Расплитање

На почетку календарске године не одолева се пориву да се наступајуће време од више стотина дана обележи некаквом етикетом наводно важећом за будући живот друштва. Тако се програмски „прориче“ сутрашњица друштвене заједнице, а предвиђања често иду у сусрет жељама, занемарујући разумну антиципацију настављања постојећих тешкоћа, патњи и невоља. Ови новогодишњи нацрти будућности, и када су погрешни, у једном смислу увек вреде: оцртају актуелни тренутак, и недовршене послове у години која је завршена.
Уз подсетник чиме нам је обележила живот, одлазећу годину, у овом броју Печата, назвали смо година даљег заоштравања. У слици и речи, подсетили смо да је у 2021. живот био погоршан, јер „није решен ниједан од битних проблема с којима је година започела, а безмало свака озбиљна криза у протеклој години постала је још озбиљнија“. На насловној страни, годину у коју улазимо, назвали смо – година одлука. Смисао и логика догађаја који нас очекују чине да се са сигурношћу може предвидети хоризонт догађања: идемо у сусрет времену када ћемо доносити одлуке, и када ћемо бити непосредно суочени с обавезом да бирамо, не само политичке групације и субјекте, и да се опредељујемо, не само за одређене личности и њихове програме. Избори и одлуке које ћемо наиме доносити могу бити судбински, јер ћемо се, као народ и појединци, условно обавезати и усмерити ка једном комплексном систему вредности. У времену настајања триполарног света, то значи прихватити ризике и искушења, као и учествовати у све оштријем сучељавању цивилизацијских кругова Истока и Запада, с њиховим подразумевајућим темељним разликама. Председнички, парламентарни и београдски избори, који би требало ускоро да буду расписани (за 3. април 2022), биће само један по последицама далекосежан сегмент у предстојећој години одлука. У нимало једноставним питањима „заузимања становишта“, биће, као и увек, пресудно с колико разумевања и познавања чињеница о ономе што нам се, условно речено, нуди, то прихватамо или одбијамо. Шта би, мимо здравог инстинкта и ослањања на утиске, требало да знамо о квалитетима својих политичких и других избора!? Поседујемо ли уопште такву – разговетну – свест о чињеницама и актерима којима ћемо се приклонити дајући им право да уређују наш будући живот?

Утисци о стању нације воде нас питању: да ли актуелне прилике друштвене конфузије и негованог хаотичног стања јавне свести потврђују како се понавља једно далеко, из ове перспективе непопуларно (будући смишљено компромитовано), доба националног искуства, када је унутрашњи, пре свега српски национални „ресет“ био назван – расплетом? Реч је, дакако о „фамозним“ деведесетим, а догађао се „расплет“ у идејној и искуственој равни: историјски, политички и идеолошки раскид с дотадашњом праксом, тачније промена разумевања српског националног и државног питања у СФРЈ. Расплетено је понешто од деценијских замршености, нејасноћа, обмана и прикривања негованих у великој нам тадашњој држави.

Отуда поменута синтагма године расплета у колективној меморији има заувек освојено асоцијативно блиско место, а доживљава се у најширем регистру – од веома тамног до блиставо светлог. Године расплета су кодирани назив једног времена које је историјски преобразило поредак наших простора, разбило политичке и идеолошке парадигме доба које му је претходило. Метафорички украс „доба расплета“, реченица „нико не сме да вас бије“ прорадила је тада као отрежњујућа мисао да је слобода за Србе могућа, јер окупација – психолошка и она дословна – није богомдани поредак него вешто закамуфлирана опсена на ползу дотадашњих социјалистичких властодржаца. Реч је, наравно, и о књизи Слободана Милошевића – избору важних говора којима је он не само мобилисао емоције и вољу народа (не мање и тадашње српске елите) већ и мењао парадигму оног доба, обликујући његов дух на начин који је узбуркао Балкан и шире просторе, те за дуга времена одредио нашу судбину. Да ли би управо наступајућа година могла да буде време прикупљања енергије и одважности за некакво, другачије од упамћеног, расплитање наслага негативитета, који је можда још од времена демократског преображаја, или раније, завладао нашим животним, географским, али и менталним и духовним простором?

Када је највећа српска песникиња проговорила 1989. с корица књиге Године расплета, агитујући у корист одабраних националних идеја, доживела је, у историјском продужетку, својеврстан линч неистомишљеника. Вероватно не случајно, они су занемарили да је од показане симпатије према политичару, великој Десанки очигледно било важније оно што је казала о народу. А казала је и ово: „Милошевић свом душом жели да нам народ не буде преведен жедан преко воде, неук поред науке, сирот поред богатог тла, поред толиког напретка у Европи, да не очама заостао.“

Подсетимо, овај „поетички оквир за политички лом“ догађао се пре готово четири деценије. А сада? Ко је све и с колико озбиљним последицама „неук поред науке“, „сирот поред богатог тла“? Ко нас бије – метафорички, или дословно? Ко стварно жели да нам народ не буде преведен жедан преко воде? Да ли је то Европа, та добронамерна сила, намерна да наш народ напоји свим својим дивотама? Ако је у расплитањима – схваћеним као разјашњавање, али и програмско деловање – важно „знати“ и „разумети“ уочи оног коначног „одлучити“, шта у том смислу данас чине медији, шта чине политичари, да не помињемо друштвену елиту, којој као да је једино битно да је сама „информисана“.
Када је реч о опредељивању на основу упућености у чињенице, шта можемо, на пример, рећи: о чему ћемо то одлучивати и шта расплитати када 16. јануара изађемо на референдум о промени Устава Србије? Јесмо ли свесни одговорности за своје будуће одлуке заокружујући да или не. Разумемо ли због чега је део патриотског блока категоричан у препоруци: изађите и заокружите „не“! Због чега у очајничком тону поручују: „Друштвена и државна криза захватила је сваки делић напаћеног организма српског националног бића. Промене Закона о референдуму које омогућавају мањини да измени Устав који је донела већина најбољи су показатељ беспомоћног нереда у којем живимо. Најављене промене устава имају за циљ одвајање правосуђа од државе и народа.“

Звучи ли „нормално“ када се каже да је проценат грађана који у овом тренутку „немају појма шта је тема референдума“ невероватних 50 одсто! Да то ипак у Србији јесте „нормално“, уверава нас јавно обнародовани податак: „У Народној скупштини Србије није било озбиљне расправе о предложеним уставним амандманима, док је скупштински Одбор за уставна питања уставне амандмане изгласао за свега два минута и двадесет седам секунди.“
За немам појма – гласаче време расплитања тек треба да уследи. Хоће ли бити за то времена?

Расплитање у разумевање шта бирамо и за какав свет ћемо се определити, то нам дугују и они за које ћемо гласати. Јесу ли поменутих „два минута и двадесет седам секунди“ мера њихове воље, али и части и спремности да делају у назначеном правцу? Ако јесу, поручимо: Народе, у 2022 – думај, мисли, расплићи, разабери, проникни и себи разјасни. Како поетеса којој је родољубље било у крви рече: Не дај да те жедног преко воде преведу! Мангупи свих боја и одлика вребају, чекају да се збуниш, да ти попусти пажња, да лаковерно кренеш и пристанеш. И да у овој години одлука – грдно погрешиш! Мангупима у инат, настој да расплетеш и погодиш!


2 коментара

  1. У последњем часу старе године, отворио сам на интернету „Печат“ и читам уводник. То је једини преостали информативни прозор, који повремено отворим, када желим да сазнам шта се дешава у свету. Напољу грувају петарде и ватромети осватљавају небо над Београдом у част Нове 2022. „Године одлука“. Мислим да је занемарљив број људи који ноћас размишљају о задацима који су пред нама. Чак и оних 50 одсто грађана који знају о чему ће се одлучивати на референдуму, ноћас не желе да мисле о непријатним темама. Примењују стари, опробани рецепт „Удри бригу на весеље“. Признајем, да тај лек помаже код акутних невоља. Међутим, свет је одавно ушао у фазу хроничног заплитања, тако да велики број људи уопште неверује у могућност расплитања. Мишљење да је Србија земља без перспективе нарочито је изражен код младих људи. Да ли је то разлог што је Србија на другом месту у свету по егзодусу мозгова? Нажалост (или на срећу) ткз. „Запад“ који је до недавно био сигурно прибежиште способним и паметним Србима, постао је трусно подручје. Спала је маска са лица западне „демократије“ и ругоба која се некада крила, сада се отворено показује.
    Јасно је да слабашна светлост новогодишњег ватромета, не може одагнати све гушћу таму у којој се свет налази. Јасно је и да нас вође, од којих очекујемо да нам уређују живот, свесно или несвесно, воде погрешним путем. Како у таквој ситуацији изабрати прави пут?
    Кинески мислилац Лао Тсе тврди: „Пут који је пут, није пут“ Тешко разумљиво али истинито. Наша православна црква, ту истину формулише на разумљивији начин: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“.
    Другим речима, пут који води у живот јесте вертикала, духовни правац који човека узводи ка Богу. Тек када човек крене тим узаним путем, може схватити у потпуности смисао свог постојања. Схватиће да његова судбина не зависи од власти, закона, права, слободе, тајних удружења, магова, утицаја звезда, нечистих духова, већ од Богом дане слободне воље да се између добра и зла, увек определи за добро, без обзира на последице. То је суштина косовског завета, коме наш народ мора што пре да се врати и успостави континуитет са националним програмом који нам је оставио Св. Сава.
    У том смислу, свака генерација има огроман задатак и одговорност. Аномичност садашњих генерација је грех и свко ће морати да да одговор за себе.
    На самом почетку ове „Године одлука“ свима који су незадовољни, који не виде перспективу, који траже смисао, преносим речи велике Исидоре Секулић: „ Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша.
    Имамо да се усредсређујемо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена“.
    Срећна Нова година!

    9
    1
  2. Tоплица

    // Звучи ли „нормално“ када се каже да је проценат грађана који у овом тренутку „немају појма шта је тема референдума“ невероватних 50 одсто! //
    Што се овог, да кажемо, првог референдума тиче, 50% делује нереално. Власти су нам свима уредно послале фактичка објашњења. Истина, правих информација о стварним последицама ту нема, као што их и не може бити. Један број нас обавестиће се преко текстова експерата, а остатак . . . , е ту може да буде велика цифра ! Овде долазимо до запитаности – отпетљаше ли нас пре двадесетак година или додатно запетљаше ? И посебно током задњих 9 година ! Јер до дванаесте беше много партија, и у њиховом надгорњавању много тога се пуку откривало. Отад, црном Ђаволу је одговарало да се све информације, све одлуке сконцентришу у једну главу, да замре свака борба мишљења, да се затоми свака патриотска мисао или не дај Боже покрет, да о којекаквим преговорима, посебно најважнијим, сазнамо понешто накнадно или никад, да о државним финансијама такођер немамо информација. . . Као да је наш непријатељ решио да овде одступи од пропагирања демократије, набилдује мишице једном човеку и да онда њиме млатне по нама ! Дај мили Боже да овде грешим.

    8
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *