Проф. др ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ – Језик и црква су једно и заједно!

Рукописи и натписи, сви најстарији споменици с простора данашње Црне Горе повезани су с немањићком традицијом – каже „Печатова“ саговорница с којом смо разговарали о положају српског народа, писма и културе у Црној Гори

Проф. др Јелица Стојановић је представник српске интелектуалне елите, која има вишеструку мисију у Црној Гори. Осим што је професор на филолошким факултетима у Никшићу, Фочи и Косовској Митровици, објављује књиге, председник је Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Даје немерљив допринос очувању и јачању српског националног идентитета у Српској Спарти. Умна, промишљена, добронамерна, храбра. Преци наши таквим потомцима би се поносили.

Почнимо питањем како оцењујете положај српског језика у Црној Гори?
Претходних непуних двадесет година обиљежио је покушај потпуног превредновања свега оног што је имало предзнак српски, омеђиле су га три изјаве два политичара (које репрезентују оно што се са Црном Гором дешавало) – изјава министра за просвјету Слободана Бацковића (2004): „Црногорци имају тај ваш српски језик, којим ви говорите, да га зову црногорским… и крај приче“; те „Наш задатак је да створимо новог човјека“, и изјава Мила Ђукановића (2020): „Ово је нека нова Црна Гора на коју ћете се морати научити, у противном… имаћете озбиљне проблеме са отпором Црне Горе“.
Обје су изјаве у складу с политичким приликама у Црној Гори током тридесет година владавине једног аутократског режима који је, очигледно, имао за циљ да промијени идентитет Црне Горе, односно да „створи новог човјека“ у „новој Црној Гори“. Ово вријеме обиљежено је покушајем „етногенетског експеримента“, нарочито у дијелу који се тиче српског језика и његовог насљеђа, те вјековног писма, ћирилице. У томе се далеко одмакло на формалном плану, иако се суштински, што се језика тиче, ништа није могло промијенити. Упркос томе што се највише говорника опредијелило да говори српским језиком (64 одсто на претпосљедњем попису, 45 одсто на посљедњем), српски језик је готово потпуно скрајнут, говорници који се опредијеле за име српског језика прогањани и дискриминисани. Како се није лако могло пренебрегнути постојања српског језика и његовог имена, почело се говорити и о „црногорском српском“, „црногорском босанском“, „црногорском“, са тезом да је српски у Црној Гори нешто друго у односу на српски изван Црне Горе. Дијалекатски простор Црне Горе се, у складу са замишљеним пројектом, такође посматра као једна цјелина одвојена од дијалекатског ареала ван Црне Горе. Ћирилица је готово потпуно одстрањена из службене употребе. Стварана је, корак по корак, једна нова, вјештачка ситуација, са циљем да се све српско преименује у црногорско, и само црногорско.
Надамо се да ће ове и будуће генерације, носећи у тихом и дубоком ходу на раменима своје претке и потомке, и сами ношени на њиховим раменима, чувати и сачувати светиње: цркву, језик, народ, Црну Гору коју су нам оставили вјекови.

Да ли се нешто мења у дугогодишњој политичкој клими „преименовања“, (само)порицања свега српског у Српској Спарти?
Све што је истинско и свето у Црној Гори – затирано je. Међутим, када је дошла на ред светиња над светињама – црква, пројавио се народ, који је носио и сачувао вјекове у свом бићу и рекао да даље тако не може. Можда глас тог народа, и вјекова, још нијесмо чули, одбијамо да га разумијемо, али ће се он морати чути и разумјети. За веома кратко вријеме преименован је језик, с тим усклађен Устав, промијењено писмо, томе прилагођени школски програми, писци с простора садашње Црне Горе (сви редом) добили су предзнак „црногорски“, штампани су уџбеници с именом за језик – црногорски, споменичка грађа и историјско насљеђе – такође сврставани под „свецрногорско“.
Што се језика и писма тиче, ту се до данас скоро ништа није промјенило, осим што се понегдје на владиним сајтовима у одређеним ресорима стидљиво појавила ћирилица. Али наставни планови и програми, исти они који су прављени на негирању свега српског, као и уџбеници с тим усклађени, остали су исти. Након што је уписан у Уставу Црне Горе као службени језик – црногорски, појавили су се уџбеници на којима је писало као име наставног предмета – само црногорски (без обзира што је назив наставног предмета четвороимени, ма шта то значило). Бојим се да ће и сваку сљедећу школску годину дјеца у Црној Гори похађати наставу с истим школским плановима и програмима, и истим уџбеницима, у којима је све црногорско, из којих су одстрањени великани српске и свјетске књижевности и тако редом.

НАША ЈЕЗИЧКА ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕБОГАТА! Срби су стари историјски народ, српско име је веома старо, једнако старо као и словенско, ако није и старије, раширено, посвједочено веома рано. У складу с тим су и српски језик (без обзира на преименовања, покушаје превредновања), српска култура, духовно насљеђе… Мало је народа да се таквим насљеђем могу похвалити. Само треба да смо тога свјесни, на то поносни, али и да се с много више љубави, пажње и преданости односимо према благу – које имају одабрани и ријетки.

Нисте само универзитетски професор. Ваша мисија се тиче српских националних интереса и његове заштите на простору Црне Горе. Када је било најтеже у вашем раду, мисионарењу?
Част је, радост и привилегија бити србиста, радити на ползу науке, струке, истине. Божји је дар да можемо бити удионици у нечему што има такву вриједност, историјску, духовну, културну, дубоку утемељеност, као што је српски језик и књижевност, српска култура у цјелини. Само се трудимо да будемо достојни. Али претешко је све ово вријеме у Црној Гори гледати како се свом силином власти труде да униште оно што је и насљеђе и биће Црне Горе, а то су српски језик, ћирилица, српско народносно биће, а тиме и да униште биће Црне Горе. Све што се тиче српског свједочења било је скрајнуто и игнорисано од званичне Црне Горе. Медијски смо били, и остали, забрањени, како српски филолози, тако и посленици на пољу српске културе. Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори за десет година од свог формирања организовала је око 600 догађаја различитог типа, квалитетних и дубоко осмишљених, јер смо дио Матице српске (најстарије српске институције), а то обавезује. Имамо стотину чланова магистара и доктора наука. Али ниједан догађај у нашој организацији није медијски пропраћен у Црној Гори. Нити смо добили било какву материјалну помоћ од власти у Црној Гори, док Матица црногорска добија велика финансијска средства, иако је оних који су се опредијелили за српски језик много више него оних који су се опредијелили за име црногорског језика. Помоћ смо добили, и добијамо од Републике Србије. На помоћ одговарамо својим несебичним и преданим радом на пољу српске културе, чувајући и представљајући истинску и историјску Црну Гору.

Као председник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, са својим сарадницима, будите успавану интелектуалну јавност у Србији, организацијом и учешћем у важним догађајима у Београду. Представљена је, тако, и вредна књига „Горички зборник“. Колико то дело значи за српски народ у целини?
Ово што смо представили само је мали дио онога што смо урадили у посљедњих више од годину дана, откад, због короне, нијесмо били у прилици да се шире представљамо, срећемо. Изузетно смо задовољни одзивом у Београду, срећни смо због сусрета, лијепих ријечи, разумијевања, пријатељства. Фототипско издање „Горичког зборника“ (саиздаваштво Матице српске – ДЧЦГ и Службеног гласника) представља изузетно значајан културни догађај. За овај подухват посебно вриједи истаћи заслуге проф. др Ђорђа Трифуновића, који се и прихватио приређивања и руковођења читавим радом од припремања до штампања. „Горички зборник“ представља један од најзначајнијих споменика српске културе и писане ријечи средњег вијека. То је колекција средњовјековних српских састава Јелене Балшић (кћерке кнеза Лазара и кнегиње Милице и жене зетског господара Ђурђа II Стратимировића Балшића) и њеног духовника и учитеља, монаха Никона Јерусалимца. Писан је на острву Горици у Скадарском језеру (у манастиру Свете Богородице, Јелениној задужбини), а написан у периоду између 1441. и 1442. (тако да је ове године и својеврстан јубилеј, 580 година од настанка). Никон је писао Зборник и саставио већину његовог дијела, посветио га је свом духовном чеду Јелени Балшић.
Фототипија јесте најбољи начин, како каже проф. Трифуновић, да се трајно сачува стварно стање споменика, да се споменик учини доступним за широку употребу, а да се оригинал не оштети. Прошло је више од 100 година како је „Горички зборник“ открио Светозар Томић, у Скопљу. Књига је изазвала велико интересовање, било је више покушаја да се објави, али до овог издања то није остварено… Зато смо на ово издање посебно поносни. Фототипско издање „Горичког зборника“ прати и импозантан Зборник одабраних радова о „Горичком зборнику“, који је приређен прије свега захваљујући мр Владимиру Баљу. Зборник садржи више од 600 страна, са 23 одабрана рада о „Горичком зборнику“ и Никону Јерусалимцу који се тичу књижевнотеоријске и књижевноисторијске, језичке, теолошкофилозофске проблематике.

Реците нам нешто о значају најстаријих српских писмена на подручју Црне Горе, и шта она доказују?
Како нам свједочи споменичка грађа, рукописи и натписи, сви најстарији споменици који су с простора данашње Црне Горе, било у форми било у садржају, повезани су с Немањићима и немањићком традицијом.
На простору Хума настао је (крајем 12. вијека) највеличанственији српскословенски рукопис, једна од најљепших рукописних књига свијета, „Мирослављево јеванђеље“, а у запису Григорија дијака стоји: „Ја грешни Григорије дијак, недостојни назвати се дијаком, украсих ово јеванђеље златом великославному кнезу Мирославу, сину Завидину.“ У натпису (истог) хумског кнеза Мирослава (опет са краја 12. вијека), у престолној задужбину, Цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу уклесано је: „У име оца и сина и светога духа. Ја син Завидин, именом раб Божији Степан Мирослав, кнез хумски, саградих цркву Светога апостола Петра.“
У Будимљи налазимо Првослављев ктиторски натпис, садржајем из 1220. године (фреско-текст позна реплика првобитног и уништеног натписа, крај 16. или прва половина 17. вијека): „Љета 6728 (тј. 1220), мјесеца јануара, 6. дана, престави се раб Божији Стефан жупан Првослав, син великог жупана Тихомира, синовац Светог Симеона Немање и ктитор мјеста овога, гдје је и његов гроб.“
С простора Зете најстарији сачувани споменици су: Морачки натпис (1252), Натпис зетског епископа Неофита (1262) и Иловички препис Законоправила Светог Саве из 1262. године (најстарији сачувани препис Законоправила Светог Саве).
У Морачком натпису, једном од најљепших фреско-натписа, уписане су сљедеће ријечи: „Овај свети храм Пречисте Богородице Дјеве сазидах и украсих у име Успења, ја Стефан син великога кнеза Вука, унук Светог Симеона Немање. Ово би у вријеме благочестивог краља нашег Уроша.“
А у Натпису зетског епископа Неофита из 1262 (Бока Которска): „Епископ зетски Неофит сагради храм овај у области Светога Михаила у дане богочастивог и богомдржавнога и светороднога господина краља Стефана Уроша, сина првовенчанога краља Стефана, унука Светога Симеона Немање…“
Номоканон или Законоправило Светог Саве најстарији је сачувани превод познат и као Иловичка крмчија, настао на тиватској Превлаци, сједишту Зетске епископије 1262. године за манастир Св. Архангела Михаила.
А данас се Црна Гора покушава одрећи Немањића и све немањићко насљеђе „поцрногорчити“, из њега одстарнити српски предзнак. Али шта онда радити с овим натписима, њиховим садржајем?
У Библиотеци града својевремено је била уприличена занимљива изложба „Црна Гора – народ, језик, црква“, аутора Јована Маркуша. Каква је порука изложбе?
Данашња Црна Гора баштини различите просторе српске (Црну Гору, Брда, Херцеговину, Боку, Стару Србију), који су ушли у њен састав у различито вријеме, у не тако далекој прошлости. Документа, која је сабрао Маркуш, а Матица српска – ДЧЦГ преточила у изложбу, свједоче и показују шта је била Црна Гора, и шта, у складу с тим, треба да остане. Цјелина и пунота: народ, језик и црква, заједно и као једно живе, прожимају се и употпуњују вјековима, једно друго обнављају и препорађају. А то је историјски српски род и народ (који се тим именом и звао ходом историје и ходом докумената); српски језик и српска ћирилица (назив за писмо), и српски карактери (назив за штампана слова), тога народа и језика; и наша вјера: хришћанска, а православна и српска (како се називала и назива). Дакле, оваквих докумената има много више, али им је свједочанство исто. Кад се за тим иде, ништа није изостављено, и ништа није додато него је то једна лијепа и цијела истина.

СТУДЕНТ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦГ – ПОДВИЖНИК! Упркос дискриминацији студенти српског у Црној Гори су трпјели и трпе годинама због свог одабира и опредјељења. Они студирају оно што има научну и историјску заснованост, предачко насљеђе, и тиме чувају, његују и бране – светињу. Они су својим животом и радом – подвижници! Неко с дипломом српског језика није могао очекивати да добије државни посао у Црној Гори. А и приватни бизнис су развијали исти они који су били на власти.

Изнедрено је изузетно дело др Виктора Савића „Српска књижевна реч у својим првим столећима“. Колико су такви културни садржаји битни у овом историјском моменту?
Издавачи ове књиге су Матица српска – ДЧЦГ и Међународни центар за православне студије (Ниш). Представља једну од значајнијих студија из историје српског језика. Њеном значају доприносе изузетна ерудиција, образованост, посвећеност србистици, посебно историји језика, аутора Виктора Савића, на једној, те теме које су садржане у овој књизи, на другој страни. Аутор се бави једним од најважнијих периода, почецима српске писмености (у контексту старословенског језика), чему се у србистици посвећивало мало пажње, што није било предметом исцрпније и темељније обраде. Виктор Савић се, овом студијом, веома успјешно ухватио укоштац с најтежим темама, а за србистику изузетно важним и незаобилазним: када почиње српска писменост; која су најстарија средишта српске писмености; гдје је мјесто српске писмености у оквиру старословенског језика, и колико је важно; српско глагољско насљеђе; питањем да ли су најстарији простори српских земаља језички јединствени итд.
Делујете и ван простора Црне Горе, у Републици Српској и Србији. Како успевате да функционишете на ширем српском језичком подручју? Сарађујете успешно и са СПЦ!
Српски језички простор је јединствен и недјељив, у складу с тим је и наше заједништво и наш заједнички рад и труд природан. Нема граница! Како каже Матија Бећковић: „Jезик је наша невидљива црква… / Ради нашег спаса објављена“, тако да је и наша везаност за цркву, СПЦ у Црној Гори природна. Језик и црква су једно и заједно, као и они који су им посвећени.
Јединствена је лингвистичка појава у свету да један исти језик називају „околни“ народи другачијим именима. Они користе српски језик, а зову га хрватским, бошњачким, црногорским… Зашто се то дешава српском народу?
Зато што је српски језик толико богат и распрострањен, историјски утемељен, да многи своје постојање покушавају да граде преузимајући српски језик и његово насљеђе и дајући му име/имена за које нема историјских утемељења, нити научних оправдања. Нешто такво не постоји у свјетској цивилизацијској пракси. Народно и језичко се у 19. вијеку (а и раније) поистовјећивало и преклапало. У 19. вијеку (када се те ствари научно прецизирају и дефинишу у том смислу) штокавски говор су филолози, слависти сматрали за српски. Мишљење Вука Караџића било је у складу с филологијом 19. вијека. И у складу с науком. На основу српског језика стварана су друга имена за језик, за која се данас, с потпуним оправдањем, каже да су то политички језици, или, још прецизније, језици настали из окриља политике. Нигдје се тако далеко није отишло као у Црној Гори. Јер у Црној Гори није постојало чак ни народно опредјељење за име за језик – црногорски. Име је уведено, може се рећи, насиљем политике над науком, над историјом, народним памћењем и опредјељењем.
На Филолошком факултету у Никшићу постоје студијски програми за црногорски језик. Долазе студенти на факултет који негира српски језик, једини, прави, изворни и „проучавају“ црногорски. Како то коментаришете?
Довољно је поновити онај цитат: „Тај ваш српски, ми ћемо звати црногорски!“ А да би се боље „уградило“ оно чега нема, почела је прича о „два црногорска језика“: од којих је „један“ једнак српском стандардном језику, његовој ијекавској варијанти, а „други“ српском нестандардном, гдје су унесени неки дијалекатски облици српског језика (типа ђевојка, ћерати, с’утра, из’ести). Али изван српског нема ничега! Тако је отворен Студијски програм за црногорски на Филолошком факултету у Никшићу и Факултет за црногорски језик на Цетињу. Не постоје посебни факултети ни за стварне и велике језике: руски, српски…, него се проучавају на филолошким факултетима. Али за оно за што не постоји утемељење, треба му вјештачка помоћ и потпора.