекрили смећем.
„Убили сте ми тату! Немојте ми убити и маму!“, биле су последње речи 12-годишње Александре Зец. Неколико дана после ликвидације њихова беживотна тела пронашао је Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Александрина сестра Гордана и брат Душан успели су да преживе, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.
Полиција је осумњичене врло брзо ухапсила и идентификовала их као припаднике Мерчепове групе. Били су то Муниб Суљић, Игор Микола, Синиша Римац, Небојша Ходак и Снежана Живановић, од којих су неки чак признали злочин, али због „техничке грешке“ њихова признања (дата без присуства адвоката) проглашена су неважећима, а након што их је у притвору посетио њихов заповедник Томислав Мерчеп, у том тренутку у МУП-у високопозиционирани хадезеовац, више нису били расположени за разговор.
Већ у том моменту су многи упућени закључили да су ови припадници резервног састава МУП-а постали својеврсни лакмус папир за однос председника Републике Хрватске према убиству својих грађана јер, за разлику од породице Зец, њихове убице су имале среће с институцијама и с председницима Хрватске.
Истрага је заустављена и никад касније није обнављана. Иако су, поред незаконито узетог исказа, постојали и други необориви разлози да се мерчеповци задрже, као што су искази сведока, оружје којим су почињена убиства и многи материјални трагови жртава…

„НЕ СЕ ЖАЛИТИ“ Тадашње Јавно тужитељство није тражило да се овај случај доведе до краја. Како преносе медији, активиста за људска права Зоран Пусић је сведочио да је прегледао документацију ДОРХ-а (Државно одвјетништво Републике Хрватске) у случају убиства породице Зец.
„На тој одлуци суда пише црним фломастером ’не се жалити’. Јасно је о чему се ради. Ја сам имао тај документ у руци, не знам ко стоји иза тога, али знам да је потписано с В. Ш.”, испричао је Пусић. Државни тужилац у то време био је Владимир Шекс. Он се касније у јавности бранио тиме да је све био сплет несрећних околности. У сваком случају, иако су убили двоје цивила и једно дете, уз то носећи униформе МУП-а, злочиници су врло брзо пуштени на слободу, као да се ништа није догодило. Још горе, неки од њих су наставили своје ратне каријере прилично успешно.
Према недељнику „Национал“, кључну политичку заштиту убицама пружио је председник Туђман. Наводно је 1992. године Стјепан Месић дошао Туђману с молбом да тај случај буде што пре решен, али му је Туђман одговорио: „Пусти, можда ће ми ти дечки још требати.“
Муниб Суљић, Игор Микола и Синиша Римац ипак су 2005. осуђени, али не за убиство Александре Зец већ због убиства непознатог мушкарца званог Саша, заправо Александра Антића у Пакрачкој пољани. Најдужу казну од 10 година добио је Суљић који је први запуцао, Римац је осуђен на осам година, док је Микола као помагач у убиству осуђен на пет година затвора…
200.000 ЕВРА Хрватска влада је, под притиском међународне заједнице, у априлу 2004. године донела одлуку да преживелој деци убијених Михајла и Марије Зец, Гордани и Душану, додели износ од 200.000 евра, као помоћ за подмирење дотадашњих трошкова живота, јер су као малолетна деца остали без родитеља и без икаквих средстава за живот.
„Тиме је ипак Хрватска држава признала да је то била њезина одговорност, али је то упакирано у једнократну финанцијску помоћ, није то била класична одштета нити смо добили икакво извињење. Ма и да ми се тадашња потпредсједница Владе Јадранка Косор, која нас је примила, извињавала пет дана, то ми не би нешто посебно значило. Заправо су хтјели избјећи судски процес који смо Гордана и ја, на иницијативу адвоката Анте Нобила, покренули тражећи накнаду штете. Да је суђење ишло до краја, нешто би се у пресуди морало навести, чија је то одговорност, тко их је убио, а овако се то избјегло. Нисмо инзистирали на наставку суђења јер нисмо били сигурни у исход. Није баш да вјерујемо хрватским судовима“, рећи ће ових дана Душан Зец, који је у време масакра имао 10 година.

НОВО УБИЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ Многи су приметили да се и у Србији овој тужној годишњици није посветило много пажње, осим спорадичних текстова стидљиво потписаних иницијалима. Чак ни РТС није имао сопствени коментар већ је на својој интернет-страници, у рубрици ОКО, објавио прилог под насловом: „Годишњица убиства Михајла, Марије и Александре Зец у Загребу: Срамота дуга тридесет година“ из пера Драге Пилсела, главног уредника портала „Аутограф.хр“, о коме је „Печат“ баш недавно писао описујући га као бившег фрањевца и докторанда богословије, човека занимљиве биографије и разнородних интересовања. Представљајући се као „политички теолог који се уз то бави и моралним питањима“, господин Пилсел промовише „дијалог који ће бити темељен на чињеницама“. Док без зазора истиче да је „син усташе“, који је у емиграцији био телохранитељ Анте Павелића, упућује јавни позив Србима и Хрватима да се „покају и помире“, изазивајући недоумицу због чега би Срби, ако је реч о НДХ и Јасеновцу, требало да се покају. Има ту још занимљивих детаља и веза у СПЦ и неким институцијама у Србији који се могу наћи у тексту „Убијање историје“ („Печат“ од 5. новембра 2021).
У Србији се о породици Зец не „таласа“ много, наводно да се тиме не би изазвао нови одијум хрватске јавности и тиме угрозили преостали Срби у Хрватској, мада се кроз изјаве српских челника према Хрватској и Хрватима, на неке друге теме, такав опрез није исказивао.
А уз убиство породице Зец и остале злочине на самом почетку такозваног хрватског осамостаљења, попут оних у Лори, погубни биланс по Србе изгледа овако: избацили их с посла и из станова, протерали њих 500.000, до краја рата убили око 6.000 суграђана Срба, плус око 2.000 несталих, одузели станарска права, опљачкали освојена подручја, одузели одмаралишта… Хрвати из Србије мењали су своје дупло мање вредне куће за дупло скупље на Јадрану, одбили Србима право на пензију и радни стаж и, поред свега наведеног, тврде да је на њих извршена агресија и да су жртве. Па ко је овде луд?! Зар Шекспир у „Хамлету“ не показује да онај који се уживи у улогу лудила на крају стварно постаје луд, а то га води знамо куда…

[/restrict]